Astronomija je spoj tradicije i modernih rešenja u svemu pa i u klasifikaciji nebeskih tela te je sve oko te klasifikacije pomalo zamršeno, ali astronomi, dakle oni koji prate razvoj astronomije i nova otkrića dobro se snalaze u toj zbrci.
U utorak u 19h sa platoa ispred erste banke u Bačkoj Palanci, VoBaNISTA u saradnji sa nastavnicima i đacima škole "Radivoj Uvalić" organizuju "Nebesku šetnju na palanačkom korzou". Posmatraćemo kroz teleskope Mesec, Jupiter, Saturn, i možda još nešto ako je moguće od objekata dubokog neba. Ako dozvole uslovi, sve prognoze kažu da će biti vedro. Naravno pokušaćemo da pojasnimo koliko su planete udaljene i koliko je to veliki prostor, taj svemir. Ni sam nisam mogao da shvatim kada mi neko kaže: Jupiter je udaljen 750000000 kilometara (sedamsto miliona kilometara) ili 5 astronomskih jedinica.
Evidencijom malih planeta bavi se Centar za male planete (Minor Planet Center) Međunarodne astronomske unije, a male planete su nebeska tela koja se kreću oko zvezde a nisu isključivo svrstane u komete. To mogu biti planete patuljci, asteroidi, trojanci, kentauri, objekti Kajperovog pojasa i drugi trans-neptunski objekti. U suštini sve nabrojane vrste ovih tela su stene veće od jednog metra (ispod su meteoroidi) čija masa nije dovoljno velika da bi se klasifikovali u planete, a nisu ni komete. Među sobom se razlikuju po svojim putanjama i položaju u Sunčevom sistemu.
Gasni giganti su velike planete Sunčevog sistema mase preko 10 masa Zemlje. Poznate su i pod nazivom jovianske planete, i spoljašnje planete. Ovo jovianski dolazi od latinskog Jove, što je ime Jupitera vrhovog boga starih Rimljana i najveće planete Sunčevog sistema. Inače, spoljašnje planete su one koje se nalaze iza Marsa.
Četiri Suncu najbliže planete (Merkur, Venera, Zemlja i Mars) se zajedničkim imenom zovu terestričke planeta (od Latinskog Terra = Zemlja). Uglavnom se sastoje od silikatnih stena i metala, sa čvrstom površinom. Merkur ima atmosferu u tragovima, dok Venera ima izuzetno gustu i bogatu atmosferu. Zemlja je jedina od ovih planeta koja na svojoj površini ima tečnu vodu (mada je i po Marsu u davnoj prošlosti tekla voda).
Ortov oblak (Oort cloud) je omotač Sunčevog sistema na ivici gravitacionog uticaja Sunca sastavljen od ledenih objekata. Ime nosi po holandskom astronomu Janu Ortu (1900-1992) koji je dao teorijske osnove za postojanje ovog omotača. Oblak se ponekad zove i Öpik–Oortov oblak (Ernst Öpik /1893-1985/, estonski astronom koji je takođe teoretisao o postojanju ovog oblaka).
Kajperov pojas je diskoliko područje stotine, pa i hiljade miliona malih ledenih objekata, a prostire se iza Neptuna na udaljenosti od 30 AJ do 50 AJ (po nekim izvorima do 55 AJ) od Sunca. Tela Kajperovog pojasa su preostali materijal nakon formiranja spoljnih planeta Sunčevog sistema.
Krateri su bore svetova solarnog sistema. Na isti način kao što mi što smo stariji to imamo više bora, tako nam i gustina kratera omogućava da odredimo starost tela u Sunčevom sistemu. Ali kao što ni svi ljudi ne stare istim tempom, tako ni registar kratera nije savršen...
U ponedeljak, 17. decembra 2018. godine Centar za male planete Međunarodne astronomske unije objavio je otkriće do sada najdaljeg nađenog tela u Sunčevom sistemu. Ovo otkriće pripada timu astronoma istraživača koji čine Scott S. Sheppardsa Carnegia, David Tholen sa Havajskog univerziteta i Chad Trujillo sa Univerziteta Northen Arizona.
