Ocena korisnika:  3 / 5

Zvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda aktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

Čak i tupani danas znaju da su vojno najjače zemlje na svetu Amerikanci, Rusi i Kinezi. Oni malo upućeniji znaju da jedino Ameri i Rusi imaju tzv. trijade: nuklearne interkontinentalne rakete i na kopnu, i na vodi i u vazduhu. I Amerikanci i Rusi imaju suštinski različite strategije, što delom diktira i geografija, jer Amerika izlazi na dva svetska okeana a Rusi su najveća kopnena zemlja na svetu. Zato su Rusi bacili akcenat na kopnene snage, a SAD na pomorske. Američku nuklearnu udarnu pesnicu čini njenih 18 podmornica klase 'Ohio', naoružanih sa po 24 fantastične nuklearne rakete 'Trident'od kojih svaka poseduje po 14 MIRV bojevih glava! Da nemaju ništa drugo od naoružanja, 'Tridenti' su dovoljni da im osiguraju primat koji trenutno drže u svetu. Da vidimo šta kriju ti 'Tridenti'.

1

Na kopnu, Amerikanci se trenutno oslanjaju isključivo na svoje rakete 'Minuteman III', tehnološki doterane do savršenstva – 36 tona teške, precizne, sa 4 do 5 MARV bojevih glava[1], ali Amerika želi da težište eventualnog rata potpuno prenese dalje od svog kopna, pa je težište bacila na okean.

Zbog toga daleko najveća snaga SAD u nuklearnom strateškom oružju leži u podmorničkim SLBM[2]'Tridentima' poslednje generacije. Njihova zvanična oznaka je UGM-133A 'Trident II', ili 'Trident D5', a proizvodi ih kalifornijska kompanija 'Lockheed Martin Space Systems'[3]. Svesni vrednosti i važnosti ovog oružja, Amerikanci ovaj projektil ljubomorno čuvaju i dali su ih još jednimo Britancima, koji su ih po 16 komada postavili na svoje 4 nuklearne podmornice klase 'Vanguard'.

'Tridenti II' se smatraju pouzdanim i izdržljivim sistemom, sposobnim da sa mora (ispod površine) gađa brojne ciljeve. To pojačava poziciju SAD-a u strateškim pregovorima o naoružanju, s fleksibilnošću performansi i korisnog tereta koji mogu da se prilagode aktivnim dogovorima o razoružanju[4]. Povećana nosivost 'Tridenta II' omogućava nuklearno odvraćanje sa manjim brojem podmornica, a njihova visoka preciznost – približavanjem neprijateljskim interkontinentalnim balističkim projektilima na kopnu – omogućava da se koriste kao oružje 'prvog udara'.

Tokom razvoja tokom kasnih šezdesetih, 'Trident' se razvio u dva modela. Prva verzija, 'Trident I', ili C-4, imao je dužinu od 10,4 metra i prečnik od 1,8 metara. On je mogao da ponese 8 nezavisno navođenih 100-kilotonskih nuklearnih bojevih glava na daljinu od 7500 km. 'Trident II', ili D-5, dug je skoro 14 metara i takođe nose višestruke navođene bojeve glave. Njihov (zvanični) domet je negde oko 12.000 km.

'Tridentove' bojeve glave se lansiraju pomoću trostepenog bustera, a prilikom povratka iz kosmosa raspršuju se ka svojim unapred odabranim ciljevima uz pomoć 'busa' na tečno gorivo smeštenog na vrhu rakete. Sa inercijalnim navođenjem i uz pomoć zvezdane ili satelitske navigacije[5]'Tridenti' su precizniji od većine kopnenih balističkih projektila. U vreme razmeštanja ovih projektila tokom Hladnog rata, njihova preciznost im je pružala mogućnost, nedostižnu za druge SLBM-e, gađanja utvrđenih raketnih silosa i komandnih bunkera u SSSR-u, a njihov povećani domet je omogućio njihovim podmornicama da patroliraju gotovo bilo kuda po Atlantskom i Tihom okeanu, čineći njihovo otkrivanje ekstremno teškim.

