Severna Koreja je postala kosmička sila u decembru 2012. zahvaljujući svojoj trostepenoj raketi 'Inha' (na Zapadu je zovu 'Taepodong-2'), ispred svog večitog rivala Južne Koreje za nekoliko meseci. No, kosmičke ambicije Kim Čen-Ina nisu bile ograničene na slanje nekoliko malih satelita u nisku orbitu. Neposredno nakon toga vlada je najavila stvaranje nove kosmičke agencije koja je krštena kao NADA (NationalAerospaceDevelopmentAdministration; na korejskom, to je Kukgaujugaebalkuk, odn. 국가우주개발국).
Bivši Sovjetski Savez je uspeo da odnese svoju zastavu i znamenja sa srpom i čekićem na površinu Meseca, Marsa i Venere zahvaljujući nekoliko svojih automatskih sondi[1]. Budući da je većina ovih automata krenula samo u jednom smeru, nijedna zastava nije mogla da se vrati na Zemlju radi prikazivanja. Osim jedne. U julu 1969. sovjetska zastava je otputovala na Mesečevu površinu i vratila se na našu planetu. Zanimljivo je da to nije učinio brod SSSR-a. Ova zastava je putovala na američkom 'Apollu 11'!
Kako je izgledala misija Rozeta i šta je sve otkrila o kometi 67P/Čurjumov-Gerasimenko?
Rozeta je misija Evropske Svemirske Agencije koja je lansirana 2004te godine kako bi istražila kometu 67P Čurjumov Gerasimenko. Put do ove komete je trajao 10 godina i Rozeta je tri puta proletela pored Zemlje i jednom pored Marsa. Takođe su posećeni asteroidi 2867 Šteins i 21 Lutecija tokom putovanja ka kometi 67P. Misija je imala u planu da sleti na površinu komete sa sletačem File. Kako je protekla ova misija, i kako izgleda površina jedne komete?
Biti astronaut nikad nije bilo lako. Iako je to danas mnogo manje opasno zanimanje nego u prošlosti, muškarci i žene posvećeni osvajanju kosmosa znaju da tokom misije postoji mnogo stvari koje bi mogle poći kako ne treba. Ali od svih opasnosti postoji jedna koja obično ostaje neprimećena a koja je uprkos tome prisutna u svakoj misiji. Mislim na zračenje.
Pre deset godina smo u časopisu Astronomski magazin pisali kako je deset godina ranije, 15. januara 2001, pokrenuta Vikipedija. Drugim rečima ovog meseca omiljena enciklopedija svih naroda ovih dana je napunila 20 godina svog postojanja (i malo je mlađa od Astronomskog magazina).
Svi pričaju o koroni, pa hajde i ja da kažem nešto. 28. februara 1959. lansiran je 'Discoverer 1', prvi satelit programa 'CORONA' ('KH-1'). Cilj ovog programa bio je špijuniranje SSSR-a usred Hladnog rata, da bi se tako izbegle rizične misije strato-aviona 'U-2'. Predsednik Eisenhower je odobrio program februara 1958, a razvili su ga zajednički CIA i USAF. Kao rezultat saradnje ove dve organizacije, 1. avgusta 1960. je formirana Nacionalna obaveštajna služba (NRO). Špijuniranje neprijatelja iz kosmosa postao je prioritet obeju vlada, jer se pojavila mogućnost slanja satelita u orbitu. Međutim, tehnologija za prenos slika iz kosmosa još nije bila zrela, pa su obe sile odlučile da koriste kapsule sa ablativnom termozaštitom za vraćanje rolni filmova na Zemlju. U SSSR-u je projekat špijunskih satelita, nazvan 'Зенит', takođe postao prioritet, toliko da je program brodova sa posadom 'Восток' bio integrisan u njega. Imajući snažnije rakete, Sovjeti su mogli da koriste mnogo veće brodove, pa su odlučili da ugrađuju kamere i njihovu optiku u kapsulu, kako bi mogle da se spasu i ponovo koriste. SAD nisu imale takvu opciju, pa su kapsule mogle da vrate samo film, a optika je u svakoj misiji propadala.
Vreme na Zemlji se određuje prema 24-časovnom ciklusu dan/noć u kojem se planeta jednom okrene oko svoje ose. Svaki dan traje približno 86 400 sekundi čemu je dnevno/noćni ciklus izuzetno dosledan uprkos činjenici da on realno redovno neznatno varira.
(ili istorija sistema za spuštanje 'Perseverancea')
Nasin rover 'Perseverance' je težak 1025 kg i predstavljaće najtežu sondu koja je ikad dospela na površinu Marsa. Pre toga, to je bio 'Curiosity' sa 900 kg. Za to treba zahvaliti genijalnom sistemu za spuštanje nazvanom Sky Crane ('Nebeska dizalica'). Ali kako su Nasini inženjeri došli do ove neobične tehnike? Postoje li druge mogućnosti za sletanje velikih sondi na Crvenu planetu?
Severna Koreja je postala kosmička sila u decembru 2012. zahvaljujući svojoj trostepenoj raketi 'Inha' (na Zapadu je zovu 'Taepodong-2'), ispred svog večitog rivala Južne Koreje za nekoliko meseci. No, kosmičke ambicije Kim Čen-Ina nisu bile ograničene na slanje nekoliko malih satelita u nisku orbitu. Neposredno nakon toga vlada je najavila stvaranje nove kosmičke agencije koja je krštena kao NADA (NationalAerospace Development Administration; na korejskom, to je Kukgaujugaebalkuk, odn. 국가우주개발국).
Biti astronaut nikad nije bilo lako. Iako je to danas mnogo manje opasno zanimanje nego u prošlosti, muškarci i žene posvećeni osvajanju kosmosa znaju da tokom misije postoji mnogo stvari koje bi mogle poći kako ne treba. Ali od svih opasnosti postoji jedna koja obično ostaje neprimećena a koja je uprkos tome prisutna u svakoj misiji. Mislim na zračenje.
Pre deset godina smo u časopisu Astronomski magazin pisali kako je deset godina ranije, 15. januara 2001, pokrenuta Vikipedija. Drugim rečima ovog meseca omiljena enciklopedija svih naroda ovih dana je napunila 20 godina svog postojanja (i malo je mlađa od Astronomskog magazina). 
Svi pričaju o koroni, pa hajde i ja da kažem nešto.
(ili istorija sistema za spuštanje 'Perseverancea')
