Astronautika: istorija

pdf

Ekspedicija na Halejevu kometu

Ako bi mene neko pitao koja mi se međuplanetna misija najviše sviđa, nisam siguran šta bih odgovorio. Ali kada bi pitanje bilo koja misija je na mene ostaviola najjači utisak i za koju sam siguran da je danas niko na Zemlji ne bi mogao da ponovi ... to bi sigurno bila ekspedicija „VEGA“.


vega

Danas smo svedoci uspeha tri velike međuplanetne misije: “Dawn”, koja istražuje tajanstvene asteroide Ceres i Vestu, “New Horizons”, koji je uspešno protutnjao kroz Plutonov sistem, i “Rosetta”, koja putuje zaledno sa kometom i istraživaće je makar još godinu dana. Dve sonde su Nasine a jedna je evropska, i ceo svet se s pravom divi novim slikana i naučnim informacijama o vrlim novim svetovima. Sa divljenjem čitamo da samo jedna sofistikovana kamera košta više od $100 miliona a da je na njoj radilo više naučnih instituta iz više zemalja, angažujući brojne profesore i doktore nauka poznate šitom sveta[1]. Mnogi od nas se osećaju ponosnim što su pripadnici baš ove generacije, privilegovane da posmatraju fotografije svetova za koje se do samo koju deceniju činilo da pripadaju sferi interesovanja ćaknutih futurologa ili makar pisaca SF-a. Siroma’ Tombaugh nije mogao ni da sanja da će njegov pepeo jednog dana odleteti ka nebeskom telu koje je on na jedvite jade otkrio, a da ne pričam o Haleju i “njegovoj” kometi (kažem “njegovoj” jer je on i nije otkrio već samo izračunao putanju). Da li je bio u stanju i u najluđim maštarijama da pretpostavi da će ni dvesta godina posle njega njegova kometa biti meta kosmičke armade, skupine od 6 sondi, koje će zajedničkim naporima pokušavati da saznaju nešto više o ovim nedokučivim međuplanetnim putnicima.

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(46 strana, 4,2 MB)
download

pdf

Danas nam uspeh misije “Rosetta”, sonde koja kruži iznad komete Čurjumova-Gerasimenko, izgleda kao ispunjenje davnašnjeg sna naučnika. Gde ćeš više! Kružimo oko komete koja obleće oko Sunca, pratimo postepeno povećanje aktivnosti jezgra, pa čak šaljemo i mali lender na njenu površinu. To bez ogromnih para i velikih višegodišnjih napora celokupne naučne zajednice prosto ne bi bilo moguće. Pa danas princip rada čak ni jednog najprostijeg instrumenta na “Rosetti” nije u stanju da ukapira neki prosečan čovek sa fakultetom. Ja sam probao – nema šanse. Stvari su jednostavno otišle predaleko. Svaka šuša od satelita danas, makar nosila 2 instrumenta, jedan mora da bude spektrometar. O radu spektrometara danas postoje tomovi i tomovi literature, ali šta tu piše veoma je teško odgonetnuti. Nastranu što i spektrometara postoji bezbroj tipova, i što svaki krije neku svoju specifičnu tajnu. Još ako tome dodaš da su to relativno mali uređaji, teški po par kila a neretko i manje, jasno ti je da je nauka otišla u bestraga daleko.

A šta reći o kamerama? Danas kamere bez problema slikaju Pluton pri brzini od 50.000 km/h, iako on prima 1.000 puta manje svetlosti nego Zemlja! I što je najgore, slike su fantastične, sa nepojmljivom rezolucijom. Esini naučnici kažu da je Čuri začuđujuće taman ali opet, slike su jasne, oštre, detaljne. Pisao sam u poslednje vreme nekoliko tekstova o problemima s kojima su se navigatori misije suočavali jureći ka Plutonu. Niko nije tačno znao gde će se zapravo nalaziti u vreme kad sonda stigne do njega, jer su detalji njegove putanje bili nepoznati. Džaba superbrzi računari, džaba pamet, kad fale parametri. Onda se neko setio da pregleda stare staklene ploče od pre pedeset godina i uporedi relativne položaje planeta i tako interpolacijom determiniše Plutonovu putanju. Ja sam bio zaprepašćen njihovom domišljatošu – koji genijalci!