2
Amerika je prva zemlja koja je razvila MIRV tehnologiju tokom 70-ih, a uskoro ih prati SSSR. Danas MIRV tehnologiju koriste SAD, UK i Francuska na SLBM. Kina danas koristi MIRV na kopnenim projektilima (ICBM), a Rusija i na SLBM i na ICBM. MIRV-ovi na pomornicama doprinose mnogo manje destabilizaciji od kopnenih projektila, jer problem lociranja nuklearnih podmornica čini napad na njih malo verovatnim. Međutim, moguće je da su Rusi i za to našli leka...

3
Šematski prikaz sekvence lansiranja 'Minutemana III' MIRV: 1. Lansiranje projektila iz silosa (danas u SAD nema više nijednog silosa) paljenjem motora I stepena (A); 2. Oko 60 sekundi po lansiranju, odbacuje se I stepen, a motor II stepena (B) se uključuje. Vrh rakete (E) se odbacuje. 3. Oko 120 sekundi po lansiranju, uključuje se motor III stepena (C) i odvaja od II stepena. 4. Oko 180 sekundi po lansiranju, motor III stepena se gasi, a 'post-boost' (ili 'bus') letilica[6], koja nosi bojeve glave i može da manevriše (D). 5. 'Bus' manevriše i priprema se za odbacivanje povratne letilice (RVreentry vehicle). 6. Dok se 'post-boost' letilica udaljava, RV i različiti 'mamci' se oslobađaju (to može da se dogodi tokom uzletanja). 7. RV i 'mamci' ulaze u atmosferu visokom brzinom, a bojeve glave se aktiviraju. 8. Nuklearne glave detoniraju, ili udarom o tlo ili u vazduhu.

Počevši od 1979, projektili 'Trident I' su razmeštani na stare podmornice naoružane do tada projektilima UGM-73 'Poseidon'[7] i na nove, klase 'Ohio'. Od 1990, podmornice 'Ohio' su počele da se proizvode sa cevima većeg prečnika, konstruisane da prime nove 'Tridente II'. Između 1994. i 1999. Ujedinjeno kraljevstvo je poručilo podmornice klase 'Vanguard', koje će da nose bojeve glave britanske proizvodnje[8]. Britanski 'Tridenti II' su zvanično trebali da nose u proseku po tri 100-kilotonske glave, dok američke nose 4, 6, 8 ili više 475-kilotonskih[9] glava. Broj američkih glava za sad zvanično zavisi od budžeta i dogovora o kontroli nuklearnog oružja sa Rusima.

4
Delovi projektila.

5
Evolucija 'D5' iz 'C4'.

Od kada je 1989. dovršeno dizajniranje novog projektila, projektil D5 je imao 176 uspešnih probnih lansiranja, od kojih je poslednje bilo u septembru 2019. sa podmornice USS 'Nebraska' (SSBN-739)[10]. Do sada je bilo ispod 10 neuspešnih lansiranja, a poslednje se dogodilo 2016, kada je u blizini Floride engleska podmornica HMS 'Vengeance' uspešno izvršila lansiranje ali se projektil tokom leta pokvario.

Sve je počelo 1971. godine, dok je Amerika još uvek bila do guše u blatu Vijetnamskog rata. Elem, njihova mornarica se naprasno dosetila da im nedostaje jedan napredni dalekometni podmornički raketni sistem[11], ili skraćeno ULMS (Undersea Long-range Missile System). Senat i Nikson su odmah obećali milijarde, pa je program promptno odobren, uz stavku da će budući projektili morati da se i usavršavaju kako bi duplirali domet postojećih 'Poseidon' (ULMS I) projektila. To je, naravno, značilo da će biti potrebne i nove podmornice, koje bi do 1978. zamenile tadašnje nuklearne podmornice klase 'James Madison' i 'Benjamin Franklin'. Projektili ULMS II su trebali odmah da se ugrade u postojeće nuklearne podmornice, dok se ne proizvedu prva plovila klase 'Ohio'.

