|
|
|
26. i 27. aprila Letenka, Fruška gora Long: 19° 41' E |
||
NAJAVITE DOLAZAK!:  P R I J A V A |
KAKO DA DOĐEM DO LETENKE | |||
U subotu, 26. aprila, osvanuo je lep, oblačan dan i takmičari u planinarskom maratonu su bili zadovoljni pogotovo na Letenki gde još i hladan vetar duvao. Planinarima ne prija najbolje toplo vreme jer im je teško da hodaju planinom okupani znojem. I tako je njima bilo lepo. Prethodne noći kiša se žestoko napadala, ali izgleda da joj to nije bilo dosta pa se činilo da će ponovo početi.
Jure Stare
Što se maratonaca u otkrivanju Mesijeovih objekata tiče, takvo vreme je izazvalo nekoliko otkazivanja. Marko Savić je javio da on i njegova porodica neće doći jer se on razboleo. Kao savestan građanin sam sebi je odmah upisao minus. Otkazala je i Kaća Lazić koja je inače trebala da sudi na našem takmičenju. I ona se razbolela, ali ju je u suđenju više nego dostojno zamenio njen brat Milan. Da, to je onaj Milan Lazić koji je finansirao i nagrade za pobednike na takmičenju i zato ga nećemo ni za šta menjati. Nije došao ni Vasilj koga smo inače očekivali u vezi pokušaja rešavanja opasnog problema koji se natkrilio nad astronomskim kampom – o čemu ćemo koliko već sutra pisati. A Čeda je poseban slučaj koji ulazi u anale našeg maratona: nije došao jer je zaboravio!! Zaslužio je dva debela minusa. I tako dalje. Ali došao je Jure! Jure Stare iz Ljubljane, a to je skoro kao… kao… ne mogu da dočaram, fale mi reči koliko je on bio prijatno iznenađenje.
A sem Jureta došlo je još 40 drugih učesnika što je kao u najboljim danima maratona. Zapravo više od toga bi nam i bio problem jer ne bismo imali dovoljno tanjira, o čemu ćemo malo posle.
Dušan i ja smo na Letenku stigli nešto posle 6 uveče. Pre toga smo morali da svratimo u jedan market u Novom Sadu, na Limanu, koji nam nije usput i kod koga je nemoguće naći mesto za parkiranje. Pre deset godina smo u tom marketu kupili neku robu za kamp i od tada nam je to obavezna stanica na putu do Letenke. Zašto? Pa – to niko ne zna, ali tako je. I onda smo još morali da svratimo na Zmajevac (jedan od čuvenih restorana na grebenu Fruške gore, 15 kilometara daleko od Letenke) jer je i to postalo deo tradicije.
Na Letenki bio je postavljen Kočin veliki šator, unutra su bili stolovi, stolice i razdragano društvo. Četrdeset pet minuta smo se samo pozdravljali, jer sa svakim treba i popričati. Svi su govorili u glas, dovikivali se i smejali. U tolikoj gužvi dešavalo se da počnete priču sa jednim, a nastavite sa sasvim drugim učesnikom maratona. Oni koji su prvi put došli u naše društvo samo su se zgledali i pitali se kako upali u sve ovo. Znao sam da će neki od njih pobeći kad ih niko ne bude gledao, ili će samo reći: „Joj, sad sam se setio da sam ostavio uključenu ringlu, pa moram… a baš mi krivo…“ da bi zatim ispario. Ali zato su pravi i pažnje vredni oni koji prežive taj prvi susret. Po pravilu oni postaju redovni učesnici naših okupljanja.
Na livadi je bilo postavljeno nekoliko teleskopa iako je nebo bilo presvučeno tamno sivim oblacima. Oko teleskopa je u živoj diskusiji stajalo nekoliko teleskopdžija. Oni uvek imaju šta da kažu.
A onda se već spustio sumrak i trebalo je nešto ispričati ljudima. Odaću tajnu: znamo mi da su govorancije dosadne, ali one su potrebne. One ne samo da pruže neka važna obaveštenja nego daju i celovitu formu čitavom skupu. To je kao kad pišete neki zvaničan dopis, pa morate da imate zaglavlje, memorandum, apstrakt, naslov, pozdravne reči…. Ne može bez toga, inače vas ljudi neće shvatiti ozbiljno. Uglavnom pričali smo, opet malo duže nego što bi trebalo, ali sve je to bilo dobro.
Onda je sudija Milan izašao napolje, podigao pogled na nebo, rekao hm, hm i objavio da takmičenje počinje. Nebo je bilo daleko od idealnog, daleko čak i od šunjavog, ali sudija je ocenio da se može takmičiti. I vredni astronomi se latiše teleskopa. Vetar je na momente dobro duvao, prodirao kroz odelo i prodirao u kosti. Ljudi su cupkali u mestu i pozivali sudiju da im ubeleži Em koji su na nebu pronašli. Unutra u šatoru pila se vruća kafa i čaj. Jaro i Uroš su naizmenično velikom kutlačom mešali u ogromnom loncu beli pasulj sa kolenicama i sličnim mesom, a naš novi član Robi Duspara se pripremao za svoje predavanje.
Taj Robi je misterija. Ko je tačno on, šta će on ovde, ovde na Fruškoj gori, u Vojvodini i Srbiji - to niko ne zna. On je iz Češke, ide po svetu i vija oluje i druge vetrove, posmatra ih, beleži, svrstava, piše o njima izveštaje i, kaže, sviđa mu se Novi Sad, voleo bi tu da se nastani. Pitao sam ga: „Čoveče, pa je l ti čitaš vesti?“ Kaže: „Da“. Eh, baš ima čudnih ljudi.
Raspričao se bio sa Jaroslavom. Jaro je pričao slovački, Robi češki i kako se čini postigli su visok stepen razumevanja.
Izbila je već ponoć kada je poslužen pasulj, beli, gust i pun slanine, kolenica i drugih špecija. Vrlo opasan pasulj naročito kad se jede u kasne sate, a ima se viška centimetara u struku. Ali šta može čovek kada mu glas razuma utihne, i on počne da razmišlja stomakom. A onda posle nekog vremena, dok razmišljate kako ste se prejeli dođe Jaro pa vam u tanjir sune još jednu veliku kutlaču… Eh, uspomene, uspomene
Bilo je blizu četiri sata kada smo Dušan i ja krenuli kući. Usput smo promašili put i jedno vreme bili izgubljeni. Iza nas je svojim kolima išao Jaro. Usut je dremao pa nije ni gledao gde to mi vozimo, ali na kraju je sve ispalo dobro. Umesto preko Zmajevca išli smo preko Rakovca – što je jednako dobro kao da i nismo zalutali.
I tako smo eto odradili još jedan Mmaraton, verovatno 25. po redu. Nije to baš ni malo.
Mesijeov maraton 2025. - IZVEŠTAJ SUDIJE
M maraton: sve na jednom mestu!
(Sve što treba da znate o Mesijovom maratonu, posebno o onom koji se održava na Fruškoj gori!)
