“Sajuz TMA-22” sleteo na Zemlju

Završena je misija kosmičkog broda “Sajuz TMA-22”. Dvadeset sedmog aprila 2012. u 15:45č (po moskovskom vremenu), sletajući aparat broda sa posadom Anton Škaplerov (RKA), Anatolij Ivanjišin (RKA) i Danijel Burbank (NASA) uspešno je aterirao na teritoriji Kazahstana, 88km severo-istočno od grada Arkalika, poznatog prihvatnog centra kosmičkih posada po njihovom povratku na Zemlju.

Brod “Sajuz TMA-22” je odvojen od modula “Poisk” MKS u 12:18č. U 14:49č uključeni su motori za kočenje koji su odradili planirano vreme od 258 sekundi, posle čega je došlo do odvajanja delova broda.

Misija 29-te posade MKS je trajala 165 dana, 7 časova i 31 minut.

Na MKS misiju nastavljaju članovi 30-te posade, Oleg Kononjenko (RKA), Andre Kajpers (ESA) i Daniel Petit (NASA).


Lansiranje Sajuz TMA-22


Planeta u zoni ”Zlatokose”

komparacija
Komparacija, s leva na desno: Mars, Venera, Zemlja i Kepler-22 b

Američki astronomi su pomoću teleskopa ”Kepler” otkrili prvu egzoplanetu koja kruži oko matične zvezde Kepler-22 u takozvanoj ”životnoj zoni”. To je oblast koju anglosaksonski astronomi zovu i ”zonom Zlatokose” (Goldilocks Zone) u kojoj temperaturni uslovi na površini planete omogućavaju stvaranje života. Tamo voda može da postoji u tečnom stanju, što je jedan od ključnih faktora u biohemiji života zasnovanog na ugljeniku. Veličina ove oblasti i njeno rastojanje od matične zvezde zavisi od njenog prečnika i jačine svetlosti, odnosno tipa. Na osnovu modela koji je usvojen 1993. za Sunčev sistem granica ”zone života” je izmedju 0,95 i 1,37 astronomskih jedinica (AU) od Sunca.

Planeta nosi oznaku Kepler-22b i ima prečnik koji 2,38 puta nadmašuje prečnik Zemlje. Matična zvezda Kepler-22 pripada istoj spektralnoj klasi G kao i naše Sunce, ali je nešto manja od Sunca. Još uvek se ne zna dali je reč o manjem gasovitom džinu ili tvrdoj ”superzemlji”, mada većina astronoma misli da je reč o tzv. Okeanidi – planeti koja je potpuno pokrivena okeanom.

Kepler-22b napravi jedan krug oko matične zvezde za 290 dana, na prosečnom rastojanju od 0.85 AU. Ako je njena površina trvda, tamo vladaju vrlo prijatne temperature od oko 21 stepeni Celzijusa.

Prva egzoplaneta u ”zoni života” Gliese 581g je otkrivena septembra 2010. mada neki astronomi to još uvek osporavaju. Zbog toga su astronomi, koji u Ejmsovom (Ames) centru NASA-e rade na projektu ”Kepler”, obavili dodatna osmatranja pomoću infracrvene kosmičke opservatorije ”Spicer” (Spitzer) i nekoliko teleskopa na Zemlji. Time je povrdjeno da Kepler-22b postoji i da kruži oko svoje zvezde u ”zoni života”.

Kepler-22b se nalazi u sazveždju Labuda, na rastojanju od 619 svetlosnih godina od Sunca. Hipotetičkom kosmičkom brodu sposobnom da leti brzinom od 100km/s (ili šest puta brže od ”Vojadžera”) trebalo bi 1,8 miliona godina da stigne do ove egzoplanete.

Više o ovoj planeti


Na Plutonu otkriveni složeni molekuli ugljevodonika

plutonUltraljubičasti spektrograf (COS) Hablovog kosmičkog teleskopa detektovao je složene ugljevododnične molekule na površini Plutona. Prema mišljenju Alena Sterna, rukovodioca grupe astronoma sa Jugozapadnog istraživačkog instituta koja je došla do ovog otkrića, ove supstance su najverovatnije rezultat interakcije izmedju sunčevog i kosmičkog zračenja i osnovnih komponenti površine patuljaste planete, kao što su zamrznuti metan, monoksid ugljenika i azot. Postojanje ovih molekula objašnjava crvenkaste nijanse površine Plutona koje su takodje tipične za ostale ledene objekte Kajperovog pojasa.

Pored toga, astronomi su primetili promene u ultaljubičastom spektru Plutona u poredjenju sa podacima koje je poslao Hablov teleskop 90-ih godina. One mogu biti povezane sa promenama reljefa planete usled devijacija atmosferskog pritiska. Kao što je poznato, tokom kruženja oko Sunca u zonama apofela, zaledjene čestice atmosfere Plutona padaju na površinu. Kako se Pluton približava Suncu, zbog povećanja temperature, dolazi do isparavanja i formiranja tanane atmosfere.


Aparat ”Novi horizonti” sve bliži Plutonu

pluton-2

Pluton očigledno krije mnogo tajni koje će aparat ”Novi horizonti” (New Horizons),  tokom prolaska na 12,500km od patuljaste planete 2015. pokušati da otkrije. Aparat je lansiran 2006. i od decembra prošle godine predstavlja tvorevinu ljudskih ruku koja je najbliža Plutona. Taj rekord je do nedavno držao ”Vojadžer-1” koji je januara 1986, dospeo na 1,58 mlrd km od bivše devete planete Sunčevog sistema.

Svakoga dana, kao jedan od najbržih aparata u kosmosu (15,4km/s), ”Novi horizonti” prevaljuju preko milion kilometara. Posle devetoipogodišnjeg krstarenje dubinama kosmosa i prevaljenih preko 6,5 mlrd kilometara, ”Novi horizonti” će proleteti pored Plutona i sa preletne putanje obaviti istraživanja. Posmatranja će započeti pomoću teleskopske kamere LORRI šest meseci pre prolaska kroz najbližu tačku. Pluton će tada još uvek izgledati kao sićušni disk prečnika nekoliko piksela, ali će LORRI biti u stanju da detektuje neke nove mesece (prečnika preko 2km) i eventualne prstenove. Astronomi smatraju da su meseci Plutona nastali u njegovoj najranijoj fazi, usled sudara sa drugim nebeskim telima. Njih može biti mnogo više od četiri satelita, koliko ih je do sada poznato.

Kada ga do najbliže prolazne tačke bude delilo 70 dana, ”Novi horizonti” će po prvi put moći da vide Pluton sa većom rezolucijom od Hablovog teleskopa. Tri dana do susreta sa patuljastom planetom, kreće detaljno snimanje površine planete sa rezolucijom od 40km. Na žalost, zbog položaja Plutona, deo njegove severne hemisfere ostaće u senci tokom kompletne etape prolaska. U tački minimalnog rastojanja, kamera LORRI će napraviti snimke rezolucije 50 metara, dok će multispektralna kamera MVIC napraviti snimke u boji na kojima će se videti detalji površine veličine 1,6km. Istovremeno, linearni spektrometar LEISA će kartografisati površinu sa rezolucijom do 7km, dok će ultraljubičasti spektrometar ”Alice” proučavati atmosferu. Analizator sunčevog vetra SWAP i spektrometar energetskih čestica PEPSSI će proučavati interakciju sunčevog vetra sa atmosferom, dok će studentski uredjaj SDC registrovati čestice prašine u medjuplanetranom prostoru. Radio-uredjaj REX će meriti dimenzije Plutona i gustinu njegove atmosfere, dok se naučnici nadaju da će uspeti da izmere i masu patuljaste planete analizom uticaja gravitacionog polja na aparat.

”Novi horizonti” će nastaviti istraživanja Plutona do dve nedelje posle preleta. Očekuje se da će trebati nekoliko meseci da se prime svi podaci prikupljeni tokom preleta. Zatim će aparat ”Novi horizonti” biti preusmeren prema nekim drugim objektima Kajperovog pojasa koje astronomi tek trebaju da odrede.


Astronauti-veterani napuštaju NASA-u

astronautPosle prošlogodišnjeg gašenja programa ”Spejs šatl”, nastavlja se odliv iskusnih astronauta NASA-e. Proteklog decembra, odred astronauta NASA-e napustili su veterani Elen Bejker (Ellen Baker) i Kristofer Ferguson (Christopher Fergusson), dok su januara svoje skafandre okačili na zid astronauti Džeri Ros (Jerry Ross) i Šenon Lusid (Shanon Lucid).

Bejkerova je postala astronaut 1984. u sastav desete grupe. Od 1989. do 1995. obavila je tri kosmičke misije na šatlu, da bi 2002. postala astronaut-menadžer odgovorna za medicinska pitanja u Džonsonovom centru u Hjustonu.

Ferguson je izabran u 17-oj grupi astronauta 1998. Leteo je tri puta u kosmos (2006 - 2011.), uključujući u poslednjoj misiji šatla kao komandant “Atlantisa”. Ferguson je prešao u privatni biznis.

Lusidova pripada prvoj grupi šatl-astronauta iz 1978. Sa 34 godina provedenih u NASA-i, Lusidova ima jedan od najdužih stažova medju američkim astronautima. Pored toga, Lusidova je odabrana medju šest prvih Amerikanki koje su se pripremale za letove u kosmos. U periodu 1985-1993. ona je obavila četiri kratkotrajne misije na šatlovima, da bi za vreme poslednjeg petog leta 1996. provela 188 dana na ruskom orbitalnom kompleksu “Mir”. Lusidova je ukupno provela u orbiti 223 dana, što je do juna 2007. bio svetski rekord medju ženama. Tokom 2002-2003. Lusidova je bila izvan odreda astronauta, radeći kao vodeći savetnik za naučni program u sedištu NASA-e. Krajem 2003. vratila se medju astronaute I obavljala različite dužnosti u Džonsonovom centru, uključujući i redovno održavanje veze sa astronautima u orbiti u Kontroli leta u Hjustonu.

Posle odlaska Lusidove, iz 8-me grupe astronauat iz 1978. u NASA-i su još uvek samo njih dvoje – Majkl Kouts (Michael Coats), koji je direktor Džonsonovog kosmičkog centra u Hjustonu, i simpatična Ana Fišer (Anna Fisher).

Džeri Ros je bio u odredu astronauta od 1980. do 2002. Postao je prvi čovek koji je obavio sedam kosmičkih misija i to u periodu izmedju 1985. i 2002. Ovoliko kosmičkih letova ima samo još jedan astronaut  - Frenklin Čang-Diaz. Do napuštanja NASA-e januara 2012. Ros je rukovodio Departmentom za ispitivanja kosmičkih aparata u Džonsonovom centru u Hjustonu.

Iako mnogi astronauti odlaze iz NASA-e, ima i obrnutih primera. Januara 2012. se na primer astronaut-menadžer Gregori Džonson (Gregory Johnson) vratio iz Glenovog Istraživačkog centra u Ohaju (gde je istina proveo svega nekoliko meseci) u Hjuston i obnovio status aktivnog astronauta.

Već smo javili da je februara 2012. astronaut-menadžer Dženis Vos (Janice Voss) preminula u 55-oj godini od raka, tako da se trenutno u odredu NASA-e nalazi 58 aktivnih astronauta, dok status astronauta-menadžera ima 41 osoba.


Masovan odziv Amerikanaca na konkurs astronauta

Proteklog novembra NASA je objavila početak novog konkursa za izbor 21-prve grupe astronauta. Konkurs je završen krajem januara 2012. Za samo dva i po meseca, koliko je konkurs trajao, NASA je primila 6300 aplikacija!

Tokom proteklih konkursa, broj zainteresovanih da postanu astronuati se standardno kretao izmedju 2500 i 3500. Ovako masovan odziv kandidata je drugi u istoriji izbora američkih astronauta, od 1959. kada je formirana slavna prva grupa astronauta za program ”Merkjuri”. Najveći broj prijava (8079) zabeležne je samo 1978. za vreme selekcije 8-me grupe astronauta, koja je ujedno bila prva grupa astronauta koju je NASA odabrala od 1969. Uz to, bila je to čuvena grupa astronauta koja je trebala da leti u programu “Spejs šatl”. Konačno, te 1978. u NASA-i je primljen rekordan broj astronauta - čak 35, što je takodje apsolutan rekord po broju ljudi koji su ikada u jednom konkursu ikada odabrani za letove u kosmos.

Mercury-7-Astronauts
Čuvena sedmorka programa Marcury iz aprila 1959. (Alan Shepard Jr, Virgil "Gus" Grissom, John Glenn Jr, Malcolm Carpenter, Walter 'Wally' Shirra Jr, Leroy Cooper Jr, i Donald 'Deke' Slayton.)

Budući da je konkurs došao u vreme kada NASA nema kosmički brod i kada se još uvek nezna kada će astronauti ponovo početi da lete u kosmos sa američkog tla, ovako veliki odziv može da izgleda kao paradoks. Medjutim, NASA je na sva zvona objavila da će za nekoliko godina SAD imati nekoliko kosmičkih brodova za letove ljudi u kosmos. Pored jednog nacionalnog broda na kome po nalogu NASA-e radi “Lokid Martin”, očekuje se da će još nekoliko privatnih kosmičkih brodova biti spremno u godinama koje dolaze da ponesu ljude u orbitu. Konačno, NASA planira letove u duboki kosmos, prema asterodima, Mesecu, jednoga dana i prema Marsu, tako da se, po svemu sudeći za razliku od Rusije, u SAD ona stara, dobra romantična strana poziva astronauta iz vremena programa “Apolo” ponovo vratila.

Tokom 2012. biće obavljena detaljna analiza svih aplikacija i testiranja kandidata. U proleće 2013. NASA će objaviti imena astronauta 21-vog odreda. Očekuje se da će biti odabrano od 9 do 15 kandidata.


Nuklearni kosmički motor može biti spreman za pet godina

Ruski stučnjaci planiraju da završe razvoj nuklearnog kosmičkog motora i obave njegovo testiranje u orbiti do kraja 2017.

Prema informacijama agencije ”Rosatom” projekat razvoja nuklearnog kosmičkog motora će koštati više od 247 miliona dolara. Pre dve godine je u jgnacionalnom budžetu Rusije za razvoj motora izdvojeno 16,7 miliona dolara, dok se ukupan obim investicija procenjuje na preko 580 miliona dolara do kraja 2019. Zanimljivo je da je NASA započela radove na sličnom projektu 2003. ali je posle utrošenih nekoliko stotina miliona dolara obustavila radove.

Još uvek nema detalja o masi motora i njegovim fizičkim dimenzijama, medjutim izvesno je da oni moraju odgovarati gabaritima gornjeg dela raketa-nosača ”Proton” i ”Angara” u kome se smešta koristan teret. U toku su ispitivanja nekoliko različitih vrsta radnog tela nuklearnog motora (jedno od tipičnih radnih tela je tečni vodonik). Ispitivanja prototipa motora treba da krenu 2014, a tri godine kasnije prvi nuklearni motor bi trebao da bude speman za lansiranje u kosmos.

Reč je o motoru megavatne klase, sa specifičnim impulsom od 900 do 5000 sekundi i resursom korišćenja od 1,5 do tri godine. Specifični impuls (SI) je osnovni energetski parametar efikasnosti raketnih motora koji definiše odnos njegove potisne snage i utrošene količine goriva u jedinici vremena (jednoj sekundi). Što je SI veći, to znači da je potrebna manja količina utrošenog goriva za razvoj potrebne potisne sile. Poredjenja radi, SI ruskog raketnog motora NK-33 razvijenog za mesečevu raketu N1 iznosi 331 sekundu (što je ekvivalentno efektivnoj brzini isticanja usijanih mlazeva izvan mlaznika motora od 3,24km/s), dok je kod glavnih motora spejs šatla na hemijsko dvokomponento gorivo u vakuumu SI reda 453 sekundi (4,4km/s).

U odnosu na sunčeve panela, čija se efikasnost tokom medjuplanetarnih letova meri sa svega nekoliko desetina Vati, što je nedovoljno za napajanje elektroreaktnih motora (ERM), nuklearni kosmički motori razvijaju snagu od po nekoliko stotina kilovati, što značajno povećava potisnu silu ERM.

Aparati sa nuklearnim raketnim motorom će služiti kao svojevrsni tegljači koji će ubrzavati letelice tokom misija u duboki kosmos, do brzina koje višestruko nadmašuju najveće brzine hemijskih raketnih motora i time skraćuju trajanje leta. Na primer, marsijanski brod koji na orbiti oko Zemlje ima masu od 2000 tona, sa nuklearnim raketnim motorom sposobnim da razvije brzinu od 50km/s i radom ukupnog trajanja oko 100 časova, mogao bi da obleti Crvenu planetu za samo dva meseca.



PRETHODNE VESTI:

Novosti kosmonautike - 14. april 2012.

VESTI SA MEĐUNARODNE KOSMIČKE STANICE - april 12

VESTI IZ KOSMONAUTIKE – 31. MART 2012.


Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar