Astronautika: istorija

Valjda s godinama svaki čovek pokušava da dokuči suštinu. To ga neminovno vodi ka većem ili manjem interesovanjem za istoriju, na ovom ili onom nivou. Svako ko me čita zna da često pišem o istoriji kosmonautike, jer što kažu Kinezi 'u semenu prošlosti nalaze se plodovi budućnosti'. Ako tome dodam fascinaciju 'Trkom za kosmos' Amerike i SSSR-a, eto beskrajnih tema za pisanje. Naročita mi je poslastica podsećanje na divove tog doba, velike konstruktore i naučnike koji su potkivali konje koji su nas sve zajedno kao civilizaciju povukli u kosmos. Pišući nedavno o američkom programu za osvajanje Meseca, setio sam se jednog od njih, čija je biografija jako zanimljiva ali i tragična, i u kontekstu daje sliku vremena u kome smo svi živeli.

Pre Drugog svetskog rata raketarstvo je bilo u povoju. Ne računajući neke pionirske radove mladih entuzijasta u carskoj Rusiji ui u Francuskoj (teorijske i praktične), najnapredniji su bili Nemci. I to daleko. Njihovi naučnici su dobijali više Nobelovih nagrada za nauku i tehniku od svih drugih zajedno. Tehnološki su bili ono što su, recimo, danas Amerikanci. Njihovi inženjeri i tehnolozi su bili daleko čak i od svog vremena, a mnogi njihovi projekti nam i danas izgledaju kao da dolaze iz budućnosti. Međutim, rat je promenio mnogo toga. Naučnici jevrejskog poreka – a nije ih bilo malo! (setimo se Ajnštajna) – bili su prinuđeni da beže iz zemlje, a oni koji su ostajali bili su usredsređeni na vojne projekte. Kako se rat bližio kraju situacija za intelektualce je bivala sve gora, jer je često pripadnost nacional-socijalističkoj partiji bila jedina garancija da će moći da se radi, stvara ili preživljava.

Kraj rata se nazirao. Bilo je jasno da generala Žukova na čelu Crvene armije neće niko moći da zaustavi. Amerikanci su se iskrcali u Normandiji i general Paton je činio sve da stigne do Berlina pre 'Crvenih', ali šipak! Borbe su okončane 8.maja '45. a crveni barjak se zalepršao na zgradi Rajhstaga. U nemačkim redovima je vladao defetizam i panika, jer su sovjetski vojnici bili neumoljivi (nisu baš preferirali zarobljavanje) a propaganda je sve to obilato koristila. Zato su reke civila, ratnih veterana i zločinaca bežale ka zapadu da bi se brže-bolje predali onima koji su sebe počeli da nazivaju saveznicima (već tada deleći sebe od Sovjeta, kao da oni nisu ti saveznici). Britanske i američke vojne i civilne tajne službe su imale pune ruke posla, identifikujući i klasifikujući (bez)brojne važne i manje važne izbeglice. Da ne ulazim previše u detalje, ali zanimljiva je sudbina onih koji su do juče vodili državu. Neki nacistički zločinci su uhvaćeni i pohapšeni, a mnogi su menjali identitet i podmornicama preko 'neutralne' Švajcarske i Vatikana (tzv. 'pacovskim kanalima') bežali za Latinsku Ameriku. Međutim, sudbina nemačkih naučnika postaje sve više centar interesovanja. Iako je među njima bilo čak i vrlo visokih partijskih lidera i nesumljivih ratnih zločinaca (tada nije postojao 'združeni zločinački poduhvat' ili 'kolektivna odgovornost'), znali su da niko nije lud da ih pobije. Naprotiv. I bili su u pravu. Par hiljada najboljih konstruktora, naučnika, inženjera, elektroničara i lekara je odvedeno u Ameriku[1]. To se vodilo kao 'intelektualna reparacija', i pored ljuskog resursa, tu su bile i stotine milijardi dolara u vidu patenata i industrijskih procesa. Sovjeti su se malo kasno setili, ali su i oni nešto 'pazarili, te su i oni poveli što je preostalo od naučnika i tehničara u SSSR[2]. Svi ti Nemci su odigrali veliku ulogu u napretku obe buduće supersile, a naročito u vojnoj i kosmičkoj industriji. Danas ću podsetiti na jednu od najzanimljiiviji biografija nacističkog naučnika-genija, bez kojih bi neka od naših najvećih dostignuća u kosmonautici bila nemoguća. Zvao se Arthur Louis Hugo Rudolph.

d1
Arthur L. H. Rudolph
(1906-1996)., Herr Rudolph je bio član Nacističke partije od 1931; u njegovom vojnom dosijeu iz '45. jednostavno se kaže: '100% Nacista, opasan tip, pretnja za sigurnost...! Predlaže se interniranje.' Samo 15-ak godina kasnije postao je jedan od direktora u Nasi.

