Prof. Tristan Hibš 

Prošlo je tačno 375 dana od našeg prethodnog susreta sa prof. Tristanom Hibšom.

U tih 375 dana smestilo se više dramatičnih i užasnih događaja nego u tri decenije nekog normalnog perioda. Rusija i dalje besomučno bombarduje i razara Ukrajinu, Izrael mrvi već porušenu Gazu, Indija i Pakistan su pripucale, poubijale nešto ljudi i samo što nisu ozbiljno zaratile, Tramp je podigao carinske tarife celom svetu do nebesa i Zemaljska kugla se nagnula na drugu stranu pod tim teretom i sve zemlje se bune dok Tramp govori kako je ta njegova odluka baš jeko dobra, najbolja od Ruzvelta itd. a u Srbiji – e to je posebna priča, prilično neverovatna i ozbiljna, ali nećemo o njoj, uostalom pune su novine domaćih događaja pa čitajte. I onda došao Tristan. 

Tristan kao i ranijih godina i dalje nosi isti (ili je kupio nov isti) šešir od svetlog rupičastog platna koji mu nenametljivo dobro stoji. Ima ljudi koji stave šešir na glavu, a već iz daleka vidiš da im taj šešir stoji upadljivo nakaradno i smešno kao kada ženi flomasterom nacrtaš brkove. Kod Tristana šešir se stopi i salije s glavom. Ako promene i postoje kod ovog profesora, promene od prošle godine, one se tiču jedino struka. Rekao bih da se profesor malo ugojio. Njemu, Tristanu, to izgleda ne smeta i on ne obraća pažnju na struk i u tome se razlikuje od svog mlađeg kolege prof. Mrđe. Dakle, Dušan Mrđa, koji je nekada besomučno uništavao mančmalou i razne vrste čokolada, sada živi asketskim načinom života i tako nabija komplekse nama sa slabijim karakterom i širim strukom. On zna ujutro da srkne kafu i zatim posle podne naruči pileću kiselu čorbu – i to je sve za taj dan. Tamo gde drugi ljudi završe predjelo on završi ceo ručak. 

Smestili smo  se Tristan, Dušan i ja, u Lanternu. Dan je bio lep, prijatan i mi sedosmo u baštu. Ko ne zna Lanterna je jedan od bezbroj restorana u centru Novog Sada, kod Dunavskog parka, sa podužom tradicijom koju je na istom ovom mestu taj restoran, pod različitim imenima, razvijao u više država a koje su nastajale i nestajale nakon Drugog svetskog rata. Kelner je do nas dolazio tačno kada je trebalo, ni prerano, ni prekasno, nudio i savetovao.

A onda je počela priča. Fizičari, bar ovi koje ja dobro poznajem, su izdašni na rečima i njihovoj priči nema kraja. Ja sam pitao Tristana nešto o Vašingtonu u kome on inače živi, i on je spremno počeo da priča i priča i sve je ispričao - o svemu drugom a da do Vašingtona još nije čestito ni stigao. Tu ga je prekinuo kelner koji je doneo njegovu flašu vina a ja sam ostao samo sa pola odgovora na pitanje o životu u Vašingtonu.  

– A jese sećaš ti rok grupe Tajm? – Pita posle Tristan. – Kako da ne, odgovorih, a jese ti sećaš Zane? A Zabranjenog pušenja? Crvene jabuke? 

Eh da, bila je u ono vreme od pre više decenija dobra muzika u Jugoslaviji, među najboljima u Evropi. Tako smo Tristan i ja pričali dok je Dušan preko telefona radio neke fakultetske poslove. Kasnije su se njih dvojica dotakli fizike pa se razvezla priča o stringovima, neutrinima, supersimetrijama, zatim o nečemu što ja ne znam da ponovim a ni da izgovorim, uglavnom Dušan i Tristan su sa puno razumevanja klimali glavama jedan drugom i dopunjavali se. Tristan sledeće nedelje ima neko izlaganje na međunarodnoj konferenciji u Beogradu pa je i o tome nešto rekao, nešto jako zanimljivo, ne sećam se šta. 

A onda je, konačno, na red je došao posao! Pre pomenuta 375 dana Tristan i Dušan su u žaru diskusije, našavši se na suprotnim stranama u nepomirljivoj i nepokolebljivoj dilemi, sklopili važnu opkladu o jednom esencijalnom problemu, jednom od najvećih u modernoj istoriji fizike. 

O tome smo pisali više puta ali ukratko radi se o nesaglasnosti rezultata dva merenja brzine širenja univerzuma. „Moš misliti“ rekla bi većina ljudi, ali fizičarima ta nesaglasnost smeta kao kamenčić u cipeli i oni ne mogu da se smire i sve se nadaju nekom pomirenju i izjednačenju ta dva rezultata s tim što Dušan smatra da do tog poravnanja dva rezultata neće brzo doći, a Tristan naprotiv očekuje dobre vesti unutar jedne godine. Tako je došlo do opklade. O detaljima pišemo ovde: 

I onda je prošla godina i trebalo je proglasiti pobednika. A u tih godinu dana bilo je pomaka, nije da nije. Pojavili su se neki novi članci sa novim rezultatima, u merenje se umešao i veliki i moćni svemirski teleskop Džejms Veb i za trenutak se činilo da je rešenje problema na domak ruke, da je rešenje negde na sredini dva prethodna merenja, ali na kraju opšti zaključak je bio da ipak nedostaju još nova merenja i da se još ništa pouzdano ne može tvrditi. 

Da je do nekih pomaka došlo, ali da je problem, zaguljen složila su se oba profesora pa je pronađeno džentlmensko rešenje za njihovu opkladu: Tristan je povisio svoj ulog za još 100 dinara, Dušan je izazov prihvatio! Ostalo je da vidimo da li će sledeće godine doći do pomirenja dva nepomirljiva rezultata merenja brzine širenja svemira. 

Tako je završen oficijelni deo sastanka i nakon svega ostalo je još samo da odemo negde na kolače. To negde bilo je u obližnjoj čuvenoj poslastičarnici City u kojoj su šampite tako dobre.  

Mrak se lagano spuštao, na zapadu nebo se zarumenelo i obojilo predivnim ružičastim, crvenim i plavim bojama kada mi shvatismo da je došlo vreme za rastanak. Ako ne pre, videćemo se, tako se nadamo, sledeće godine u isto vreme. 

ALBUM FOTOGRAFIJA

JOŠ članaka o prof. Hibšu.