Novi članak objavljen u časopisu Journal of Humanistic Psychology tvrdi da spoznaja (kognicija) nije nešto što se dešava unutar glave kao apstraktna obrada informacija. Umesto toga, ona proizlazi iz kontinuiranog angažmana otelotvorene osobe sa svetom – procesa koji autor opisuje kao postizanje „optimalnog zahvata”(optimal grip) nad sopstvenim okruženjem.

Tradicionalni naspram otelotvorenog pristupa

Tradicionalna kognitivna nauka posmatrala je um kao sistem za obradu informacija, naglašavajući interne reprezentacije i manipulaciju simbolima. Međutim, autor Gari Ovanisijan (Garri Hovhannisyan) ističe da ovaj pristup teško objašnjava osnovne stvari: kako organizmi percipiraju i snalaze se u svetu u realnom vremenu. Na primer, pokazalo se da je mnogo lakše dizajnirati mašinu koja pobeđuje ljude u šahu nego onu koja može da drži jaje, a da ga ne razbije.

Ovanisijanov rad se oslanja na fenomenološku tradiciju (povezanu sa misliocima poput Huserla i Merlo-Pontija), koja premešta fokus sa apstraktnog mentalnog sadržaja na proživljeno iskustvo. Percepcija nije pasivna, već je aktivno oblikovana telesnim kapacitetima, ciljevima i situacijom u kojoj se pojedinac nalazi.

Šta je "optimalni zahvat"?

„Kada pažljivo pogledamo kako se kognicija zapravo odvija u proživljenom iskustvu, shvatamo da to nije nešto što jednostavno imamo u glavi, već nešto što aktivno radimo u svetu,” objašnjava Ovanisijan. Spoznaja podseća manje na rešavanje logičkih problema, a više na vešto sviranje instrumenta ili precizan šut na gol.

Imati um ne znači obrađivati informacije poput računara, već postići određeni „zahvat” nad svetom onako kako ga percipiramo. Kao što biološka adaptacija (fitnes) proizilazi iz toga kako se organizam i okruženje uklapaju, tako se i „zahvat” odnosi na to koliko dobro se otelotvoreni um prilagođava situaciji. Kada je zahvat dobar, interakcija je glatka i efikasna; kada je loš, to prilagođavanje se prekida.

Povezivanje sa ličnošću i psihopatologijom

Ovanisijan proširuje ove ideje i na domen ličnosti, predlažući da se osobine ličnosti (poput ekstraverzije ili neuroticizma) mogu razumeti kao „stilovi zahvata” – dugotrajni obrasci u načinu na koji se pojedinci angažuju i interpretiraju svoje okruženje.

Gubitak ovog zahvata može se posmatrati kroz prizmu psihopatologije. „Niko nema 'savršenu' ličnost. Svako od nas je prilagođen određenim kontekstima, a manje nekim drugim,” objašnjava on. Kada situacije premaše naš adaptivni domet, dolazi do gubitka zahvata. Proučavanje ovih neslaganja između ličnih osobina i situacija moglo bi pružiti novi, dinamičniji način razumevanja psiholoških problema.

Budući izazovi

Jedan od glavnih izazova jeste prevođenje bogatih i nijansiranih filozofskih koncepata iz fenomenologije u okvire empirijske nauke, a da se pritom ne izgubi suština onoga što proživljeno iskustvo čini kvalitativnim. Cilj novog pristupa nije zamena postojećih kognitivnih modela, već njihovo dopunjavanje na način koji je i filozofski veran i empirijski rigorozan.

Priredio: Dragan Tanaskoski

Izvor: psypost.org