Artur se rodio u gradiću Stepfershausenu u državi Turingiji (Nemačka) 1906. godine. Još dok je bio mali, otac, seljak i učesnik Prvog svetskog rata, umire, a Rudolfa i brata podiže majka. Već 1921. odlazi u trogodišnju Tehničku školu, da bi se sa 18 godina zaposlio u fabrici u Bremenu. Izveštio se kao majstor za alate, pa je 1928. upisao Tehnički fakultet u Berlinu i ubrzo dobija zvanje inženjera mehanike. Ubrzo sreće jednog od raketnih pionira, Austrijanca Maxa Valiera, koji je kod 'Opela' radio na raketnim automobilima. Rudolf je već pokazivao interesovanje za rakete čitajući knjige slavnog inženjera i fizičara Hermanna Obertha. Nažalost, tokom jednog eksperimenta došlo je do eksplozije motora i stradao je Valier, ali Rudolf nastavlja sa radom zajedno sa Walterom Riedelom[3] i Alfonsom Pietschom. Dok je on konstruisao motore na tečno gorivo, Pietch se bavio raketnim kolima, pa je raketni auto Valier-Heylandt Rak 7 prikazan na berlinskom aerodromu Tempelhof[4]. Negde u to vreme pristupa Nacističkoj partiji, a kasnije i član paravojnog krila SA.

d2
Raketni automobil na kome je Rudolf sa uspehom projektovao motor.

Rudolf se sreo sa šest godina mlađim Fon Braunom na jednom sastanku Društva za kosmička putovanja[5], 'VfR'. U maju 1932. Rudolf je dobio otkaz na poslu i počinje da traži novi, kada se ponovo sreo sa Pietschom. Postaju partneri i Rudolf počinje da radi na novom motoru, dok se Pietsch bacio na potragu za sponzorom. Pietsch se upoznaje sa Walterom Dornbergerom[6], koji je od Agencije za naoružavanje armije (Waffenamt, WaA) dobio zadatak da započne sa razvojem vojnih raketnih sistema, a to je bilo interesantno za 'VfR'.

Nakon što je dr Dornbergu uspešno demonstrirao novi motor, Rudolf odlazi na raketni poligon Kummersdorf kraj Berlina i počinje da sarađuje sa Fon Braunom. Rudolfovi motori su bili toliko dobri da su ugrađeni u čitavu porodicu Braunovih balističkih projektila 'Aggregat'[7]. U decembru 1934. tim pod rukovodstvom Fon Brauna uspešno je lansirao dve probne rakete 'A-2'[8] sa nemačkog ostrva Borkum u Severnom moru. Testiranja motora za prvi Fon Braunovu veliku raketu, 'A-3', započeta su u Kummersdorfu krajem 1936. a tom događaju je prisustvovao i general Fon Fritsch, zapovednik Nemačke vrhovne komande.

Postrojenja u Kummersdorfu su bila neadekvatna za dalje operacije, pa je u maju 1937. Fon Braunov tim preseljen u Peenemünde, gde Rudolf dobija zadatak da izgradi objekte za testiranja 'A-3'. Rudolf je živeo u obližnjem selu Zinnowitz, gde mu se iste godine rađa ćerka. Serija 'A-3' je imala probleme sa navođenjem (iako je imala 3 žiroskopa i 2 akcelerometra!) i nikada nije doživela uspeh. Sledeće godine Dornberger postavlja Rudolfa na čelo ekipe koja treba da napravi novu fabriku u Peenemundeu za seriju 'A-4', koje će kasnije ući u istoriju kao 'V-2' (nem. Vergeltungswaffe).

Taman kada je Rudolf privodio kraju pripreme za početak proizvodnje 'Fau-2', Britanci su u avgustu '43. bombardovali Peenemunde. Nakon toga, proizvodni pogoni su morali da budu preseljeni u podzemnu fabriku Mittelwerke u blizini Nordhausena.

d3
Amerikanci posle kapitulacije Nemačke u Mittelwerkeu priprmaju transport nedovršene raketu u Ameriku.

d4
Raketni motori koji su čekali ugradnju u navođene rakete 'V-2'. Lansirano ih je preko 3.000, uglavnom na London, Lijež i Antverpen. Te rakete su bile prve koje su odletele u kosmos 20. juna 1944.

d5
Proizvodna linija 'letećih bombi' 'Fau-1'. U tunelima su proizvođeni i protivavionski projektili 'Taifun' i mlazni lovci 'He-162'.

d6
U fabrici su radili logoraši iz logora Mittelbau-Dora. Smatra se da ih je nastradalo oko 20.000, od čega oko 1'5 u savezničkom bombardovanju prilikom oslobađanja.

d7
Mittelwerke posle bombardovanja. Ipak, Amerikanci su uspeli da odnesu ovog krša za oko 80 kompletnih raketa i vrlo brzo napravili 'svoje' rakete 'Redstone'. Pošto se lokacija nalazila u sovjetskoj zoni, Amerikanci su dobili naređenje da sve što ne odnesu (a nosili su mašine, alate, poslednjišraf i žičicu pa čak i kante za đubre), temeljno miniraju da Rusi ne bi ni prepoznali šta se tu nalazilo. Međutim, Rusi su uspeli da uz pomoc tragova rekonstruišu fabrike 'Fau-2' i presele ih u SSSR.

Mittelwerke je pre rata bio rudnik gipsa koji je služio kao skladište, ali je proširen da može da primi proizvodne linije. Radna snaga je dopremana iz koncentracionog logora Mittelbau-Dora. Rudolf je bio zadužen za selidbu opreme iz Peenemundea u Mittelwerke, kojim je tada rukovodio Albin Sawatzki. Čim je počela proizvodnja 'Fau-2', Rudolf je postavljen za direktora proizvodnje. Sawatzki je obećao da će u decembru proizvoditi 50 projektila. Obzirom na probleme sa radnom snagom, sabotaže i nedostatak delova (RAF je bombardovao nemačke fabrike danju a USAF noću), Rudolf je uspeo da proizvede samo 4 rakete, a i one su vraćene iz Peenemundea zbog defekata. Posle rata je utvrđeno da je tokom radova na raketama 'V-1' i 'V-2' u Mittelwerkeu stradalo 12-20.000 zatvorenika. To je više nego što su pobile rakete tokom bombardovanja.

1944. Himmler je ubedio Hitlera da projekat 'V-2' stavi pod direktnu kontrolu SS-a, a u avgustu je Dornbergera zamenio sa SS generalom (bio inženjer u civilstvu) Hansom Kammlerom na mestu direktora. U januaru 1945. SS komanda je naredila svim civilima i robijašima, uključujući i Rudolfa i njegove saradnike, da prisustvuju javnom vešanju sabotera. Do marta '45. proizvodnja je u potpunosti obustavljena zbog nedostatka delova, a Rudolf je sa ekipom otišao u jedan gradić u Bavarskoj gde se našao sa Fon Braunom i ostalima iz Peenemundea. U maju su se svi predali američkoj vojsci i bili prebačeni u Garmiš.

d8
109 raketaša koji su 1946. dovedeni iz Nemačke u Teksas u okviru projekta 'Paperclip'. Tokom operacije, obaveštajci su uspeli da iskopaju oko 1.600 stručnjaka čiji je rad doneo neslućeni uzlet Amerike. Rudolf je 4 sleva u prvom redu.

d9
Mala ali odabrana grupa od petorice nacističkih raketaša koji su se u maju 1945. u Austriji u jednom selu bezbedno predali Amerikancima. Sa šeširom je dr Dornberger a sa rukom u gipsu je Fon Braun, koji je tada imao samo 33 godine. Svi oni su poodavno videli da je vrag odneo šalu i bili su u tajnim pregovorima sa saveznicima o uslovima predaje.