6
Polovinom 1972, termin ULMS II je zamenjen imenom Trajdent, ili kako bi mi rekli 'Trozubac'. Nova generacija projektila je trebala da bude veća, bolja i sa dometom od >12.000 km.

'Trident I' (odn. C4) je ušao u naoružanje 1979. a otišao u penziju 2005. Njihov zadatak je bio da dostignu slične performanse kao 'Poseidon' (C3), samo sa većim dometom, dok je 'Trident II' (odn. D5) imao za cilj da poveća preciznost isporuke (CEP, circular error probable). Prvi projektili su 1990. utovareni u silose podmornice USS 'Tennessee' (SSBN 734), sa planom da budu u upotrebi koliko traju u podmornice, tj. negde do 2027.

Ujedinjeno kraljevstvo je dobilo 'Tridente' na osnovu ugovora iz 1963. o kupovini projektila 'Polaris', a koji je (ugovor) 1982. prepravljen za 'Tridente'. Da ne ulazim u detalje, premijerka Margaret Tačer je morala da plati $2,5 milijarde[12] za ovu 'uslugu'.

Podvodno lansiranje 'Tridenta' sa atomske podmornice.

A onda je 2002. američka mornarica objavila plan da produži radni vek podmornica i projektila 'D5' do 2040. To je dovelo do programa 'D5LE' (D5 Life Extension Program), čija je realizacija trenutno u toku. Glavni cilj je u zameni isluženih komponenti uz minimalne troškove korišćenjem jeftinog hardvera, sve vreme održavajući demonstrirane performanse postojećih projektila 'Trident II'. Tokom 2007, kompaniji koja proizvodi projektile, 'Lockheed Martinu', odobreno je $848 miliona (preko današnje milijarde) za sprovođenje ovih i sličnih radova, koji su uključivali i usavršavanje 'reentry systema', tj. sistema za ponovni ulazak u atmosferu prilikom povratka iz kosmosa. Istog dana, kompanija 'Draper Lab.'[13] je dobila $318 miliona. Tadašnji britanski predsednik vlade, a danas savetnik našeg predsednika, Tony Blair, izneo je parlamentu plan da se izgradi nova generacija podmornica (klase 'Dreadnought') koje će da nose 'Tridente', i predlog da se ostrvljani (materijalno) pridruže projektu 'D5LE' za obnovu raketa.

Prvi letni test doteranog sistema za navigaciju MK6 Mod1, u operaciji Demonstration and Shakedown[14](DASO)-23, obavljen je u februaru 2012. sa podmornice USS 'Tennessee'. Bilo je to skoro tačno 22 godine nakon što je prvi 'Trident II' lansiran sa 'Tennesseeja' u februaru 1990.

Čitav program 'Tridenta' je do danas koštao Amerikance preko $65 milijardi, što mu dođe oko $30 miliona po projektilu.

7
Pored Amerikanaca, jedino još Britanci poseduju nuklearne projektile 'Trident'. Na slici je jedna od njihove 4 nuklearne podmornice klase 'Vanguard'. Svaka od njih nosi u silosima ima po 16 'Tridenta II'.

Kada su 1972. prve nuklearne podmorničke rakete UGM-27 'Polaris' zamenjene jačim i preciznijim UGM-73 'Poseidon', malo ko je verovao da će već 1979. i one biti zamenjene novim raketama. Bili su to 'Tridenti I', odmah raspoređeni u 12 starih nuklearnih balističkih podmornica klase 'James Madison' i 'Benjamin Franklin'[15] i u prvih 8 novih klase 'Ohio'[16].

