2017. sam na ovom sajtu ispratio međunarodnu vest o prvom međuzvezdanom objektu koji je prošišao kroz Sunčev sistem: o 1I/Oumuamui. Ili, bolje rečeno, prvom koji smo otkrili pomoću svojih instrumenata. Budući da se radilo o malom objektu – dugačkom stotinjak metara – i da se takođe nije približio Zemlji, naše opservatorije nisu mogle da izvuku previše podataka iz ovog čudnog uljeza, sem da je njegov oblik izgledao neuobičajeno izdužen i da praktički ne pokazuje ikakve aktivnosti. Nažalost, Oumuamua je otišao da se više nikad ne vrati i trenutno sledi hiperboličku putanju bega brzinom od preko 95.000 km/h koja će ga izvesti iz Sunčevog sistema. Ali to nije prepreka da i dalje predlažemo teorije o njegovom nastanku. Poslednja od njih dolazi iz pera astronoma Darryla Seligmana i Gregoryja Laughlina i izuzetno je zanimljiva. Šta ako je Oumuamua zapravo međuzvezdana ledena santa?
Mislim da nije bilo novine koja nije objavila baš ovu sliku koju je naslikao J. Pollard samo na osnovu mašte.
Predlog Seligmana i Laughlina ima za cilj da objasni neobično ponašanje Oumuamue. Posmatranja su ukazivala da se objekat nije ponašao poput komete, odnosno da nije razvio komu ili rep u stilu onoga što ta zamrznuta tela rade kada prolaze blizu Sunca. Međutim, kasnijim izračunavanjem njihove orbite je utvrđeno da ju je nešto uznemirilo. Najjednostavnije objašnjenje, na računajući alijene, bilo je da je neka materija morala da bude izbačena s površine, menjajući trajektoriju objekta. Ali kako pomiriti te podatke sa uočenim nedostatkom aktivnosti?
Zapamti da se mlazovi u kometama formiraju uglavnom usled sublimacije vodenog leda, ugljenikovog dioksida i monoksida. Posmatranja Spitzerovog infracrvenog svemirskog teleskopa nisu otkrila prisustvo ugljen-dioksida ili monoksida, pa nam preostaje samo voda, koja je ionako najzastupljenije jedinjenje od tri u kometi. Ali energija koju Oumuamua prima sa Sunca jednostavno nije bila dovoljna za stvaranje količine vodene pare potrebne za promenu njegove orbite. Jedina opcija koja bi mogla da objasni anomaliju bio je pritisak zračenja Sunčeve svetlosti, ali bi tada Oumuamua trebao da ima neverovatno malu gustinu. Seligman & Laughlin predlažu da je Oumuamua možda zaleđena lopta molekularnog vodonika (H2). To ti možda ne govori mnogo, ali pokušaj da se setiš kada si poslednji put čuo za ovu vrstu leda na nekom objektu u Sunčevom sistemu. Odmah ću da ti kažem: nikada. Razlog je taj što ovaj led sublimira na vrlo niskoj temperaturi od samo -270ºC (oko 6 Kelvina), tako da molekularni vodonik srećemo samo u gasovitom – ili tečnom – stanju, nikada u čvrstom stanju.
Dijagram pokazuje trajektoriju Oumuamue kroz solarni sistem u poređenju sa tipičnom orbitom komete.
Oblik i položaj Oumuamue u odnosu na Sunčev sistem tokom sublimiranja vodonikovog leda
(Seligman i dr.).
Ako je'Oumuamua bila bogata ovim ledom, sublimacija prilikom prolaska pored Sunca bi uzrokovala promenu u putanji koja bi bila u skladu sa promatranom. Bilo bi potrebno prekriti samo 6% njegove površine ovim ledom da bi objasnili promenu putanje koju smo videli. Dobro, ali kako bi mogao da nastane takav objekt? Očito ne oko neke zvezde. Jedino se u međuzvezdnom medijumu dostižu temperature potrebne za kondenzovanje vodikovog leda. Naime, unutar mnogih međuzvezdanih molekularnih oblaka temperatura je gotovo 2,7 Kelvina (s vrlo malim izuzecima, ne može biti niža jer je to temperatura mikrotalasnog pozadinskog zračenja). Oumuamua bi se stvorio unutar jednog od tih gušćih oblaka koji nije nastavio proces kolapsa da bi stvorio zvezdu. Njegov izvorni oblik bio je više ili manje sferni, ali kad bi se približavao Suncu sublimacija ga je izrezala u izduženi objekat, koji se poklapa sa opažanjima. Teorija 'međuzvezdanog ledenog brega' ima prednost i u tome što objašnjava brzinu ulaska Oumuamue u solarni sistem, 26 km/s, što je praktično jednaka onoj kojom se Sunce kreće kroz međuzvezdani prostor. Drugim rečima, Sunce je naletelo na Oumuamuu, koja je bila u mirovanju u odnosu na međuzvezdani medijum, a ne obrnuto.
Još jedna prednost ove teorije je u tome što ona objašnjava navodno visoku učestalost ovih objekata. Statističke analize posete Oumuamue pokazuju da bi međuzvezdani objekti sa drugih zvezda morali biti mnogo češći nego što se očekivalo. Ali ako je Oumuamua zapravo telo formirano u međuzvezdanom mediju, trebalo bi postojati mnogo sličnih objekata koji lebde okolo kroz međuzvezdani kosmos. Naravno, sada ostaje da dokažemo da je ta teorija istinita. Za sada, sve ukazuje da nije. Ne zaboravimo da se drugi otkriveni međuzvezdani objekat, kometa 2I/Borisov, ponašala poput komete. U svakom slučaju, ako je hipoteza Seligmana i Laughlina istinita, Oumuamua bi bio ledeni breg iz međuzvezdanog kosmosa, a ne posetilac iz drugog planetnog sistema kao što smo mislili. Doista ne znam koja je od ove dve mogućnosti bila uzbudljivija. Nadam se da ćemo sledeći put kad prođe još jedno slično telo kroz naš sistem, ovde imati sondu spreman za istraživanje.
'Comet Interceptor', projekat za presretanje kometa iz Ortovog oblaka. Inicijator je ESA a kontraktor Britanija. Sonda bi imala 850-900 kg i bila bi lansirana 'Arianom 62' 2028. Poslata bi u Lagranžovi tačku ESL2 i tamo strpljivo čekala 2-3 godine da kometa stigne u blizinu. Conda bi nosila 2 male subsonde
Referenca:
Oumuamua live location
Da li je Oumuamua vanzemaljski vasionski brod? Razgovaramo sa prof. Draganom Gajićem
Misterije nebeskog tela ʻOumuamua
