Saturn je decenijama bio neprikosnoveni simbol drevne postojanosti našeg Sunčevog sistema. Njegovi prstenovi i masivni mesec Titan posmatrani su kao relikti prošlosti, nemi svedoci koji kruže oko gasnog giganta još od njegovog nastanka pre 4,5 milijardi godina. Međutim, najnovija istraživanja sugerišu da je ova slika zapravo veličanstvena iluzija. Šta ako su najpoznatija obeležja Saturna zapravo produkt nezamislivo nasilnog događaja koji se odigrao relativno skoro – u vreme kada su Zemljom još uvek gospodarili dinosaurusi? Nova naučna saznanja ukazuju na to da je "nešto se dogodilo" u Saturnovom komšiluku, pretvarajući mirni sistem u poprište totalnog kozmičkog haosa.
Tim u Centru za kontrolu misije u NASA-inom svemirskom centru Džonson u Hjustonu, probudio je posadu u 13 časova po istočnom vremenu pesmom „In a Daydream” grupe Fredi Džouns kako bi započela dnevni raspored. Ako je i bilo sanjarenja pred buđenje brzo im se razdanilo kada su kroz prozor ugledali prizor koji ne viđaju svakoga jutra. Ili su pomislili da je to deo sna?
Ono što se dogodilo na četvrti dan misije nije bila puka tehnička demonstracija, već istorijski preokret. NASA-ina astronautkinja Christina Koch i astronaut Kanadske svemirske agencije (CSA) Jeremy Hansen postali su prvi ljudi koji su manuelno upravljali letelicom u dubokom svemiru još od decembra 1972. godine i misije Apolo 17.
Ovo je interesantno: velike, poznate i vrlo popularne firme uvek, sem pohvala, trpe i negativne komentare i kritike, a opet se njihovi kritičari guraju da nabave kritikovane prozivode. Slično je sa Nasom. Stalno je ona pod udarom kritika i večito joj se nešto zamera, pa se kaže: neke misije se previše odlažu (čak i decenijama), sama Nasa je sve kilavija i više nije u stanju da odradi ono što je nekada sa lakoćom radila; često potpuno menja i izokreće svoje planove, pokreće ono što je ranije otkazala itd. i sve to deluje suludo. A opet, kad god Nasa nešto kaže to se sa velikim respektom sluša.
Da li vreme zaista prolazi ako nema nikoga da ga izmeri? Zamislite dva univerzuma: jedan koji postoji već 14 milijardi godina i drugi koji je nastao pre svega 14 godina. Koja je suštinska razlika između njih ako u njima ne postoji svesni subjekt koji bi te godine brojao? Bez prisustva posmatrača, koncept „vremena“ gubi svoj kontejner. Ovo nije puka igra reči, već metafizički zemljotres koji ruši našu zdravorazumsku sliku o svetu. Realnost ne postoji „tamo negde“ sama po sebi; ona je neraskidivo vezana za vašu svest. Vreme je, baš kao i prostor, subjektivni uslov opažanja, a ne nezavisna pozornica na kojoj se odvija drama postojanja.
