Ovo je bio najzanimljiviji izlet koji smo do sada u okviru projekta ELECTRA pravili. Evo o tome.

Išli smo u Bač i Vajsku što većini čitalaca ništa ne znači jer to nisu poznate turističke destinacije pa malo ko i zna gde se ta mesta na karti nalaze, a nalaze se levo, tj. gotovo na samoj granici sa Hrvatskom i 65 kilometara severno od Novog Sada. Bač ima jedva nešto više od 5.000 stanovnika, a Vajska jedva nešto manje od 3.000. 

ELECTRABac 1

Na put smo krenuli u subotu, 3. juna u 14 h. Po nas je došao veliki, spratni autobus jer smo vodili 50-tak učenika Isidorine gimnazije i Saobraćajne škole. Učenici su zauzeli gornji sprat autobusa i tamo divljali u granicama pristojnosti, dok smo mi stariji sedeli dole i žalili se na državu, cene i na sve ostalo, takođe u granicama pristojnosti. I da preskočim dosadan deo puta stigli smo u Bač i to pred manastir Bođani. Bač je malo, lepo i uredno mesto koliko smo mogli zapaziti onako usput. Inače, baš po tom selu čitav geografski region danas nosi ime Bačka. Kaže sveštenik koji nas je dočekao da je Bač nekada bio vrlo važno i perspektivno mesto, sa svetlom budućnošću i svakako značajnije od tamo nekog Novog Sada, Sombora ili Subotice, a onda su došla nova vremena i Bač ostao u zapećku. Manastir Bođani je lep, dobro očuvan, sa predivnim bajkovitim vrtom cveća i šimšira. Sveštenik je, reče nam, u mladosti imao želju da svoju službu obavlja u Hilandaru ili tako nekom poznatom manastiru, ali eto završio je u Baču.

ELECTRABac 10

Ima ih trojica u manastiru, ustaju u pola četiri  i sve sami rade, kuvaju, spremaju i vrše svoje službe itd. ne mogu ja sve to da popamtim, a ionako imate sve to u Vikipediji. Dolazili su inače majstori iz daleka da oslikaju zidove manastira na čega su svi ponosni samo meni je to izokefalno slikarstvo sa zlatnim nimbusima monotono i na samoj granici kiča. Sem toga do sada sam video bar 30 sličnih manastira i na ovom putu interesantniji mi je bio franjevački samostan u koji smo otišli malo posle.

ELECTRABac 11Tamo smo zatekli zatvorena vrata koja su se nakon nekog vremena otškrinula i na njima se ukazao jedan suvonjav čovek, od sunca opaljenog lica, koji je delovao malo zbunjen kako kad vam banu neočekivani gosti pa za trenutak ne znate da li da se radujete ili da padnete u očaj. Tom čoveku vreme sporije teče pa je prošlo nekoliko minuta dok on nije shvatio da smo mi zapravo svoju posetu zakazali. Pustio nas je unutra i zamolio da sednemo u skamije (ne znam da li postoji neki stručni naziv za to). Dakle, taj sveštenik je izgledao sjajno. Mogao bi komotno, bez ikakvog udešavanja direktno da uđe u film o Robinu Hudu. Govorio je tiho, ali ipak dovoljno glasno da ga svi čuju. Objasnio nam je da je nekada ceo ovaj kraj, cela današnja Vojvodina bila močvarno mesto i pokušao da nas ubedi da krstaši nisu bili baš tako loši momci kako se danas o njima priča. Sa ponosom je govorio o mehaničkim orguljima manastira koja nisu „kao ova današnja, digitalna, pa vas bole uši od njih“. Zatim nas je proveo kroz hodnike na čijim zidovima su visile vrlo dobre uljane slike renesansnog i baroknog stila. Videli smo nošnje iz prošlih vekova, veoma lepo očuvane i sa divnim i bogatim vezom ukrašene. A usput smo videli na ulazu u klauzuru da piše „Ulaz ženskima najstrože zabranjen“. Vau! 

ELECTRABac 12

Inače taj samostan je najstarija crkva u Vojvodini, sagrađena pre hiljadu godina, u vreme kada se čitava Evropa davila u srednjem veku. Svuda okolo nalazile su se šume, baruštine i močvare, razne divlje nemani su tumarale po ritovima, a noću su kroz prozor u čađave sobice usamljenih kuća zavirivale karakondžule, veštice i vampiri željni ljudske krvi. Bilo je to baš strašno vreme. E iz tog doba je ova crkva.

ELECTRABac 2

Postoji izložbeni deo, prava riznica odevnih, fino vezenih predmeta, pehara, svećnjaka, nakita. Ali, mi smo samo projurili kroz taj prostor jer nam je vreme za razgledanje bilo dramatično kratko. 