Međutim, mornarica nije bila fascinirana te je odmah naručila još jači projektil. Unapređeni 'Trident' je bio precizniji i što je najvažnije – mogao je da nosi veći teret[17]. Bio je dovoljno precizan da su ga generali mogli da koriste i kao oružje 'prvog udara'[18], i kao oružje kontranapada[19], i kao oružje 'drugog udara'[20]. Sama raketa 'Trident II' je trostepena, a svaki stepen je napravljen od termoplastičnih grafitnih smola, što je čitavu raketu činilo mnogo lakšom.

Inače, Kraljevska ratna mornarica upravlja svojim projektilima iz svoje baze, zajedno sa atlanskom eskadrom američkih nuklearnih podmornica 'Ohio' klase iz King's Baya u Džordžiji. Detalji su, normalno, tajna, ali se zna da su pulovi 'izmešani' a da se projektili odabiraju nasumično za utovar na podmornice bilo koje zemlje.

Početkom novog milenijuma, svakoj šuši je bilo jasno da Amerikanci nemaju pandana u nuklearnom oružju raspoređenom po svetskim morima, koja, kao što znamo, pokrivaju 70% naše planete. Ipak, trebalo je opravdati teške miljarde koje mormarica mlati svake godine iz državne kase[21], pa je 2006. usledila nova inicijativa. Naime, Pentagon je u cilju usložnjavanja strateških opcija koje imaju na raspolaganju predložio program modifikovanja 'Tridenta' u konvencionalno naoružanje. To je učinjeno radi širenja dugoročne strategije razvoja sposobnosti brzog napada na prostoru čitavog sveta, u tzv. 'Brzom globalnom udaru'[22] (Prompt Global Strike, PGS).

Program vredan preko $600 današnjih miliona omogućio je prepravku postojećih 'Tridenta II' (verovatno dva projektila po podmornici) u konvencionalni projektil koji nosi modifikovanu povratnu letilicu (RVreentryvehicle'Mark-4' opremljenu GPS-om radi navigacionog apdejtovanja i segment za korigovanje trajektorije koji navodno omogućava grešku u gađanju od samo 10 metara. Glava nema nikakav eksploziv, jer masa RV-a i hipersonična brzina udara stvaraju dovoljno energije. Druga verzija konvencionalne glave je rasprskavajuća glava, koja se razbija u hiljade tungstenskih štapića na površini od oko 300 m3. To bi omogućilo precizne konvencionalne udare bez upozorenja i kratko vreme leta.

Najveća mana korišćenja balističkih projektila sa konvencionalnim glavama je ta da je radarima sistema za rano upozoravanje praktično nemoguće da razlikuju ove rakete od nuklearnih projektila. To ostavlja otvorenom verovatnoću da će ih druge države s nuklearnim oružjem zameniti sa nuklearnim lansiranjem, što bi moglo da izazove kontranapad. Iz tog razloga, između ostalog, ovaj projekat je pokrenuo značajnu debatu ne samo pred američkim Kongresom o budžetu za odbranu za 2007, već i međunarodnu. Ruski predsednik Vladimir Putin je tada upozorio da će ovaj američki projekat povećati opasnost od slučajnog nuklearnog rata. 'Lansiranje takvih projektila bi moglo... da izazove protivnapad u punoj meri koristeći strateške nuklearne snage', izjavio je Putin u maju 2006.

8
Levo: Povratna letilica 'Mark-4' koju su koristile interkontinantalne balističke rakete 'Titan I' i 'Atlas E/F' s kraja 60-ih. Proizvedena u 'AVCO Corp.', 'Mk-4' RV je imala aluminijumsku konsrukciju prekrivenu nepoznatim ablativnim materijalom radi zaštite prilikom ulaska u atmosferu. Pošto su vojne verzije RV ofarbane u belo, ovaj muzejski eksponat je verovatno verzija za neko testiranje koja nikad nije poletela. Donator vašingtonskom muzeju je nepoznat. Desno: Termonuklearna bomba 'W76' u povratnoj letilici 'Mk-4' snage 90-100 kilotona, mada ima i verzija od 5-7 kt. Ove bombe, zajedno sa 'W88', nalaze se i na 'Tridentima II'.