Od jula do oktobra 1945. Rudolf je prebačen u Englesku da bi učestvovao u operaciji 'Backfire'[9]. Posle istrage, vraćen je Amerikancima. Prema dogovoru, Amerikanci su pokupili Rudolfovu ženu i ćerku pre nego što je stigla Crvena armija, i sve ih dovela u sabirni centar u Landshut. U novembru '45. operacija 'Overcast' je privremeno povela Rudolfa, Fon Brauna, Ernsta Stuhlingera[10] i ostale članove 'V-2' tima u Sjedinjene Države na šest meseci. 'Overcast' je u martu '46. preimenovan u 'Paperclip', a zvanično bio odobren od predsednika Trumana u avgustu '46. (do tada je to bila 'tajna' operacija). Tokom ispitivanja prošlosti, koje je sprovedeno u januaru 1954, Rudolf je opisan kao 'lojalni član Nacional-socijalističke radničke partije i tip ličnosti koju ne može da zaustavi ništa ako se to podudara sa njegovom ambicijom. Ima reputaciju osobe koja bi u svom entuzijazmu za nacistički režim mogla da bude opasna za kolegu koji ne bi razgovarao s njim na maternjem jeziku.' Uprkos ovakvoj krajnje ne entuzijastičkoj proceni, Rudolf je postavljen na položaj od poverenja.

Nakon dodatnih ispitivanja, tim je u januaru '46. poslat u White Sands Proving Grounds[11] da nastave s radom na raketi 'Fau-2'. Obećana im je plata od $6 dnevno, zdravstvena zaštita, i besplatni stan i hrana. Sledeće godine Rudolf je poslat u Agenciju za balističke projektile (ABMA[12]) u El Pasu, u Teksasu, gde mu se konačno pridružila porodica. Pošto je došao u Ameriku praktično bez vize, on i ostali su morali da pređu u Meksiko, da tamo dobiju vize, a onda zvanično uđu u SAD – to je bilo 14. aprila 1949. U periodu 1947-49. radi kao saradnik kalifornijske kompanije 'Solar Aircraft Co.' koja sarađuje sa vojskom. Tokom leta 1950. Rudolf prelazi u Huntsville, u Alabami, u 'Redstone Arsenal'[13] (tu je postavljen za tehničkog direktora), a tek krajem 1954. dobija zvanično državljanstvo SAD. Tokom 1956. postaje projektni menadžer projekta dvostepenih 'Pershing' nuklearnih projektila[14], a on lično odmah odabira kompaniju 'Martin'[15] za glavnog izvođača svih radova.

U februaru 1959. dobija na Floridi titulu doktora nauka, a ubrzo za angažovanje oko 'Pershinga' i zlatno odlikovanje za izuzetne zasluge za narod, najveće priznanje koje vojska daje nekom civilu.

Iako su 1960. Fon Braun i njegov tim prebačeni u Nasu, Rudolf ostaje u agenciiji ABMA da bi nastavio sa finiširanjem projekta 'Pershing'. Godinu dana kasnije konačno odlazi u Nasu i još jednom počinje saradnju sa Fon Braunom. Postaje koordinacioni direktor, povezujući proizvođače raketa u Maršalovom kosmičkom centru sa Centrom za letove sa ljudskim posadama u Hjustonu. U avgustu 1963. postaje projektni direktor programa 'Saturn V'. Lično je napravio čitav plan misije 'Apollo' programa i svih zahteva za jednu takvu raketu. Kao nagradu, prva raketa 'Saturn V' ('Apollo 4') uzletela je sa Floride 9. novembra 1967, baš za rođendan velikog direktora. U Nasi je bio sve do penzije 1969. a od njih je zasluženo dobio sve moguće nagrade i priznanja. U leto iste godine, ljudi su se spustili na Mesec. 

D13
'Pershing'
i 'Saturn V' ne bi postojali bez Nemaca koji su posle rata deportovani u SAD.

d11
Arthur Louis Hugo Rudolph
, često se pominje kao glavni arhitekta rakete 'Saturn V'.

1979. godine Eli M. Rosenbaum[16] (1955) slučajno je pročitao u knjizi informaciju kao su u Rudolfovoj fabrici raketa za teške radove korišćeni logoraši iz obližnjeg logora. Posle provere po arhivama o suđenjima ratnih zločinaca vezanih za logor Dora, povezao je Rudolfa sa stradanjima u Mittelwerkeu. U septembru 1982. Rudolf je pozvan na saslušavanje, ali je mislio da je to samo jedno od mnogih kojima je bio podvrgavan od kada je došao u Ameriku. Sledeće godine Rudolf je, navodno pod prisilom i zbog straha za sigurnost svoje supruge i ćerke, potpisao pristanak da će otići iz SAD i odreći se državljanstva. Prema sporazumu, Rudolf ne bi bio progonjen, državljanstvo porodice ne bi bilo dovođeno u pitanje, a njegova imovina bi ostala nedirnuta. U martu 1984. Rudolf je sa ženom odleteo za Zapadnu Nemačku, gde se po dogovoru odrekao američkog državljanstva. Nemačka je odmah protesvovala kod Amerikanaca, jer Rudolf sada nije posedovao ničije državljanstvo. U julu, Nemci su zatražili promptno od američkih istražitelja dokumentaciju iz koje bi videli li Rudolfu treba suditi ili mu dati državljanstvo. Svetski jevrejski kongres je u ime Ministarsva pravde u januaru '85. preko novina počeo potragu za preživelima iz Mittelwerkea. Ipak, nemačke vlasti su zaključili da nema osnova za suđenje za ratne zločine i Rudolfu daju uredne papire.

Ali atmosfera u SAD se nije smirivala. Senator Bill Green iz Njujorka je 1985. pokrenuo pitanje da se Rudolfu oduznu sva Nasina priznanja i medalje. Kada je Rudolf podneo zahtev za vizu da bi 1989. prisustvovao proslavi 20-godišnjice prvog sletanja ljudi na Mesec, Amerikanci su ga 'ladno odbili! U maju 1990. senator James Traficant iz Ohaja je podneo zahtev za istragu da bi se utvrdilo da li su državni (jevrejski) organi bili 'opravdani u svojim postupcima ili su narušili prava Artura Rudolfa.' Predlog nije dobio podršku ali ni pitanje više nije potezano.

d12

U julu je Rudolf odleteo za Kanadu da bi se tamo video sa ćerkom. Pošto je neprestano bio pod prismotrom jevrejskog lobija, zabranjen mu je ulaz i morao je da se vrati kući. Saznavši to, ekstremističke grupe iz Kanade koje poriči postojanje Holokausta i koje se zalažu za 'belu supramaciju' izašle su na ulice i protestvovali, dajući podršku Rudolfu. Nesrećni i već ozbilno narušenog zdravlja Rudolf je ponovo tražio dozvolu za državljanstvo SAD, ali je njegov slučaj 1993. odbačen.

Artur Rudolf je konačno umro u svojoj kući u Hamburgu u 89.godini 1. januara 1996. od, a od čega drugog, do od srca. Tužna sudbina čoveka koji je čitavog života sanjao rakete.

 

[1] Negde pri kraju ovog texta sam napisao nešto i o ovoj operaciji pobednika. Zvala se 'Paperclip'.

[2] Jako mi je to bilo zanimljivo, pa sam pisao ranije o tome.

[3] Kasnije je postao glavni konstruktor nacističkih balističkih projektila u Peenemündeu. Danas jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime! To je zaslužio tome što je pomagao da se čitava fabrika preseli posle rata u SAD. Od 1957. bio je državljanin Britanije, ali je umro 'slučajno' u Istočnom Berlinu.

[4] Jedan od 3 najveća predratna aerodgoma u Evropi, pored Croydona (kraj Londona), Le Bourgeta (kraj Pariza). Sve do nedavno glavna zgrada na aerodromu je spadala u 20 najvećih zgrada na svetu, ali zato sa najmanjim Free shopom na svetu! Aerodrom je iz političkih razloga zatvoren 2008. i danas je izbeglički kamp!