ELECTRABac 3

Put nas je zatim odveo do na daleko poznatu bačku tvrđavu na uzvišenju pored rečice Mostonga koja je duga 70 kilometara, a uliva se u Dunav. Tvrđava potiče s početka srednjeg veka ili nešto kasnije i jedno vreme je bila Avarsko utvrđenje, pa je onda preživela najezdu Mongola, pa onda i Ugara itd. uglavnom svoj konačan oblik dobila je u 15. veku. Danas su od nje sačuvane ruševina okolnih zidina i donžon kula. A dožnon kula je termin koji dolazi iz francuskog jezika i označava najjaču i najbezbedniju kulu u utvrđenju. E ovde je ta kula dobro očuvana. Ona ima četiri sprata i dobili smo priliku da je razgledamo i spolja i iznutra. Unutra se ulazio po grupama. Jedna je otišla gore ali posle deset minuta napolje su istrčale neke devojčice koje su, prestrašene i zajapurene, vrištale: „Joj nemojte ići gore, nemojte, strašno je!“. Ali ko bi odoleo takvom izazovu i moja grupa je hrabro krenula gore.

ELECTRABac 14

Do gore se ide strmim, ali baš strmim spiralnim stepenicama, zavijenim nekoliko puta pre nego što stignete do prvog sprata. Ali te stepenice se uvijaju u smešno i strašno malom prostoru, u hodniku širine jedva nešto preko 70 centimetara, i ako imate imalo fobiju od zatvorenog prostora noću će vas proganjati more. 

ELECTRABac 4

Na prvom spratu u prostranoj sobi nalaze se kameni artefakti koji svedoče o utvrđenju i okolini. Onda se ponovo provlačite uz spiralu stepenica da uđete u sobu gde zateknete sto, težak, masivan, 4 metra dugačak. U pročelju i začelju su stolice sa visokim naslonom kao u vreme kralja Artura, na kojima su sedeli vlastelin i njegova supruga. Svaka čast našem Andreju, profesoru književnosti, koji se momentalno uživeo u ulogu vlastelina pa je seo na stolicu, lupio šakom o sto i viknuo „Daj ženo krčag! I gde je taj pečeni vo?“ Ali znate kakve su današnje žene: ništa vas one ne slušaju i Sofija se samo nasmejala, a da krčag nije donela. Utom je u prostoriju ušla jedna devojčica pa smo Andrej i ja pravili planove da je udamo za ugarskog plemića koji je upravo krenuo iz Budima i treba sledećeg meseca da stigne. Devojka se i ne pita, jer joj je izbor skučen: ili brak ili najviša soba u kuli. Ali pre te sobe ide se na treći sprat u kome su vitrine sa oružjem i krčazima i već možete i sami zamisliti šta sve tamo stoji. 

ELECTRABac 5

Na četvrtom spratu je prazna velika prostorija, sa vrlo malim i uskim prozorima sa kojih puca vidik do samog kraja sveta. Lepo se vidi ivica Zemljine ploče. U toj sobi obično sedi zatočena devica koja svake noći oplakuje svoju tešku sudbinu i čeka hrabrog viteza da je spase. Ali možda će umesto viteza doleteti strašni zmaj, nikad se ne zna pouzdano. 

Posle svega srećno smo se spustili na zemlju i otišli na jezero Provala. 

ELECTRABac 7

Neverovatno je da je tako malo jezero, jer do druge obale skoro da možeš kamen dobaciti, dakle da je to jezero najdublje jezero u Vojvodini. Čitava petospratnica može da potone u njega. Duboko je 19 metara. Po novinama se mogu naći slike ogromnih somova koji žive na dnu jezera, tako glomazni da liče na ale.

ELECTRABac 8

Kad je pala noć, Mesec je izronio iznad horizonta. Na suprotnoj strani blještala je Venera visoko na nebu i posmatrali smo daleke nebeske objekte sve dok nas komarci nisu izujedali.

Onda smo ušli u autobus i vratili se kući puni utisaka. Bilo je dosta učenika kojima će ceo izlet ostati u najlepšem sećanju. Tako su rekli. 

ELECTRABac 9 

 

ALBUM FOTOGRAFIJA SA OVOG PUTOVANJA (378 fotografija)

ALBUM II (97 fotografija)

 

 


Komentari

  • Baki said More
    Naučnici smatraju da je doba... 1 dan ranije
  • boriss said More
    Bravo,nek vam uspije!Lepo od vas!lp Boris 2 dana ranije
  • Baki said More
    Pročitao sam ovo i mislim da je... 3 dana ranije
  • Dragan Tanaskoski said More
    @Miško Oko toga nema nikakve dileme. I... 4 dana ranije
  • ljubica said More
    kakve su nam misli, takav nam je... 4 dana ranije

Foto...