9
RV
 sa atomskim bombama unutra. Svaka od njih pada na svoj unapred određeni cilj. Tip RV 'Mk-5' može da ponese 1-8 bombi 'W88'(475 kt), a 'Mk-4' 1-14 bombi 'W76' (90-100 kt).

10
Nuklearni vrh projektila 'Trident I'. U srediini je motor III stepena, a okolo su bombe i 'mamci' za zbunjivanje neprijateljskog protivraketnog oružja.

Kao što sam rekao, danas se 'Tridenti II' u najvećem broju nalaze na američkim podmornicama 'Ohio'. Bez ulaženja u detalje, samo da kažem da su to najveće podmornice (deplasmana 18.750 tona) ikad napravljene u Americi, a treće u svetu, iza ruskih 'Akula' ('Projekat 941', odn. po NATO oznakama 'Typhoon') deplasmana 48.000 tona (radi još samo jedna), i novih 'Borei' ('Projekat 955') deplasmana 23.620 tona. Dok 'Ohiosi' nose po 24 nuklearna projektila, 'Borei' nose 16 (odn. 20 u verziji podmornice 'Borei II') a klasa 'Typhoon' 20.

13
Jeziva slika! Nuklearni projektili samo iz ove podmornice nose preko 100 'preciznih' atomskih bombi! 

11
'Trident II'
 u podmorničkom silosu.

Svi 'Tridenti II' se lansiraju ispod vode. Projektili se izbacuju iz svojih cevi paljenjem eksplozivnog punjenja u posebnom odbacivom kontejneru. Stvorena energija se usmerava ka rezervoaru sa vodom, gde se ova trenutno pretvara u paru. Stvoreni pritisak je dovoljno jak da izbaci projektil težak 59 tona iz cevi i da mu dovoljnu inerciju da izleti iznad površine. Svaki projektil se nalazi pod pritiskom azota da bi se sprečio ulazak vode unutar bilo koje šupljine, što bi moglo da ošteti projektil ili da mu poveća težinu, što bi destabilizovalo projektil. U slučaju da raketa ne dosegne površinu mora, postoji nekoliko sigurnosnih mehanizama koji mogu ili da deaktiviraju projektil ili da ga vode kroz sledeće faze lansiranja. Odmah prilikom lansiranja aktiviraju se inercioni senzori kretanja, te čim oni detektuju ubrzanje izazvano kretanjem naniže nakon izbacivanja van vode, uključuje se motor prvog stepena. Odmah potom se izvlači teleskopski produžetak na vrhu, tzv. aerospike, koji pri nadzvučnim brzinama prepolovljava aerodinamički otpor[23], i započinje tzv. 'boost' faza[24]. Kada se uključi motor trećeg stepena, unutar dva minuta od lansiranja, raketa leti brže od 6000 m/s, odn. 21.600 km/h[25]. odn. 18 Mahova.

Ubrzo po lansiranju, projektil izlazi iz atmosfere i ulazi u suborbitnu trajektoriju. Sistem za navođenje projektila je razvila privatna kompanija 'Draper Laboratory' a održava ga združeno 'Draper' i 'General Dynamics Mission Systems'. Sistem se satoji od inercionog sistema kome je dodat Star-Sighting sistem (ta kombinacija je poznata kao astro-inerciono navođenje), koji se koristi za korigovanje malih grešaka u položaju i brzini koji nastaju prilikom lansiranja ili zbog nesavršenosti u kalibraciji instrumenata. Amerikanci se kunu da se GPS ne bi koristio u pravim misijama već se upotrebljava samo pri probnim letovima, a svi im veruju.

12
Delovi rakete. Dugačka je oko 13,58 m i prečnika 2,11 m.

22
Šematski prikaz nuklearnog projektila UGM-133A 'Trident II'

14
Faze leta 'Tridenta' proverene na DASO vežbi. Projektil preleti 1000 km za malo više od 2,5 minuta, tako da je odbrana od njega vrlo problematična.