A onda sam slučajno, tražeći neke podatke o ljudskim misijama na komete, naleto na članak koji sam pisao još daleke 2009. godine. Bio sam stondiran. Pa još pre 30 godina ljudi su jurili komete! U susret Halejevoj kometi poletelo je 6 aparata: 2 sovjetska, 2 japanska, i po jedan evropski i američki. Neke sonde su prošišala na manje od 600 km od jezgra! Kako je to bilo moguće? Susresti se sa kometom u kosmosu je daleko teže nego što to iko može da zamisli. Kao prvo, komete po pravilu lete ogromnim brzinama, koje se, u skladu sa drugim Keplerovim zakonom, postepeno povećavaju kako se približavaju Suncu[2]. Kao drugo, ravni u kojima lete komete praktično nikad se ne poklapaju sa ravni u kojoj se okreće naša planeta i u kojoj najčešće lete naše međuplanetne sonde. Da bi zemaljska sonda pojurila kometu i stigla je, trebala bi joj ogromna raketa, ogromni motori, i ogromna količina goriva. Da bi ponela ogromnu količinu goriva raketa bi morala da bude još veća, da ima još jače motore. Shodno tome, bila bi još teža pa bi joj trebali još jači motori a oni trpoše još više goriva … i tako dalje, dokle god budžet dozvoljava (a to je uvek malo). Zato je trebalo pribeći lukavstvu, i sačekati Halejevu kometu na mestu gde njena orbita seče ravan ekliptike, ravan u kojoj su letele sonde. Problem je bio što je Halej u svoje vreme proračunao putanju komete onoliko precizno koliko je on umeo, sa greškom prolaska od nekoliko meseci[3], što je ionako bilo svetsko čudo za to vreme. Zato su svi raspoloživi zemaljski teleskopi pratili Halejevu kometu čitave tri godine pre lansiranja bilo koje sonde. Uz to, kometa je povremeno prolazila pored velikih planeta našeg sistema što je donekle remetilo njenu putanju, te niko nije mogao sa sigurnošću, a pogotovu ne precizno u dan (ili nedajbože, u sat!) da kaže kada će se ona pojaviti u željenom rejonu neba da bi je naše sonde slikale. A ipak jesu! 1985. sonde su proletele kroz komu komete, slikali je i izvršili bezbrojna merenja i analize. A sa kakvom opremom? Ne treba zaboraviti da su u to vreme kamere bile na takvom nivou da su špijunski sateliti koji su kružili oko Zemlje bacali dole kasete sa razvijenim filmovima. Ko je tada išta znao o materijalima, mazivima, zračenju, ili mikroprocesorima? Preovladavala je vojna tehnologija, doduše prilagođavana i usavršavana, ali ipak treba se setiti da je bilo potrebno napraviti neki superfini i osetljivi instrument, ali koji će izdržati užasna gravitaciona opterećenja, vibracije i temperaturu. Recimo, kada se “Vegina” sonda spuštala na Veneru, prilikom brutalnog atmo-kočenja, svi njeni delovi su bili teži skoro 400 puta od onog na Zemlji! A onda je trebalo da taj isti uređajčić radi na površini planete pod pritiskom od 90 atm i na temperaturi od +450° C i meri tamo neke delove angstrema ili milibara. Šta reći za te tehnologije? Šta reći za tehniku slanja podataka u vreme kada nije bilo digitalnih uređaja i kada primopredajne antene nisu bile – niti su mogle biti – tako osetljive kao danas?

Očigledno je da smo svedoci da se i u nauci i tehnici stvari polako zaboravljaju, a možda i namerno guraju pod tepih. Stvara se lažni utisak da su samo ljudi i dela koji danas postoje ono što vredi i što će ostati upamćeno zanavek, kao da ništa pre toga nije postojalo vredno pažnje. A nije tako. Možda se može reći: čak naprotiv! Teže je bilo, a samim tim i vrednije, sleteti tada na Mars ili Veneru, kada tehnologija nije bila ovoliko razvijena, nego danas. voleo bih da me budućnost demantuje, ali čik nek danas neko napravi armadu na bilo šta, makar na Mesec. Bojim se samo da smo sve bliže tome da se formiraju armade protiv nas samih, neprilagođenih novim svetskim trendovima.



[1] Ne treba smesti s uma da je čitava misija dve sovjetske sonde na Veneru, njihova dva balona, i potom poseta kometi koštala preko $250 miliona, a da su kometni istraživač „Rosetta“ i njen lender „Philae“ premašili 1,77 milijarde današnjih dolara! A opet, šta je to kad čitava misija košta manje od 3 mlazna lovca F-35?

[2] Halejeva kometa je u trenutku susreta sa sondama letela brzinom od preko 160.000 km/h!

[3] To mislim na njen prolet kroz perihel 1759. godine.

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(46 strana, 4,2 MB)
download

pdf

 


 Pročitajte ostale e-knjige Draška Dragovića

DDragovic
E-knjige Draška Dragovića


 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18