17711427365 214a66b20e o

Profesor Tristan Hübsch je cenjeni fizičar sa Howard univerziteta u Vašingtonu na kome je proveo ceo svoj dosadašnji radni vek od nekoliko decenija. Sem profesurom profesor Hibš se bavi i drugim zanimljivim poslovima pa je tako do sada održao stotinak predavanja po pozivu širom sveta, napisao 150 ili tako nešto članaka u važnim stručnim i naučnim časopisima, autor je nekoliko teških knjiga (ni jedna nije razumljiva nama običnim smrtnicima) itd. a svake godine (s izuzetkom zadnje dve zbog pandemije) negde s proleća dolazi u Novi Sad kao gostujući profesor na Prirodno matematičkom fakultetu. 

Možda će vas prevariti profesorovo nesvakidašnje ime, ali on je sa Telepa. A Telep je stari deo Novog Sada koji se nalazi levo, odmah pored Limana ako gledate na karti. A na Telepu se nalazi KUD „Petefi Šandor“ što će nam biti važno malo posla.  

Kažu da svako ima i svoju tamnu stranu ličnosti. Profesor Hibš ima muzičku i poetsku što je malo čudno za čoveka koji na tako prosto pitanje kakvo je „Kako ste ovih dana“ kaže:

- Fascinantno mi je da je zdrav ljudski organizam dom za oko 40 milijardi bakterija i oko 400 milijardi virusa (tzv. ljudski virom), pa 8 milijardi ljudi na ovoj planeti dakle udomljava bar  3.2 trilijarde (po "starom sistemu", (x)ilion-(x)ilijarda; = 3.2E21) virusa. Pa čak i ako je verovatnoća neke mutacije 1/13983816 (kao na "šestici"), to se događa onako, odokativno 229 biliona puta u svakoj virusnoj generaciji…

Itd.

     
   

th3TRISTAN HIBŠ (Tristan Hübsch) je rođen 1958. u Novom Sadu, diplomirao fiziku na PMF u istom gradu, zatim je nastavio studije u Zagrebu, posle čega odlazi u SAD gde na univerzitetu Marilend 1987. doktorira. Slede postdoktorske studije u Ostinu (Teksas), te na Harvardu… Na Univerzitetu Hovard je od jeseni 1992. 

Njegova istraživanja podržavaju američka ministarstva za energetiku i za obrazovanje.

Ali da se vratimo muzici i poeziji. Profesor TH je od detinjstva zagriženi Kornijevac. Razume se, većina današnjih čitalaca nema pojma o čemu govorim, ali sedamdesetih godina prošlog veka Kornelije Kovač je bio superzvezda muzike u Jugoslaviji, pa i šire. Postigao je izvestan uspeh i u Britaniji u kojoj je živeo nekoliko godina. Više pevača i muzičara proslavili su se kada su nastupili u Kovačevoj „Korni grupi“: Dado Topić, Josip Pejaković, Zdravko Čolić itd. 

E profesor je bio žestoki fan tog muzičara. Imao je sve, baš sve njegove ploče, ali i više od toga. Uspeo je da nabavi i neke radijske trake sa muzikom koja nije bila snimljena na ploče (uf, je l sad treba da objašnjavam šta je to ploča, šta magnetofon, šta longplejka…? Hajde bolje vi zamislite da znate o čemu pričam). 

Ali nije to ono što želim da kažem. Profesor je počeo i sam da svira, zatim da piše pesme i onda da komponuje. Pesme piše zapravo od osnovne škole, a svira od srednje i to u pomenutom KUD Šandor. Tu se totalno zarazio muzikom. Kaže da mu je svirka posle koristila u vojsci, a služio je u Bileću, na golom kamenu, suncu i mrazu, zavisno od godišnjeg doba. E tu je sa drugarima svirao čuvenu pesmu „Dole kamen, gore nebo, oj Bileće…“ itd. ne mogu da se setim svih reči.

S obzirom na vreme i okruženje u kojem je živeo nije čudo što mu se jedna pesma iz tog doba zove Ludnica. 

- Neposredni povod za "Ludnicu" je bila – kaže profesor - neka priča (kanda Douglas Adams-ova, ako me maglovito sećanje ne vara) o protagonisti koji nad vratima svoje sobe napiše "asilum" (azil, tj. ludnica) kao podsetnik gde zakoračuje kad izađe iz sobe. To je bilo pre 3-4 decenije, pa se stvarno ne sećam kada je tačno pesma izvorno sročena. 