15
Slika projektila iznad američkih gradova prilikom vojne vežbe DASO-26 2010.

16
Ode Vinča!
Kome ovo treba?

Po završetku orijentacije prema zvezdama, 'bus' sa projektilima počinje da manevriše kako bi se postigli različiti vektori brzina koji će rasporediti višestruke nezavisne povratne letilice (MIRV) do njihovih pojedinačnih ciljeva. Krajnju domet i rasipanje bombi ostaju vojna tajna.

K'o što napomenuh, 'Trident' je pravljen u dve varijante: I (C4) UGM-96A i II (D5) UGM-133A; međutim, ove dve rakete imaju malo toga zajedničkog. Dok je C4, ranije poznat kao EXPO (Extended Range Poseidon), zapravo bila samo poboljšana verzija 'Poseidona C-3''Trident II D-5' ima potpuno novi dizajn (iako s nekim tehnologijama usvojenim od C-4) , Oznake C4 i D5 svrstale su ove projektile unutar 'porodice' koja je osnovana 1960. sa 'Polarisom' (A1, A2 i A3), a nastavila s 1971. sa 'Poseidonom' (C3). Obe 'Trident' verzije su trostepene, na čvrsto gorivo, inercijalno vođene rakete, a oba sistema za navođenje koriste orijentaciju prema zvezdama za poboljšanje ukupne preciznosti oružja.

17

'Trident II' predstavlja projektile šeste generacije programa mornaričkih balističkih projektila. Sistem su činile: 'Polaris' (A1), 'Polaris'(A2), 'Polaris (A3), 'Poseidon' (C3) i 'Trident I' (C4). Prvi 'Tridenti II' su 1990. postavljeni na nuklearnu podmornicu USS 'Tennessee'(SSBN 734).

18

19
7 zemalja sa podmorničkim nuklearnim projektilima. Krajnje desno su i 2 severnokorejske podmornice, napravljene prema planovima koje je Tito dao Koreji 1965.

 20

[1] Radi se o vrsti balističkih raketa čije bojeve glave mogu da samostalno prate svaka svoj cilj (MARVManeuverable Reentry Vehicle). Rusi su imali takav protivbrodski projektil 4K18 (R-27K, odn. SS-NX-13), ali nije u upotrebi, Amerikanci imaju verziju 'Pershinga II' koja se radarski navodi. Njen nosač bojevih glava (RVreentry vehicle) ulazi u atmosferu brzinom od 8M, a onda se uz pomoć 4 stabilizatora počinje da oštro manevriše (25 g) i praktično jedri sledećih 60 km do cilja. Kinezi imaju svoje, 'B-611' i 'DF-21', planirane za odbranu od američkih nosača aviona.

[2] Uobičajena skraćenica za balističke projektile lansirane sa podmornica (Submarine-Launched Ballistic Missile, SLBM).

[3] Motore na čvrsto gorivo za sva tri stepena projektila proizvodi 'Northrop Grumman', koji je proizveo i lunarne module za 'Apollo'

[4] Rusi i Ameri su 2010. u Pragu potpisali 'New START', dogovor o smanjivanju broja nuklearnog naoružanja. Prema dogovoru, broj strateškig nuklearnih glava mora da se prepolovi, tj. da padne na 1550. Zvaničmo, Rusi imaju 576 bojevih glava na podmornicama i 856 na avionima, a Amerikanci 1152, odn. 500. Sledeće godine (2021.) ugovor ističe...

[5] GPS sistem za navigaciju ima prvenstveno vojnu namenu – njime rukovodi Ratna mornarica iz baze u Koloradu preko posebnih frekvencija – i za njihove potrebe ima skoro 10 puta veću preciznost. Zbog svega toga, sateliti za navigaciju su smešteni na jako visoke orbite (preko 20.000 km) da bi bili što manje dostupni protisatelitskim raketama, a uz to uvek su u orbiti i rezervni sateliti koji služe da zauzmu mesto bilo koje jedinice u konstelaciji.

[6] Tehnologija modernih nukleranih projektila je do zla boga komplikovana, čak i na ovom nivou o kome pišem. 'Post-boost' letilicu ne treba smatrati za odvojeni stepen projektila, jer ona ne doprinosi povećanje dometa; ona donosi preciznije navođenje i targetiranje.

[7] To su bile druge po redu (posle UGM-27 'Polarisa') američke nuklearne mornaričke rakete. Imale su težinu skoro 30 tona i dužinu 10,4 metra. Nosile su po 10-14 bojevih glava W68 (po 40 kt svaka), dometa 4600-6000 km. Oružje su promenile 1979.

[8] Interesantno je da su Englezi rešili da skinu te MIRV glave i stave svoje, sa kinetičkim udarom.

[9] Prava sitnica! Primera radi, Hirošimska bomba, koju su Amerikanci maloumno nazvali 'Litlle Boy', procenjena je na 12-18 kilotona, a ona na Nagasaki, nazvana 'Fat Man', na 18-23 kilotona. 1 kt = 1.000.000 kg eksploziva TNT.

[10] Ova podmornica je do sada 6 puta uspešno lansirala 'Tridente II': 1995, 2004, 2008, 2011, 2018. i 2019. Za 20 godina od kako postoji, imala je ukupno 62 patrole uobičajene dužine oko 77 dana, nakon čega su odlazile na 35-dnevni servis.

[11] Da bi parirali kome – krstarici 'Enterprajz'?

[12] Ako se uračuna inflacija, ova vrednost je danas iznosi $7,6 milijardi.

[13] Laboratorija koja ima veze sa MIT-om, od II sv. rata se bavi problemima navođenja, navigacije i kontrole, računarima otpornim na kvarove, naprednim algoritmima i softverom, modeliranjem i simulacijama i sl. Sarađuje i s Nasom, pa su glavni računari na 'Apolima', kao i softveri, bili njihovo delo.

[14] Serija raketnih testova koje sprovode mornarice SAD i UK, sa ciljem provere podmorničkih posada u raketa. Prvi DASO je sproveden 1960, kada su kontrolisane rakete 'Polaris A-1' ispaljene sa prve američke podmornice sa balističkim projektilima, USS'George Washington'.

[15] Dužina – ~130 metara, širina 10 metara, brzina pod vodom – 24 milja/h, deplasman – 8.383 t.

[16] Dužina – ~170 metara, širina 13 metara, brzina pod vodom – 29 milja/h, deplasman – 18.750 t.

[17] U poređenju sa C4, da bi D5 mogao da dostigne veći domet sa većim i težim teretom, trebalo je poboljšati performanse motora kao i smanjiti težinu komponenti projektila. Radi poboljšanja performansi motora, trebalo je promeniti gorivo. Gorivo za C4 je nosilo naziv XLDB-70, što je nešto što znači ovo: cross-link double base 70 percent solid fuel. Čvrste komponente goriva sadrže HMX (tetrametilen tetranitramin), aluminijum i amonijum perhlorat. Kao vezivo se koristio poliglikol-adipat (PGA), nitroceluloza (NC), nitroglicerin (NO) i heksadiizokrijanat (HDI), i bilo ga je do 30% u gorivu. U gorivu za 'Trident II' PGA je zamenjen sa politilen-glikolom (PEG). On čini smešu fleksibilnijom i omogućava vezivanje do 75% čvrstih komponenti. To gorivo se zove NEPE-75.

[18] Najstarija strategija nuklearnog ratovanja. Cilj je iznenaditi protivnika i u prvom talasu mu uništiti većinu naoružanja (silose, podmorničke baze, aerodrome) i komandnih i kontrolnih punktova do te mere da nije u stanju da uzvrati udarac. Samo Kina i Indija imaju poliitiku da nikad neće prvi napasti.

[19] Strateški, bilo bi idealno da se ovaj napad usmeri samo na neprijateljske ciljeve. To je samo teorija, jer svi znamo iz primera bombardovanja naše zemlje koliko su bili precizni i 'precizni'.

[20] To je sposobnost koju jedna zemlja može da obezbedi da odgovori na bilo kakav masivni nuklearni napad, što se smatra vrhunskim odvraćanjem od napada. Rusi imaju automatski sistem 'Perimetr-PTS', ili 'Mrtva ruka', koji je u stanju da izvrši napad iz svih oružja čak i kad bi teorijski svi Rusi odjednom izginuli. Bio je to odgovor na strah od američkih nuklearnih podmornica. Interesantno je da u ovaj sistem nisu nikad bile uključene i ruske nuklearne podmornice.

[21] US vojska se klasično deli na NavyArmy i Air Force, i oni dele vojni budžet na 3 dela, s tim što Mornarica (Navy+Marine) dobija najveći deo (~$205 milijardi). Deo budžeta ide i na tzv. Defense Wide, tj. na širu odbranu, tj. baze po inostranstvu, koji troše preko $120 milijardi godišnje. Uprkos rekordnim budžetima, Mornarica neprestano kuka da joj fale stotine miliona za održavanje brodova i podmornica. Budžet Amerike za 'odbranu' za 2020. iznosi oko $750 milijardi, tako da će verovatno ta $1 milijarda koja navodno fali Mornarici da bude lako namirena. Ovde imaš sve o mornaričkom budžetu za fiskalnu 2020.

[22] Američka vojna inicijativa za razvoj programa koji će u roku od najviše jednog sata od izdavanja naredbe obezbediti vazdušni napad precizno navođenog konvencionalnog naoružanja bilo gde u svetu, na isti način kao i nuklearnim interkontinentalnim balističkim projektilima (ICBM). PGS sistem će u slučaju nuklearnog konflikta potencijalno moći da zameni nuklearne rakete u gađanju do 30% ciljeva. Naravno, to je bio alarm + zeleno svetlo Kini ('DF-ZF') i Rusiji ('S-500''Avangard') da pripremaju odgovore...

[23] Prvi put je ovo korišćeno kod 'Tridenta I' 1977, čime je domet povećan za 550 km. Istu stvar su koristili i Sovjeti na projektilu 9K38'Igla' MANPADS.

[24] 'Boost' faza kod balističkih projektila je period od lansiranja do prestanka ubrzavanja sopstvenom snagom. Raketaši se trude da ova faza bude što kraća, jer je to vreme kada ih unfracrveni sateliti neprijatelja mogu da detektuju i pokrenu kontramere.

[25] Najveću brzinu ulaska u atmosferu kojom je bio izložen čovek doživeli su astronauti 'Apolla 10' – 39.700 km/h.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

ddragovic
0 #3 ddragovic 06-01-2020 00:23
Hvala Dr
Profa je genije i zna neuporedivo više ne samo od mene nego od svih sa kojima priča. Žalosno je što novinari ne umeju da mu postave okvirno pitanje i onda ga puste da priča.

Baš me interesuje koliko zna o kosmosu.

Profa mi je i dao ideju da napišem nešto o Trajdentima. Ako nađem nešto lepo na tu temu, planiram da napišem i o najnovijoj ruskoj nuklearnoj raketi Topolju.
dragant
+1 #2 dragant 04-01-2020 19:10
Kada bi Sputnjik znao pa da angažuje Dršaka Dragovića za sagovornika prof. Milinoviću. Posebno što će tema za sledeće njegovo gostovanje biti o svemirskim tehnologijama.
dragant
+1 #1 dragant 04-01-2020 19:06
Dobar tekst, odlična dopuna onoga što smo čuli o Trajdentu od prof. Milinovića na Sputnjiku.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži