Dok se nisu pojavile rakete, vekovima najmoćnije oružje na Zemlji bili su – brodovi. Zato nije čudo što sam kao student bio zaluđen njima – sve što je napisao tadašnji veliki poznavalac teme, prof. dr B. Prikril sa Sveučilišta u Rijeci, dobro sam proučio. Kasnije sam se prebacio na potpuno drugi medijum, na kosmos, i zato sam se začudio kada sam nedavno naleteo na jedan tekst koji povezuje moje omiljene oblasti.
Nemački drednot klase 'Bayern', SMS 'Baden', bio je najveći brod nemačke flote. Imao je dužinu kao 2 futbalska terena i deplasman od 32.200 tona! Bokovi su bili oklopljeni čeličnim pločama debljine do 350 mm. Strašan brod i za današnje pojmove – imao je 8 topova kalibra 380 mm i još 18 manjih kalibara i 3 pogonska motora. Imao je 43 oficira i 1.129 mornara.
U tekstu se pominjao jedan istrorijski događaj koji je u ono vreme bio senzacija. Nakon primirja u Prvom svetskom ratu, u želji da što više ponize Nemačku i pokažu joj ko je pravi gazda na moru, Britanija je u leto 1919. godine prisustvovala potapanju 52 od 74 broda Carske flote u škotskoj luci Scapa Flow. Naravno, kasnije su se Englezi pokajali jer su shvatili da su neke brodove mogli da koriste ili prodaju Francuzima, a ne da stotine hiljada tona čelika pošalju na dubinu od preko 50 metara.
Danas (tj. juče) se neko dosetio i počeo da vadi delove tih grdosija tvrdeći da je njihov metal idealan za pravljenje nekih instrumenata, jer nije bio izložen radijaciji atomskih eksplozija s kraja Drugog svetskog rata i kasnije. Zašto je taj metal toliko različit od nedavno vađenog iz rudnika? Nije imalo smisla da je podvodni čelik zaštićeniji od zračenja od ruda koje su ostale na površini. Takođe, zar radijacija oslobođena u poslednjih 65 godina u raznim nuklearnim probama doista ima tako veliki uticaj?
Najkraći odgovor je – ima!
Danas se o tome vrlo malo govori, jer vlade vešto kriju podatke koji im ne ne idu na ruku. Recimo, pre nego što je 1963. potpisan sporazum o zabrani atmosferskih testiranja, nuklearne sile (uglavnom SAD i bivši SSSR, ali i UK, Francuska i Kina) širom sveta su iznad tla detonirale 502 nuklearne sprave ukupne snage ekvivalentne 440 miliona tona TNT-a[1]!
Ti testovi (plus, naravno, dve grozne bombe bačene na Japan) izbacili su ogromnu količinu radioaktivnog cruda[2] u vazduh. Posledice po izradu instrumenata su najmanji problem za društvo. Globalna izloženost zračenju po glavi dostigla je maksimum 1963. godine. Naučnici tog vremena su procenili da su bolesti vezane za genetiku, kosti i koštanu srž kod dece rođene tokom tog perioda porasle za makar 5 procenata u odnosu na normalu.
Da bi istražili koliko su stvari loše, istraživači su napravili 'gvozdene sobe', zaštićene komore u kojima ljudi mogu biti testirani da bi se videlo koliko su apsorbovali radioaktivnosti. Ove sobe imaju debele zidove kako bi sprečili da vanjsko zračenje utiče na rezultate. Jedna gvozdena soba, u Nacionalnoj laboratoriji Argonne iz Čikaga[3], korišćena je za testiranje mučenika sa Maršalovih ostrva koji su bili izloženi zračenju vodonične bombe na atolu Bikini 1954. godine[4].
Problem sa izgradnjom gvozdenih soba je bio u tome što je u to vreme svaki novi čelik bio i sâm kontaminiran, ne zbog problema sa rudom, već zbog radioaktivne prašine, uglavnom kobalta-60, koji je bio izmešan sa metalom kada je ogromna količina vazduha bila uduvavana u visoke peći tokom topljenja[5]. Manje šarže nekontaminiranog čelika moguće je dobiti pomoću posebnih postupaka koji uključuju minimalnu izloženost vazduhu, ali bi to bilo jako skupo. Čelik spašen sa brodova potopljenih pre 1945. je mnoogo jeftiniji.
Nemačka carska flota u Scapa Flowu u novembru 1918. Tu je bilo 15 od 16 bojnih brodova, 5 od 8 krstarica i 32 od 50 razarača.
Poslednji veliki brod proizveden u Nemačkoj tokom rata je bio SMS Hindenburg. Potopljen je poslednji, ali tako da je njegova posada mogla da se spasi. Izvučen je 1930. i isečen u obližnjoj engleskoj fabrici.
Uopšteno govoreći, nije bilo potrebno posebno preoblikovati metal. Jednostavno je trebalo iseći ploče starog oklopa broda u komade veličine zidova sobe. Radi što boljih rezultata, posebno je bio pogodan oklop bojnih brodova, koji je neretko bio debljine jedne stope.
To nas dovodi do nemačke Carske flote[6] (nem. Hochseeflotte), koja je nakon primirja u novembru 1918. bila internirana sa osnovnim posadama u britansku pomorsku bazu u Scapa Flowu (Škotska). Neznajući da li će se neprijateljstvo nastaviti ili će njegova flota biti predata saveznicima, glavnokomandujući admiral flote Ludwig von Reuter je naredio svojim komandantima da 21. juna 1919. potope svoje brodove. Tom prilikom je potopljeno preko 50 brodova.
Plitke vode Scapa Flowu su dozvolile relativno lak pristup olupinama, te su uskoro neke izvađene. Rođena je legenda da je većina tog 'low-background' brodskog čelika iskorišćena za različite vrste gvozdenih soba, a jedan deo i za Nasine međuplanetne (a sad i međuzvezdane) aparate 'Voyager'. Međutim, to je verovatno preterano – veliki deo tih brodova je izvađen tokom 20-ih i 30-ih. Postoji podataka iz novina iz 1973. da je čelik sa bojnog broda 'Kronprinz Wilhelm' iskorišćen za zaštitu medicinske dijagnostičke opreme u škotskoj bolnici, a da su drugi delovi broda poslati u Kejp na Floridu i Koblenc. Međutim, NASA nije potvrdila da je koristila nemački čelik za svoje letilice.
Opet, činjenica je da je jako mnogo čelika dostupno i od rashodovane američke flote. Naprime, 65 tona oklopnih ploča sa bojnog broda 'Indiana', isečenog 1963, iskorišćeno je za zaštitu opreme u bolnici u Ilinoisu, a da je drugih 210 tona iskorišćeno za zaštitu soba u medicinskom centru u Juti.
Možda sada ti razmišljaš: konačno, iskoristiću onaj džepni brod koji sam nasledio od babe! Nažalost, najveći deo tržišta starog čelika danas je uglavnom potopljen. Smanjenje radioaktivne prašine plus sofistikovani mehanizmi koji koriguju pozadinsko zračenje znače da se danas novi čelik može slobodno da koristi u većini slučajeva. Ipak, uvek postoji potražnja za stvarno starim pomorskim metalima. Kada su istraživači iz jedne američke laboratorije želeli štit koji neće emitovati nikakvo zračenje upotrebio je olovni balast sa španske galije 'Sao Ignacio', koja je ležala na dnu Karipskog mora već 450 godina. Takođe, laboratorija Gran Sasso je nedavno dobila 120 olovnih cigala starih 2.000 godina. Ove rimske cigle, pronađene pra 20 godina kraj Sardinije, sadrže vrlo malo originalne radioaktivnosti, koja je za 2.000 godina pala za 100.000 puta. Materijal je iskorišćen za ekstremnu zaštitu vrlo osetljivih instrumenata za detekciju neutrina.
Ali šta je bilo sa Nasom i njenim 'Voyagerima'?
Kao što svi znaju, misija 'Voyagera', koja traje već 40 godina, predstavlja istorijski poduhvat naše vrste. Iako mu glavni predajnik raspolaže snagom od samo 22 W, 'Voyager 1', najudaljeniji ljudski objekat u vasioni, i dalje šalje podatke sa još nekoliko instrumenata koji su u funkciji, što je pre par godina sa Zemlje snimio 8.000 km široki VLBA Nacionalne radioastronomske opservatorije povezan sa Havajskim teleskopom. Naravno, radioteleskop ne može da 'vidi' sondu u vidljivoj svetlosti, ali može da vidi njen radiosignal. Antena radioteleskopa je poslužila kao ogledalo a signali su pretvoreni u piksele. Iako je signal koji dolazi do nas neverovatno slab po standardima moderne wireless komunikacije, vidimo da je signal sa 'Voyagera 1' vrlo snažan u odnosu na većinu prirodnih objekata koje proučavaju radioteleskopi.
 |
 |
VLBA je napravio sliku signala sa 'Voyagera 1' 21. februara 2013., kada je aparat bio udaljen 18,6 mld. km. Slika ima stranicu veličine 0,5 lučnih sekundi. Lučna sekunda je ugao pod kojim se vidi dinar na daljini od 5 km.
Da li su delovi 'Voyagera' napravljeni od nemačkog čelika iz Drugog svetskog rata intrigira svakog. Dokaza nema, nekih tragova ima, ali šta god da je to je zanimljiva fusnota u istoriji kosmonautike.
Ostaje činjenica da bi takav čelik svakako bio koristan i ako je i korišćen u 'Voyagerima'. Doduše te dve sonde nisu nosile detektore zračenja, ali 'Explorer 1', lansiran krajem 50-ih, vrlo verovatno je to iskoristio. A na kraju krajeva, alo se nemački čelik iz Prvog svetskog rata i nije koriistio u američlkom kosmičkom programu, jako je zanimljivo razmisliti ko uopšte lansira slične priče i zašto.
Da je meni ovo jedna o omiljenih tema, pokazuje i deo navedenih tekstova koje sam napisao iz oblasti korišćenja nuklearne energije u kosmosu, ali se u isto vreme gadim njenog korišćenja kod kuće:
- Operacija 'Visak'
- Može li sledeći Pearl Harbor biti u kosmosu?
- Atomske bombe na YouTube
- Nuklearna trijada
- Nuklearne snage Rusije i protivnika
- 6 činjenica o prvoj nuklearnoj probi Severne Koreje
- 'Rosatom'
- Istorijski razvoj nuklearnih energetskih uređaja i nuklearnih raketnih motora
- Katastrofa nuklearnog satelita „Космос-954“
- NASA OSTAJE BEZ PLUTONIJUMA?
- NASA će proizvesti plutonijum prvi put posle 30 godina (ponovo?)
- Zašto kosmičke sonde koriste plutonijum?
- Nasine rezerve plutonijuma: 35 kg za istraživanje Sunčevog sistema
[1] Nenormalno velika oslobođena energija! Našao sam podatak da se 1000 tona TNT-a može zamisliti kao kocka visine do trećeg sprata! Detonacijom te kocke se oslobađa preko 4 teradžula (4×1012) energije.
[2] Zanimljiva reč (a ne skraćenica) koju su smislili inženjeri za vreme rada na projektu Manhattan. Ukratko, označava radioaktivne naslage, čestice koje su postale radioaktivne.
[3] Prva nacionalna laboratorija u SAD, osnovana 1947, nastala iz Metalurške laboratorije na čikaškom univerzitatu koji je bio deo projekta Manhattan. Iako su posle rata Amerikanci objašnjavali da je to ustanova koja nije okrenuta pravljenu nuklearnog oružja već reaktora, oni su dugo pravili reaktore za mornaricu, za njihove podmornice i nosače i 'širok repertoar sličnih projekata'. Učestvovali su u pronalasku novih hem. elemenata (99. i 100. u periodnom sistemu), a sećam se da su prvi proučili Armstrongove uzorke sa Meseca. Danas se bave, kako oni kažu 'nacionalnom sigurnošću'.
[4] O tom sranju sam već pisao. U tom testu su za godinu dana bačene 23 bombe ukupne snage preko 42 Mt. Neki stanovnici na okolnim ostrvima i japanski ribari 'greškom' nisu obavešteni o bacanju bombe ali im je posle plaćeno po par desetaka hiljada na ime odštete!
Gledao sam na Discoveryju to ostrvo na koje je bačena hidrogenska (Eniwetok): potonulo je 15 m u vodu i još uvek nema života okolo. Američki direktor Komisije za atomsku energije sa najdužim stažom, Glenn T. Seaborg, nazvao je te testove the 'world's first nuclear disaster'.
[5] Tačka topljenja gvožđa je oko 1.538°C, što je oko 300°C više od tačke topljenja gvožđevog oksida, 1.250°C.
[6] Bila je to nemačka borbena flota tokom I sv. rata. Formirao ju je 1907. admiral Fon Tirpitz sa ciljem da postanu globalna sila na moru. Pošto je bila locirana u Severnom moru, nazvana je Flota Visokih mora i imala je preko 100 brodova.