 

Ludnica

Moj obračun sa ostatkom sveta
gasi atomske pečurke, miri rat,
osmeh daje gladnima;

Moj obračun sa ostatkom sveta
tvrde mnogi,
nema ni trunke zdravog razuma
ni solidne temelje
ni zidine...

Al’ vrag neka nosi zgrade,
bunkere i skloništa;
Moje ludilo nema granica,
ni graničnih prelaza, ni propisa...

Moj obračun sa ostatkom sveta
proglašava ludnicom celu planetu,
ja tu samo šacujem
ceh i štetu...

 

Video uredio MilanMilošević

 

- Zapravo -  dodaje profesor - Ludnica očigledno vuče koren iz nekih razmišljanja o suludosti nuklearnog arsenala, jer je (po jednom starom novinskom članku) SSSR imao dovoljno nuklearnog oružja da uništi Zemlju 16 puta, a USA dovoljno da uništi Zemlju 18 puta. Ili obratno. A možda je inspiracija za pesmu došla i od završnog kadra Kjubrikovog filma "Dr. Strangelove", sa onim silnim atomskim pečurkama…

Sem muzičara u Šandoru TH je bio jedan od voditelja Kluba muzičke omladine u Novom Sadu koji se nalazio u jednom podrumu u Ilije Ognjanovića. U taj prostor dolazilo je mnogo muzičara i pesnika i čitav taj boravak nudio je inspiraciju i nadahnuće mladom čoveku. I podsticaj da piše, komponuje i svira.

Znate u ono vreme postojala je neka tehnika, nije da nije, ali u poređenju sa današnjom to vam je kao da poredite metlu sa avionom i mladi ljudi su morali da budu veliki majstori da bi nešto ozbiljnije snimili. Naš profesor je sa šrafcigerom u ruci prepravljao Filipsov magnetofon kako bi mogao da preko jednog zapisa nasnimi drugi. Takvu mogućnost konstruktori magnetofona nisu predvideli te je pri svakom novom snimanju magnetofon automatski stari snimak brisao.

Eto tako je naš profesor (zapravo tada još nije bio profesor), počeo da snima i nasnimava svoje kompozicije. Bio je to zaguljen i vrlo naporan posao koji je na pamet padao samo maštovitim i upornim ljudima, onima koje su ostali malo čudno gledali. Na kraju je ispalo nešto, više snimaka koji, kako kaže profesor, samo mami može da se svidi. Pa, zapravo to i jeste bio rođendanski poklon profesorovoj mami 1981. godine.

17088841324 5d929ee8d1 oSnimaje muzike postalo je ipak mnogo lakše 1987. godine kada je naš junak nabavio Macintosh kompjuter koji je omogućavao malo ozbiljniji rad na muzici, ali pravi napredak u muzičkoj karijeri usledio je nakon 2002. kada se pojavio besplatan progam "GarageBend". Taj program je omogućavao snimanje, editovanje, sviranje klavijatura i brojna druga čudesa.

E sad, pitaće se neko zašto sve to profesor, dakle čovek posvećen nauci, koji čitav radni vek nastoji da prodre u osnove prirode, da otkrije njenu suštinu koja je skrivena duboko, duboko u atomu, u kvarkovima, a što zahteva izuzetan intelektualnih napor i oduzima dah i guta vreme, dakle zašto, otkud tolika potreba za komponovanjem? Pa možda baš zbog toga. Možda je muziciranje resetovanje i relaksacija. U svakom slučaju, kaže profesor, poezija i komponovanje je njegov odgovor na životne nedaće, na uočene nepravde. Ponekad je pesma samo refleks neke misli koja se nakon zrenja ispentrala iz podsvesnih dubina da bi najednom nenajavljeno isklijala. 

Povoda i podstreka bilo je mnogo. 

Vest o raspadanju Jugoslavije stigla ga je na Tajvanu gde je 1991. proveo jesen. Nakon Tajvana on odlazi u Ameriku odakle prima strašne vesti iz svoje zemlje, ali i poruke roditelja u kojima se kaže da su oni dobro, ali da on ne vraća kući.

Pa i to, kad vam roditelji koji jedva čekaju da vas vide, kažu, ne vraćaj se… i to mora nekako da se ispolji, eto možda i kroz muziku.

 



  


Dodaj komentar