[5] 'Verein für Raumschiffahrt' ('VfR') je bilo nemačko predratno amatersko udruženje koje je imalo članstvo i van Nemačke. Prvi test rakete na tečno gorivo (5 min.) izveo je Max Valier 1930. Čak i pre nego što je Hitler došao na vlast, 'VfR' je sklopio ugovor sa armijom. Rakete su bile nepokrivene zabranama o razvoju oružja koje su bile nametnute Nemcima posle poraza u Prvom ratu (Versajski ugovor). Za samo 3 godine, Nemci su napravili raketnu rampu kraj Berlina, a njihova najjača raketa serije 'Repulsor' odletela je 1 km u vis. Praktično svi iz udruženja, računajući Fon Brauna i Dornbergera) su prebegli u SAD posle rata

[6] Artiljerijski oficir iz Prvog rata i rukovodilac raketnog programa 'Fau-2' i sličnih programa u Peenemündeu. Pre rata je doktorirao na Tehničkoj školi u Berlinu, a u ratu je imao čin general-majora. Posle rata, nakon istrage u Engleskoj oslobođen je u poslat u SAD gde je radio na navođenim raketama. Prelazi u 'Bell Corp.' i postaje podpredsednik kompanije, a projektovao je eksperimentalni raketni avion North American 'X-15' koji je leteo preko 7.200 km/h, a bio je glavni konsultant u realizovanju špijunskog kosmoplova X-20 'Dyna-Soar'. U SAD je za Strateške snage projektovao prvi u svetu navođeni nuklearni projektil ASM-A-2. Posle sukoba sa Fon Braunom, poveo je sa sobom nekoliko lojalnih inženjera-Nemaca (među njima i Krafft Ehrickea, koji je kasnije projektovao raketni stepen 'Centaur') i otišao da radi za Ratno vazduhoplovstvo. Posle penzionisanja, i on je otišao da umre u Dojčland.

[7] Najpoznatija je bila raketa 'A4', pozbatija kao 'Fau-2'. Na nemačkom reč agregat označava delove mašine koji kad se sastave rade zajednički. Nekim od tih projektila Nemačka je želela da bombarduje i Ameriku – to su bili A-9/A-10 –"Projekt Amerika".

[8] Samo su napravljene dve rakete – nazvane Max i Moritz – dužine samo 1,5 metar, a one su direktni preci buduće 'Fau-2'. Odletele su s uspehom ~3,5 km u vis.

[9] Velika britanska vojna naučna operacija koja je imala za cilj da ispita i izvuče što više od nemačkih naučnika, inženjera i tehničara. Zato je i posle rata izvršeno lansiranje 4 'V-2' u cilju demonstriranja oružj saveznicima. Amerikanci su za to vreme počistili sve fabrike i institute i u 400 vagona i 70 'Lankastera' preneli preko četvrt miliona delova u pomorske luke radi transporta u SAD. Svi Nemci su vrbovani obećanjima i ucenama da sarađuju i rade za pobednike.

[10] Atomski, elektronički i raketni naučnik koji je radio na razvoju sistema za navođenje, što je bio najvažniji segment za Amere. Radio i na jonskom pogonu, što je bila novost. Planirao je put na Mesec, budući Hablov teleskop, visokoenergetske opservatorije, itd.

[11] White Sands Missile Range (WSMR) je najveća vojna instalacija u SAD površine 8.300 km2. Nalazi se u Novom Meksiku i predstavlja zapravo ogromni vojni probni poligon. 'White Sands Proving Ground' je njen deo, formiran 9. jula '45. da bi bile testirane nemačke i američke rakete. Samo nedelju dana kasnije, na poligonu severno odatle testirana je prva atomska bomba ('Trinity'). I danas poligon radi punom parom…

[12] Za manje od 10 godina na njeno čelo će biti postavljen Fon Braun! On je od svoje 'V-2' napravio balistički projektil 'Redstone', koji je mogao da ponese i satelit. Uskoro je Fon Braun usavršio svoju letilicu i stvorio balistički projektil 'Jupiter-C', od koga će evoluirati porodica 'Saturn'.

[13] Veliki američki vojni garnizon u čijem sastavu su Komanda za materijalna sredstva armije (AMC), Agencija za vazduhoplovnu i raketnu odbranu (AMCOM) i Nasin Marašalov kosmički centar. Prvobitno je u vreme rata bio centar za proizvodnju hemijskog oružja, a posle rata dom nemačkim raketnim stručnjacima. Mnogi od tih stručnjaka je polako prelazilu o novoosnovanu Nasu.

[14] Te rakete su bile razmeštene po Nemačkoj sve do 1991. Imale su domet od preko 700 km a nosile su nuklearne glave od 40, 200 i 400 kilotona.

[15] Danas 'Lockheed Martin'. Postoje odavno, a za vreme rata su proizvodili mnoge poznate bombardere – 'Supertvrđave', 'Marodere', 'Merylande' itd. i postali 14. najveći ratni snabdevač vojske. Posle rata proizvode balističke projektile 'Titan I i II", a onda i 'Titan II' koji su odneli stotine satelita u kosmos, od kojih i dva 'Voyagera', dva 'Vikinga' na Mars i dva 'Heliosa' oko Sunca. Kasnije za vojsku prave superjaki 'Titan IV', od kojih je jedan odneo 'Cassinija' na Saturn ('Titan IV' je mogao da ponese veći teret od šatlova, a onda je otkazan 2004.). Danas je to ubedljivo najveća kompanija na svetu za proizvodnju 'odbrambenog' oružja.

[16] Advokat iz NY ali i član Svetskog jevrejskog kongresa i poznati 'lovac na Naciste', koji je optužio i bivšeg generalnog sekretara UN, Kurta Waldheima. Od 1994. do 2010. direktor Kancelarije za specijalnu istragu vezanu za identifikaciju i deportovanje nacističkih ratnih zločinaca.

 

Saturn V - pola stoleća od prvog lansiranja

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

čitalac
-3 #7 čitalac 05-12-2017 13:18
Pa, nije upitno da je on bio to što je bio. U stvari je najspornije ovdje to što su ga Amerikanci uzeli i iskoristili. Kad su dobili što su htjeli, naučili se mnogo o raketama a on ostario odjednom su otkrili njegovu "mračnu prošlost". I famozni židovski lobi je sve vrijeme znao o kome se radi. Bijedno do kraja...
Prijavi administratoru
drago
-3 #6 drago 24-11-2017 10:20
Gosp. Šabane,
nadam se da smo se bar donekle razumeli. Pročitajte ovo: http://www.astronomija.org.rs/biografije/5468-ko-je-bio-jurij-kondratjuk . Videćete da me je i ovde interesovala nesretna životna sudbina čoveka. To su ljudi i sudbine o kojima treba da se zna.
Pozdrav, Drago
Prijavi administratoru
drago
-2 #5 drago 23-11-2017 19:07
Poštovani Zvonko,
da ne širimo temu. Priča je počela oko sudbine čoveka. Znam dovoljno o žrtvama A4 ali I o žrtvama Hirošime, I svim onima koji su stradali direktno I indirektno od Peršinga, Trajdenta, Titana I druge slične gvožđurije.
Kako to mislite 'nije im suđeno jer su bili potrebni'?
Kome? Zar treba potreba pobednika da daje amnestiju?
Prijavi administratoru
Accu
0 #4 Accu 23-11-2017 18:39
Gospodine Zvonko, šta je 4 rajh?
Prijavi administratoru
Звонко
+2 #3 Звонко 23-11-2017 17:28
Poštovani gospodine Drago,
gospodi dr Dornbergeru, fon Braunu, Arturu Rudolfu i drugima, koji su dopremljeni u SAD putem operacije "Spajalica", nije suđeno zbog ratni zločina zato što su bili potrebni. Oni su stvorili i NASU i "titane", i "atlase", i "saturne" i sve drugo, nakon što su postali amerikanci, kao i četvrti rajh.
Nemojte da mi spočitavate da ne razumem i da se bilo čime može pravdati ratni zločin.
Znate vi dobro koliko je ratnih zarobljenika i logoraša platilo glavom izradu projektila A4.
Zvonko Šaban
P.S.
Uzgred imam 72 godine.
Prijavi administratoru
drago
-4 #2 drago 22-11-2017 18:54
Eh malo si preterao.
Niti ja lamentiram, niti je on ikad iodkoga osuđen za nekakve zločine. Naprotiv, nagrađivan je I slavljen dok je bio od koristi. Ni Fon Braunova sudbina nije bila mnogo bolja...
Nisi razumeo text - upravo tvoja rečenica da se zločin ničim ne može opravdati NIJE TAČNA!

Pozdrav,
D.D.
Prijavi administratoru
Звонко
+6 #1 Звонко 21-11-2017 09:10
Није то тужна судбина, у питању је ратни злочинац.
Злочин се не може ни са чим правдати.
Ваш ламет над овим човеком је неприличан.
Звонко Шабан
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži