Astronautika: istorija

Trijumf i tragedija posade prve orbitalne stanice - I deo

Pogibija kosmonauta Dobrovoljskog, Volkova i Pacajeva gruba je igra sudbine. Oni su spletom neobičnih okolnosti, o kojima se dugo ništa nije govorilo, dobili priliku da kao članovi njene prve posade borave na prvoj orbitalnoj stanici "Saljut". Nastradali su prilikom povratka na Zemlju, kada su već postavili svetski rekord u dužini boravka u kosmosu.

U ovom nastavku iznosimo detalje koji su godinama bili skrivani od javnosti, detalje najveće tragedije u istoriji sovjetsko/ruskih kosmičkih letova sa ljudskim posadama koja se dramatično odrazila na dalji razvoj pilotirane kosmonautike.

Ukratko iz prvog dela
Aprila 1971. u kosmos je lansirana prva orbitalna stanica „Saljut". Ubrzo, prema stanici je lansiran „Sajuz-10" čija je posada trebala da provede na stanici oko mesec dana. Kada je brod pristao uz stanicu, ispostavilo se da zbog kvara na uredjaju za spajanje „Sajuza-10" spajanje nije potpuno. Posada je odmah vraćena na Zemlju, kvar odstranjen i sve je početkom juna 1971. bilo spremno za ponovni pokušaj naseljavanja prve orbitalne stanice. U osnovnoj posadi nalaze se kosmonauti Aleksej Leonov (37), Valerij Kubasov (36) i Pjotr Kolodin (38), dok su dubleri Georgij Dobrovoljski (43), Vladislav Volkov (36) i Viktor Pacajev (38).
Leonov_Kubasov_Kolodin
Kosmonauti kojima nije omogućeno da lete u tragičnoj misiji "Sajuz-11" - Leonov, Kubasov i Kolodin.
http://www.spacefacts.de/bios/cosmonauts/english/kolodin_pyotr.htm
Osvanuo je 3. jun 1971. Do lansiranja su ostala tri dana. Kosmonauti Leonov, Kubasov i Kolodin prolaze kroz rutinsku medicinsku kontrolu. Skupa sa njima, medicinski pregled su obavili dubleri Dobrovoljski, Volkov i Pacajev. Nezna se zašto, ali po prvi put kontroli je pridodato rendgensko snimanje kosmonauta uoči samog lansiranja. Tada je na snimku desnog plućnog krila Kubasova uočena nekakva neobična tamna mrlja koje nije bilo kada je obavljeno poslednje ovakvo testiranje prošlog februara. Tuberkoloza? Provere su nastavljene; da sumnje nije bilo, Kubasov ima nešto na plućima! On ne može da leti u kosmos! Bio je to grom iz vedrog neba! Kubasov je bio totalno zbunjen; osećao se izvrsno, tog jutra je bez problema pretrčao pet kilometra, prethodne večeri je igrao tenis, a sada lekari kažu da on ne leti u kosmos! Iz Moskve je doletelo nekoliko eksperata koji su potvrdili - to su simptomi tuberkoloze, Kubasov ostaje na Zemlji!

Koga poslati u kosmos

Članak iz Astronomije br. 20

Pravilo koje su potpisali predstavnici Vazduhoplovnih snaga (VVS) i Konstruktorskog biroa CKBEM je govorilo da ako tokom obuke u Zvezdanom gradu dodje do bolesti jednog člana posade, on bude zamenjen dublerom. Ali, kada je posada već na kosmodromu, ako jedan kosmonaut ima nekih problema, u kosmos leti kompletna rezervna posada. Znaži, u slučaju „Sajuza-11", ako bi se pridržavali pravila, Dobrovoljski, Volkov i Pacajev lete u kosmos i tu je priča završena.

Da, tako je pisalo na papiru, ali ... Rezervna posada je trebala kao osnovna da krene u kosmos tek za oko dva meseca, kao druga ekipa „Saljuta". Drugo, u njoj su Dobrovoljski i Pacajev bili bez iskustva kosmičkog leta, a ovo je bila misija izuzetno visokog rizika. Do tada, Rusi su imali samo jedno uspešno spajanje pilotiranih brodova, ono iz januara 1969. Dali poslati kosmonaute koji su se pripremali misleći da će poleteti u kosmos tek za dva meseca, kada Leonovljeva ekipa prokrči put do "Saljuta"? Na Bajkonuru se samo tri dana pre lansiranja "Sajuza 11" odvijala drama kljužnih aktera predstojeće misije - kosmonauta. U toj drami medjutim konce je vukao Vasilij Mišin, Glavni konstruktor Centralnog konstruktorskog biroa (CKBEM).

Odmah kada je dobio izveštaj lekara, Kamanjin je okupio osoblje VVS Bajkonuru - kosmonaute, lekare i rukovodstvo Centra za obuku kosmonauta. Svi su se složili da je najbolje rešenje zameniti Kubasova Volkovom i u kosmos poslati posadu Leonova. Predsednik Državne komisije general Kerim Kerimov i Glavni konstruktor Vasilij Mišin su prvobitno prihvatili predlog. Ali, samo sat kasnije, Mišin je telefonom rekao Kamanjinu da je kontaktirao Moskvu i tamo misle da u kosmos treba da poleti posada Dobrovoljskog i da je i on tog mišljenja.

Leonov naravno nije mogao da prihvati ovakvu odluku. Autoritetom prvog žoveka koji je boravio u otvorenom kosmosu, Leonov lobira kod generala da njegova ekipa sa Volkovom leti u kosmos. To je bila njegova misija, za nju se sa svojim ljudima pripremao godinu i po dana. Medjutim, Leonov i Kolodin su vodili unapred izgubljenu bitku, bitku za sopstveni let u kosmos koji je voljom Mišina dodeljen njihovim dublerima. Dešavalo se nešto krajnje neobično, reklo bi se neshvatljivo za centralizovani autokratski sovjetski sistem - bio je to svojevrstan bunt dvojice kosmonauta koji nisu želeli da prihvate odluku Vrha da budu zamenjeni rezervnom posadom. U knjizi „Dve strane Meseca" Leonov, istina ne tako opširno, opisuje svoj razgovor sa Mišinom i pokušaj da spasi svoju posadu. Tada mu je Mišin rekao:

„Nemoj da zaboraviš da si delio sobu sa Kubasovom. Možda ste čak pili iz iste čaše. Ne možemo da preuzmemo rizik da se dok ste u kosmosu i vi razbolite."

Tada su razmenjene teške reči koje Leonov ne navodi, ali se Mišin, uoči finalnog zasedanja Državne komisije, požalio svom saradniku Borisu Čertoku:

„O kako sam težak razgovor imao sa Leonovom i Kolodinom! Leonov me je napao da namerno ne želim da zamenim Kubasova da bi Volkov mogao da se razmahne u posadi Dobrovoljskog ..."

Dobrovoljski_Volkov_Pacajev
Nova posada "Sajuza-11" - Dobrovoljski, Volkov i Pacajev

http://www.astronautix.com/astros/dobolsky.htm
http://www.astronautix.com/astros/volkov.htm
http://en.wikipedia.org/wiki/Viktor_Patsayev

„Gori vatra! Prelazimo u brod! ..."

Šestog juna 1971. tačno u 07.55h (po moskovskom vremenu) „Sajuz-11" je uspešno lansiran u kosmos. Posle devet minuta brod se odvojio od trećeg stepena rakete i dospeo u orbitu visine 185x217 kilometara, pod nagibom od 51,6 stepeni i periodom jednog obrtaja od 88,3 minute. Kontrolu misije preuzima Centar upravljanja letom (CUP) u Jevpatoriji, na Krimu, gde je tehnički rukovodioc leta kosmonaut Aleksej Jelisejev. Narednog dana, 7. juna, posle dve korekcije orbite, „Sajuz-11" je, prema balističarima CUP-a u Jevpatoriji, dospeo u idealan položaj za spajanje sa stanicom „Saljut", na samo sedam kilometara od nje. Sve je proteklo bez ikakvih problema i Dobrovoljski je ručnim komandama uspešno obavio spajanje. Pacajev je prvi uplovio u odaje stanice, uključio sisteme regeneracije vazduha i osvetljenje. Od 19. aprila 1971. kada je lansirana, stanica je letela bez posade, tako da je vazduh u njoj bio ustajao i pun zapaha gareži od pregorele instalacije dva ventilatora. Naime, brzo posle lansiranja stanice, šest od osam ventilatora su iznenada prestala da rade. Pacajev je odmah zamenio dva neispravna ventilatora. Takodje, na brzinu Pacajev je obavio pregled enterijera stanice. Da bi se vazduh pročistio, trebalo je da regeneratori rade najmanje dvadeset časova, tako da je posadi predloženo da provede prvu noć posle spajanja u svom brodu.

kosmonauti
Prva posada prve orbitalne stanice "Saljut" - kosmonauti Pacajev (levo), Dobrovoljski (u sredini) i Volkov u kabini "Sajuza"
Dok su kosmonauti spavali u „Sajuzu", sistem za regeneraciju vazduha ožistio je atmosferu „Saljuta". Svih osam ventilatora i svi filtri sada besprekorno rade. Kada su ustali, kosmonauti su ponovo prešli u odaje „Saljuta". Prvi dani na stanici su bili rezervisani za prilagodjavanje kosmonauta novim uslovima, dekonzervaciji opreme i početku naužnih istraživanja. Taj rad prate i pojedine greške - kosmonauti su na primer zaboravili da blokiraju sistem režima odvajanja, a imali su i problema prilikom orijentacije sistema. Kosmonauti još uvek nisu navukli trenažne kostime koji trebaju da im olakšaju adaptaciju na bestežinsko stanje; takodje, još uvek nisu počeli sa fizižkim vežbama.
Sojuz_art
Spajanje "Sajuza-11" sa stanicom "Saljut"

Život na stanici „Saljut" se više-manje odvijao normalno. Sve je išlo kako treba, i mnogi su verovali da je misija ušla u mirne vode. Ali, ne zadugo.

Za vreme devetog dana boravka na stanici, 16. juna, na „Saljutu" je izbila vatra. Kada je seansa veze započela iznenada je odjeknuo paničn glas Volkova koji je javio da se u stanici pojavio dim i da se oseća oštar zapah izolacije koja je gorela.

-Na stanici je „zavesa"! - vikao je Volkov.

Kod „zavesa" je u rečniku izmedju kosmonauta i Zemlje značio da je na stanici nešto što je izmedju vatre i dima. Medjutim, kontrolori u CUP-u su potpuno zaboravili šta izraz „zavesa" znači, pa su pitali Volkova kakva je to „zavesa".

-Gori vatra! Prelazimo u brod! ... Javite nam podatke za hitno odvajanje od stanice, - krajnje uzbudjeno je vikao Volkov.

Tada je stanica izašla iz vidnog polja Zemlje. Niko u CUP-u nezna dali su kosmonauti napustili stanicu, dali su odvojili brod, niko nezna šta je sa „Saljutom". Kada je veza sa stanicom ponovo uspostavljena kosmonauti su se javili sa stanice. Mnogima u CUP-u je laknulo. Desilo se upravo ono što se pretpostavljalo. Jedan od naučnih pribora je bio neispravan. Dim je suknuo iz panela koji je odvajao radni i agregatni odsek, na pultu upravljanja naučne aparature koji se nalazio na krajnjem delu stanice. Instrukcije sa ovakvu situaciju su vrlo jednostavne.

Kosmonautima je preneto šta treba da radi, da za svaki slučaj popiju tablete protiv glavobolje i, kako je sa CUP-om sve vreme razgovarao Volkov a ne komandant Dobrovoljski, da odluku o prelasku u brod i odvajanje od stanice donosi upravo komandant.Tada je Dobrovoljski shvatio da kao komandant stranice i njene posade konažno treba da preuzme stvari u svoje ruke. Pojedini izvori govore da je Volkov u tim kritičnim trenucima proglasio sebe komandantom posade, da je bio poprilično neuračunljiv, i da je sa njim vrlo teške razgovore vodio direktno Generalni konstruktor Mišin. Dobrovoljski i Pacajev su ipak uspeli da umire Volkova i poslali ga da se odmori.

Sledećeg dana, dok su u CUP-u proužavail podatke sa stanice, kosmonauti su osmotrili mesto gde je izbila vatra. Neispravni uredjaj je pronadjen i isključen iz šeme. Postepeno, atmosfera u stanici je očićena od dima; momcima se vratila lepo raspoloženje. Po komandama sa Zemlje, kosmonauti su uključili pribor po pribor, tako da je sva ispravna naučna aparatura vraćena u sistem. Naučni eksperimenti su mogli biti obnovljeni.

Devetnaestog juna atmosferu na „Saljutu" je poboljšala proslava 38-og rodjendana Viktora Pacajeva, 25. sovjetskog kosmonauta. Znajući kroz šta su kosmonauti prošli, psiholozi su predložili da za rodjendan kosmonauta u CUP dodje njegova supruga, sin i ćerka, kolege kosmonauti. Dobrovoljski i Volkov su u njegovu čast pripremili svečanu večeru.

Rekordni boravak u kosmosu

Dvadesetog juna uveče orbitalna stanica „Saljut" je napravila svoj hiljaditi krug oko Zemlje. To je bio dodatan razlog da se kosmonautima poboljša raspoloženje. Do kraja misije ostalo je desetak dana.

Kako se misija „Sajuz-11" bližila kraju, broj lekara u Centru upravljanja letom u Jevpatoriji je rastao. Tamo su se 23. juna praktično našli prvi ljudi sovjetske kosmičke medicine. Dugo se mesecima pre lansiranja orbitalne stanice raspravljalo o dužini boravka kosmonauta na „Saljutu". Mišin je govorio o letovima u trajanju od 30 do 45 dana, dok je Kamanjin, koji je uvek bio rezervisna prema dugotrajnim kosmičkim letovima, govorio o misiji trajanja 22 do 24 dana. Za misiju posade „Sajuza-11" dogovoreno je da traje rekordno dugo - do 25 dana. Ranije prognoze lekara su bile da će se posade stanice, zbog komfornijih uslova života na njoj, znatno bolje readapatirati na uslove gravitacije posle povratka iz kosmosa od posade „Sajuza-9", kosmonauta Nikolajeva i Sevastjanova koji su proveli 18 dana u skučenom prostoru svog kosmičkog broda.

bradonje
Bradatih lica, Volkov (levo) i Dobrovoljski proveravaju plan leta na stanici "Saljut".

Bilo očigledno da su Dobrovoljski, Volkov i Pacajev veoma umorni i napeti. Objašnjenje lekara je bilo da je to zbog loše organizacije kosmičkog leta, problema koji su iskrsli na stanici, neredovnih fizičkih vežbi i režima života kosmonauta koji nije odgovarao zemaljskom ritmu od 24 časa. Ipak, bilo je takodje jasno da će posada biti u stanju da uspešno privede kraju svoju misiju, ali da će period readaptacije biti težak. Prema mišljenju generala Kamanjina to se posebno odnosilo na Volkova koji se manje bavio fižičkim vežbama od ostalih, nije jeo mesnu hranu, bio je vrlo razdražen i već je napravio puno grešaka. Sa druge strane lekari su medjutim smatrali da će se upravo Volkov brže adaptirati na uslove gravitacije od Dobrovoljskog i Pacajeva, zbog njihovog prvog kosmižkog leta. Medjutim, za većinu u Centru upravljanja letom upravo je Volkov bio najaktivniji član posade. Izgledalo je kao da on pri kraju leta ima najviše snage.

Dvadeset četvrtog juna Dobrovoljski i Pacajev su obavili vrlo važan vojni eksperiment "Svinjec" tokom koga su pomoću specijalnog radolokatora pratili noćna lansiranja dve interkontinentalne balističke rakete na čvrsto gorivo sa Bajkonura. Jedna je lansirana iz silosa, a druga sa pokretne rampe. Bio je to poslednji značajniji eksperiment obavljen tokom ove misije. Tog istog dana oboren je rekord "Sajuza-9" u dužini boravka u kosmosu.

Praktično, sva naučna istraživanja na stanici su završena 26. juna. Poslednja četiri dana najvećim delom biće posvećena fizižkim vežbama, medicinskim ispitivanjima i pripremama za povratak. Posada je trebala da konzerviše mnogobrojnu opremu stanice koja je trebala svoje sledeće goste da primi krajem jula. Sa druge strane, trebalo je pripremiti brod "Sajuz-11" koji je od 7. juna, kada je pristao uz stanicu bio praktično van upotrebe. Kosmonauti su trebali da isključe sve one pribore koji nisu bili predvidjeni za autonomni ekonomični let stanice, bez posade, a da ostave uključene samo one koji su nephodni za let stanice do dolaska kosmonauta "Sajuza-12". Pored toga, trebalo je lepo složiti materijale naučnih istraživanja, kasete sa filmovima, brodske dnevnike i sve ono što je trebalo iz kosmosa vratiti na Zemlju. I sve to smestiti u tesnu kabinu "Sajuza-11", ali tako da se ne poremeti centar mase kapsule što je od posebnog značaja tokom operacije kočenja u orbiti i spuštanja kroz atmosferu.

"Poklopac je nehermetičan! ..."

Svanuo je 29. jun. Dan kada su kosmonauti trebali da napuste stanicu. Uoči odvajanja "Sajuza-11" od stanice "Saljut", u Centru upravljanja letom u Jevpatoriji je vrilo kao u košnici. Kada su sve provere završene, sav naužni materijal koji je trebao biti vraćen ukrcan u kapsulu i oprema stanice konzervisana, došlo je vreme za rastanak. Pre odvajanja od stanice, kosmonauti su za sobom trebali da zatvore ukupno četiri poklopca - po dva u stanici i brodu. Ušavši u "Sajuz", kosmonauti su zatvorili poklopac na vrhu orbitalnog odseka koji je smešten ispod aktivnog uredjaja za spajanje "Sajuza"; zatim su uplovili u tesnu kabinu sletajućeg aparata. Tu, na njegovom vrhu, nalazi se poslednji poklopac koji odvaja kabinu od orbitalnog odseka. Kada ovaj bude odbačen, kosmonaute će ovaj poklopac deliti od spoljašnjeg kosmosa, tako da je njegova hermetičnost od kritižnog značaja za život posade. Sve je do zatvaranja poslednjeg poklopca, onog izmedju sletajućeg aparata i orbitalnog odseka, odradjeno bez ikakvih problema. Raspoloženje kosmonauta je na nivou, znaju da će za manje od osam časova biti ponovo na Zemlji, posle rekordno dugog kosmičkog leta. Tada je medjutim došlo do kritične situacije. Kada su kosmonauti zatvorili poklopac na vrhu sletajućeg aparata, signal na komandnoj tabli "Sajuza-11" koji je pokazivao hermetičnost poklopca i dalje je goreo. Znači da poklopac nije hermetički zatvoren. Kosmonauti koji na sebi nemaju skafandre znaju vrlo dobro šta to znači - onog trenutka kada se odbaci orbitalni odsek vazduh će iscureti kroz nehermetički poklopac sletajućeg aparata, vani u kosmos. Smrt će biti neizbežna. U CUP-u se začuo uzbudjeni glas Volkova:

-Poklopac je nehermetičan! ... Šta raditi? ... Šta raditi? ...

Tehnižki rukovodioc leta Jelisejev, po kozna koji put tokom ove tako dramatične misije, pokušava ponovo da umiri kosmonaute:

-Polako, ne uzbudjujte se. Otvorite ponovo poklopac i pomerite ručku kojom ga zatvarate ulevo dokle možete. Zatvorite poklopac, okrenite ručku udesno i to šest i po obrtaja.

Takodje, zamolio je kosmonaute da provere da nešto nije upalo ispod poklopca, što mu smeta da se potpuno zatvori, i da salvetom očiste površinu prstena ispod poklopca. Dobrovoljski i Volkov su to uradili, ali je lampica na komandnoj tabli i dalje gorela. Kosmonauti su ponovili proceduru sa otvaranjem i zatvaranjem poklopca još nekoliko puta onako kako im je Jelisejev preneo, ali opet bez rezultata. Ovo već postaje ozbiljno. Kako ovaj sistem funkcioniše automatski, odvajanje od stanice neće biti moguća dok ne stigne signal sa senzora do lampica na komandnoj tabli da je poklopac hermetički zatvoren. U CUP-u smatraju da se poklopac ipak zatvara potpuno hermetički, a da je problem sa tim senzorom ili možda signalnom lampicom na komandnoj tabli. Zbog toga odlučuju da veštački izazovu signal. Kosmonautima se predlaže da se poklopac opet otvori, da se ispod kontakta problematičnog senzora na prstenu ispod poklopca stavi parče lepljive trake, a zatim ponovi procedura zatvaranja poklopca sa šest i po obrtaja ručke zatvaranja. Uzgred budi rečeno, ručka za zatvaranje u stvari nije ručka već ima oblik automobilskog volana, podseća na mala kormila koja se koriste kod zatvaranja vrata izmedju komora podmornica. Poklopac se otvara nadole, znaži unutar sletajućeg aparata i to prema strani Volkova koji sedi uz desno rame Dobrovoljskog.

Kada su kosmonauti uradili onako kako im je preneto, odjeknuo je sada radostan glas Volkova:

-Ugasila se, lampa se ugasila! Sve je u redu!

Tako je posle dvadesetak minuta problem sa poklopcem izmedju sletajućeg aparata i orbitalnog odseka konažno bio rešen; kosmonauti su mogli da nastave sa operacijama odvajanja i povratka na Zemlju. Zatim je proverena je hermetičnost poklopca kada je u orbitalnom odseku spušten pritisak do 160mmHg. U kabini je pritisak ostao konstantan - znači poklopac je zatvoren hermetički i sve je spremno za odvajanje od stanice.

"Sajuz-11" je odvojen od "Saljuta" 29. juna, u 21.28č. Pacajev je sa rastojanja od 30-40 metara snimio poslednji put stanicu. Ubrzo zatim stanica je iščezla iz vidnog polja kosmonauta. Posle odvajanja od stanice posada je imala na raspolaganju dve orbite da pripremi brod za povratak na Zemlju.

"Dobrovoljski je bio još uvek topao ..."

Pre paljenja kočećeg raketnog motora, kosmonauti su otprilike četiri časa posle odvajanja od stanice, u 01.10č 30. juna, obavili orijentaciju broda. To su bez ikakvih problema uradili Dobrovoljski i Volkov. Sada je brod leteo okrenut otpozadi; njegov kočeći raketni motor postavljen na repnom delu broda sada je bio napred u smeru kretanja broda. Prema svim raspoloživim podacima i izveštajima samih kosmonauta za vreme treće orbite posle odvajanja od stanice oni su bili mirni i sa nestrpljenjem su očekivali povratak na Zemlju.

Neposredno pred kraj radio-veze Volkov je uspeo da javi dole na Zemlji:

-Spremite konjak! - Vidimo se sutra! ...

Kočeći motor je aktiviran na vreme, u 01.35.24č. Počelo je kočenje; motor je odradio planiranih 187 sekundi posle čega je ugašen. Brzina "Sajuza-11" je sa gotovo 8km/s pala na svega oko 320 m/s, kojom će ući u atmosferu. Iznad Afrike trebala je da usledi poslednja operacija u kosmosu, neposredno pred ulazak u atmosferu - odvajanje instrumentlanog i orbitalnog odseka od sletajućeg aparata. Kako sletajući aparat nema radiotelemetrijski sistem, u CUP-u su o tome šta se dešava u kosmosu trebali da čuju direktno od samih kosmonauta preko KT i UKT kanala dok usijana plazma usled trenja o čestice atmosfere ne pokrije antene na sletajućem aparatu. Medjutim, iako je Kamanjin zamolio Dobrovoljskog da sve vreme govori šta se dešava u kabini, iz nekog još uvek nerasvetljenog razloga, kosmonauti su ćutali.

01.47.28č, znaži devet minuta posle kočenja, usledilo je odvajanje broda - od sletajućeg aparata istovremeno su odbačeni orbitalni i instrumentalni odsek. Opet, kosmonauti ništa ne javljaju. Svi su u sali CUP-a zabrinuti zbog toga što nema veze sa kosmonautima; svi shvataju da se nešto sa brodom desilo, ali niko nezna šta; niko nezna kakva se strašna drama odvija u tim trenucima gore na nebu. Minute protiču tako sporo; u Centru vlada grobna tišina.

U 01.54č u Centar stiže informacija pratećih radarskih stanica Vazduhoplovnih snaga:

-Služba kontrole kosmičkog prostranstva prati sletajući aparat prema planu. Rastojanje broda od tačke ateriranja - 2200km.

Medju kontrolorima Centra pojavila se nada da je možda zbog kvara na radio vezi broda posada u nemogućnosti da izveštava šta se dešava u brodu. Po Jelisejevu čak su se videli i osmesi na licima pojedinih kontrolora. Potajno, svi se nadaju da se brod normalno spušta. Za to vreme stižu informacije od pratećih radarskih stanica o rastojanju broda od mesta spuštanja:

-Rastojanje 1800 ... 1000... 500... 50 kilometara od planirane tačke sletanja.

Uskoro treba da se otvori padobran na kome se nalazi antena za KT i UKT vezu. Spuštanje kapsule posle otvaranja padobrana na visini od 7000m traje oko petnaest minuta, a o samom padobranskom spuštanju kosmonauti obavezno javljaju preko KT i UKT kanala. Tokom gotovo svih prethodnih misija kosmonauti su izveštavali kako ide spuštanje posle otvaranja padobrana, ali i sada posada "Sajuza-11" ćuti. U 02.05č posade prateših aviona i helikoptera Mi-8 javljaju da vide kapsulu i otvoreni padobran. U Centar takodje stiže signal sa antene koja se rasklopila istovremeno sa padobranom i nalazi se ispod njega. Znaži, padobran se pravilno otvorio, kapsula se sada ispod padobrana lagano spušta prema Zemlji. U 02.18č kapsula je blago sletela 200km istočno od Džezkazgana, samo deset kilometara preletevši planiranu tačku spuštanja; gotovo istovremeno nedaleko od nje sletela su četiri helikoptera.

-Objekt je sleteo! - javljaju iz prihvatne službe. - Helikopteri su sleteli pored njega.

Po Jelisejevu, njemu je laknulo kada je čuo ovu informaciju. Napisao je:

-"Eto, izgleda da je to - to. Sada će da jave o stanju posade i tada ćemo svoj posao privesti kraju. Ostalo je nekoliko minuta ...Čekamo ... Prolazi pet minuta, deset, petnaest ... ‘Pedeset drugi' (kod rukovodioca spasilačke službe generala Kutasina, prim. G.I.) ćuti. ... Čudno, najčešće neko ostaje uz helikopter pored radio-stanice da javi o tome šta se dešava. ... Prošao je čas ... ‘Pedeset drugi' i dalje ćuti. ... Znači, nešto se dešava ... Odjedanput, preko unutrašnjih linija, general Kamanjin me je zamolio da dodjem do njega. On je sam sedeo u sobi Državne komisije. Kada sam ušao, Kamanjin me je mražno pogledao i rekao: ‘Preneli su mi kod "111", što znači da su svi poginuli. ... Treba odleteti na mesto sletanja, obezbedio sam avion."

Prema Borisu Čertoku, jednom od najbližih saradnika Mišina, koji je tada bio u CUP-u, kako izvaštaja sa mesta spuštanja nije bilo, general Kerimov, predsednik Državne komisije, je pozvao maršala Ustinova da mu se požali na ponašanje komandanta Vazduhoplovnih snaga koje kontrolišu prihvatne službe. Kada je Kerimov dobio Ustinova od njega je čuo šta se desilo. Potpuno bled Kerimov je preneo šta je čuo od Ustinova: -Dva minuta posle ateriranja, do sletajućeg aparata su dotrčali spasioci iz helikoptera. Aparat je ležao na boku. Spolja nije bilo nikakvih oštećenja. Kucnuli su po zidu - niko nije odgovorio. Brzo su otvorili poklopac. Sva trojica sede u sedištima nepomični. Na licima plave mrlje. Potoci krvi iz nosa i ušiju. Izvukli su ih iz aparata. Dobrovoljski je bio još topao. Lekari su pokušali sa veštačkim disanjem. Po njihovom izveštaju sa mesta spuštanja, smrt je nastupila usled gušenja. U sletajućem aparatu nikakvi strani mirisi nisu uočeni. ...

U tišini koja je vladala, neko je kratko rekao: - To je razhermetizacija.

Kapsula
Kapsula "Sajuza-11" snimljena odmah posle sletanja

General Kamanjin i kosmonauti Šatalov i Jelisejev su odmah odleteli na mesto ateriranja "Sajuza-11". Evo kako Jelisejev opisuje ono što je video:

-"Aparat je ležao na boku. Poklopac je otvoren. Momke su već odneli. Neko od lekara nam je preneo da je očigledno došlo do razhermetizacije, krv je iskipela. Lekari su pokušali da kosmonautima obave transfuziju donorskom krvlju, ali nije bilo spasa. Kada su otvorili poklopac, kosmonauti su još uvek bili topli, ali postepeno ... nada se gasila ... O kako je neopisivo bolno! Ravna poljana, prelepo vreme, aparat u odližnom stanju, a momci mrtvi. I tog trenutka me je nešto kao strujni udar drmnulo. Da nije poklopac? Možda je to moja greška? Pa oni su sve proverili! Da možda nešto nisu prevideli? ... Ne mogu da opišem kako sam se osećao u tim trenucima ...

Došli smo do sletajućeg aparata dabi smo sastavili protokol o njegovom stanju posle ateriranja. ... Osmotrili smo sve unutra i spolja. Sve je bilo normalno. Zatim je iz sletajućeg aparata izvadjen magnetofon koji je beležio sve parameter tokom spuštanja. Njega su zapečatili u poseban kontejner i poslali u Moskvu. On treba da nam kaže kako je došlo do tragedije. ..."

Kamanjin dodaje:

-"Pre nego je pao mrak, uspeli smo samo da generalno osmotrimo aparat, kabinu, sedišta, padobranski sistem i drugu opremu. Prvi utisak je bio da je aparat bio žitav, da je uspešno sleteo, na njemu nije bilo nikakvih vidljivih oštećenja. U kabini su bili isključeni svi primopredajni uredjaji. Grudni kaiševi Volkova i Pacajeva su olabavljeni, dok su kaiševi Dobrovoljskog upleteni (zategnut je samo pojasni kaiš). Jedan od dva vazdušna ventila bio je razvrnut za 10 milimetara. U kabini, osim ovoga, nisu primećene bilo koje druge neregularnosti. ..."

Narednog dana, 1. jula, na licu mesta proverena je hermetičnost sletajućeg aparata. Zatvoreni su svi otvori na kapsuli, ukljužujući i dva ventila od kojih je jedan imao čudan položaj. U kabini je povećan pritisak koji je za 100mmHg bio viši od obižnog zemaljskog pritiska. Ništa neobično nije primećeno. Povećan je pritisak do 150, a zatim do 200mmHg. Ponovo ništa neobižno nije primećeno; odmah je zaključeno da u brodu nema nikakve dodatne rupice kroz koju je vazduh mogao da iscuri.

Istog dana sletajući aparat je prebačen u Moskvu. Tamo su u Centralnom domu sovjetske armije već bila izložena tela kosmonauta. Kamanjin kaže da je Volkov ležao na odru "kao da je živ", dok su se lica Dobrovoljskog i Pacajeva promenila do toliko da nije mogao da ih prepozna. Reka ljudi se slivala da oda poslednji pozdrav prvoj posadi prve orbitalne stanice, kosmičkim rekorderima Georgiju Dobrovoljskom, Vladislavu Volkovu i Viktoru Pacajevu. Sat posle ponoći, 2. jula, tela kosmonauta su kremirana. Oko podneva, 3. jula 1971. u pratnji desetine hiljade ljudi, urne sa pepelom kosmonauta, koje su nosili naviši rukovodioci SSSR-a, kolege kosmonauti i vodeći konstruktori, su položene u zidine Kremlja.

Dobrovoljski je imao dve ćerke, Volkov jednog sina a Pacajev sina i ćerku.

Šta je dovelo do pogibije kosmonauta

Odmah je formirana specijalna komisija koja je trebala da rasvetli tragediju posade "Sajuza-11". Na njenom čelu je bio predsednik ANSSSR Mstislav Keldiš. Prvi sastanak Komisija je imala već 7. jula. Iz CKBEM-a pozvani su prvi ljudi ove institucije - Mišin, Bušujev, Čertok, Tregub, Šabarov i Feoktistov. Prvi je ispred CKBEM-a nastupio Vasilij Mišin. Posle fijaska sa mesečevom raketom N-1, svežih sećanja na smrt Komarova i serije neuspeha, pogibija posade "Sajuza-11" je gotovo slomila prvog čoveka slavnog Konstruktorskog biroa. On je naveo da do tragižnog momenta nikavih nepravilnosti u radu sistema "Sajuza-11" nije bilo. Sve operacije su do trenutka odvajanja orbitalnog i instrumentalnog odseka od sletajućeg aparata protekle normalno.

Prema podacima "crne kutije", u trenutku odvajanja, požinje pad pritiska u kabini broda. Za 130 sekundi pritisak je pao sa 915 do 100 mmHg. Razhermetizacija je mogla da bude izazvana usled dva uzroka - prevremenog otvaranja jednog od dva ventila, ili usled nehermitižnosti poklopca aparata. Članovima komisije prikazana su dva grafika na kojima su bile krive opadanja pritiska u kabini za oba slučaja razhermetizacije. Kriva opadanja pritiska usled prevremenog otvaranja ventila podudarala se sa podacima pada pritiska koji je registrovala "crna kutija" u kabini. Znači prevremeno otvaranja ventila. Kakav je to ventil? Naime, sletajući aparat "Sajuza" je malih dimenzija. Njegova kabina je tako tesna da kosmonauti u njoj ne mogu čak ni da saviju ruku a da ne gurnu kolegu do sebe. Koližina vazduha u kabini je vrlo mala, tako da ako bi na primer sletajući aparat sleteo na vodu ili na tle sa otvorom okrenutim prema zemlji tako da poklopac kosmonuati ne mogu da otvore, postoji opasnost da se kosmonauti uguše. Zbog toga se na prstenu na kome se nalazi poklopac, znači na vrhu sletajućeg aparata, nalaze jedan naspram drugog dva ventila koji se otvaraju na visini od pet kilometra. Tada je već otvoren padobran i u kabinu ulazi svež atmosferski vazduh. Oba ventila stupaju na scenu u poslednjim trenucima leta, što je neke od žlanove komisije zbunilo; sve vreme su zatvoreni, a neposredno iznad tla, kada su do kraja misije ostali minuti oni se otvaraju. Pa zar na mesto spuštanja odmah ne stižu prihvatne ekipe koje odmah otvaraju poklopac? Objašnjenja konstruktora "Sajuza" nisu bila ubedljiva, a dodatnu zbrku je unelo objašnjenje da pored automatskog postoji još i ružno zatvaranje ventila.

Kriva pada pritiska u kabini podudara se sa isticanjem vazduha kroz rupicu veličine poprečnog preseka jednog ventila. Analizom podataka sa "crne kutije" nedvosmisleno je zaključeno da je hermetizacija kabine narušena u trenutku odvajanja orbitalnog odseka od sletajućeg aparata. Kako su oba ventila u istom elektrižnom kolu, nikako se nije moglo desiti da dodje do lažne komande prevremenog otvaranja jer bi se onda oba ventila otvorila.

Zašto se uopšte "Sajuz" pre povratka na Zemlju deli na segmente? Kosmički brod "Sajuz", kako smo već opisali, ima tri odseka - sletajući aparat u kome se nalazi tesna kabina sa kosmonautima, zatim orbitalni odsek koji je prostraniji i u kome kosmonauti tokom leta provode većinu vremena, i konažno sa donje strane sletajućeg aparata nalazi se isntrumentlani odsek. Posle kočenja motora koji se nalazi na kraju instrumentalnog odseka, orbitalni i instrumentalni odseci postaju nepotrebni; oni su završili svoju misiju, odbacuju se, zagorevaju u atmosferu, dok sletajući aparat koji jedni ima termižku zaštitu prolazi kroz atmosferu i vraća kosmonaute na Zemlju.

Proces odvajanja odseka je trajao svega 0,06 sekundi. U 01.47.26,5č u kabini je registrovan pritisak od 915mmHg. Kroz 115 sekundi, znaži posle manje od dve minute, pritisak u kabini je pao do 50mmHg i nastavio je sa padanjem. Kada je kapsula ušla u najgušće slojeve atmosfere maksimalna opterećenja su dostigla 3,3 jedinice, posle čega su počela da opadaju. U to vreme pritisak počinje da se diže u kabini - sada je kroz prevremeno otvoreni ventil ulazio vazduh iz spoljašenje atmosfere. Sledi komanda za otvranje ventila - otvara se i drugi ventil i sada je pritisak unutra kabine identičan onom izvan nje, u spoljašnjoj atmosferi. Analiza podataka sa "Mira" potvrdjuje da je prilikom odvajanja orbitalnog odseka od sletajućeg aparata, na visini od 150km (pojedini izvori govore o visini od 168km), došlo do prevremnog otvaranja jednog od dva ventila kroz koji je iscurio sav vazduh iz kabine.

Šta se za to vreme dešavalo sa kosmonautima samo se može pretpostaviti na osnovu analize stručnjaka aviokosmičke medicine. Kosmonauti su se tokom završnih dana boravka na stanici osećali priližno bodro; bili su dobro raspoloženi i njihovo fizižko stanje je prema mišljenju lekara Institituta biomedicnskih problema bilo zadovoljavajuće. Svakodnevno pri kraju leta oni su po tri sata obavljali fizižke vežbe. Dobrovoljski je imao puls u spokojnom stanju 78-85 i normalan arterijski pritisak. Volkov je bio emocioanalniji, dinamičniji. Njegov puls je uglavnom bio visok; do trenutka odvajanja broda dostigao je 120, dok je puls Pacajeva bio u granicama izmedju 92-106. Poredjenja radi, maksimalni puls ostalih kosmonauta u tim trenucima dostizao 120, sa izuzetkom Terješkove koja je imala puls 160.

Za vreme prve sekunde posle odvajanja puls Dobrovoljskog naglo raste do 114, kod Volkova čak 180. Posle 50 sekundi, učestanost disanja Pacajeva iznosi 42 u minutu, što govori o strašnoj kiseonižkoj gladi. Puls Dobrovoljskog naglo opada, tada disanje prestaje. To je početna faza smrti. Kada je od odvajanja proteklo 110 sekundi kod sve trojice nema više pulsa, ni disanja. Smrt je nastupila 120 sekundi posle odvajanja odseka broda. Kosmonauti su se bili pri svesti ne duže od 50-60 sekundi posle odvajanja. Za to vreme, Dobrovoljski je očigledno želeo nešto da uradi, jer je sa sebe skinuo kaiševe sedišta.

Sva trojica su imala potkožna krvarenja, krvarenje srednjeg uva i pucanje bubnih opni. Azot, kiseonik i ugljen-dioksid rastvoreni u krvi pri naglom padu pritiska su prokipeli i u vidu mehurova dospeli do srca i mozga. O strašnom emocionalnom naprezanju kosmonauta i kiseoničkoj gladi govori i koližina mlečne kiseline u krvi - više od deset puta iznad normalne.

Odmah posle ateriranja, otvoren je poklopac i tela izvučena iz kabine. Počela je reanimacija kosmonauta, veštažko disanje, masaža srca ... Televizijska kamera je snimala strašne scene - bradato beživotno lica Dobrovoljskog, otvorenih usta, sa modrim pegama na obrazima; lekari pokušavaju da ga povrate. Njegovo telo je još mlitavo, mlako. U sredini je Volkov koga masažom srca pokušavaju da povrate u život, malo dalje Pacajev. Leže na belim platnima. Više od jednog sata lekari su se borili da povrate kosmonaute. Kada su izvučeni iz kapsule kosmonauti su već više od pola sata bili mrtvi. Nemoguće ih je bilo vratiti u život. Istorija medicine nezna da je ikada iko preživeo, čak i eksperimentalne životinje, za vreme tako naglog pada pritiska.

reanimacija
Bezuspe{na borba za kosmonaute; jedan lekar daje ve{ta~ko disanje Dobrovoljskom, dok u pozadini drugi masa`om srca poku{ava da povrati Volkova.

Kosmonauti su u prvim sekundama ožigledno mogli da čuju kako vazduh pišteći ističe iz kabine. Osećaju straćnu bol, ubrzo pucaju bubne opne, kosmonauti više ništa ne žuju. Mogli su da se pokreću i da nešto preduzmu samo tokom prvih 15-20 sekundi. Vasilij Mišin kaže da su kosmonauti mogli po zvuku da se orijentiču, da shvate da se ventil pre vremena otvorio i da ga palcem zatvore. Pojedini neoficijelni izvori su žak naveli da je na palcu Dobrovoljskog (drugi kažu Pacajeva) primećena modrica, kao dokaz da je on pokušao da zatvori ventil. To, medjutim nije zvanično potvrdjeno. Činjenica je da je sedište Dobrovoljskog smešteno u sredini bilo najbliže problematičnom ventilu, koji je praktično bio iznad glave Dobrovoljskog. Medjutim, da bi stigao do njega, on je morao da se oslobodi kaiševa, da ustane, prema zvuku isticanja vazduha da pronadje ventil (pre nego mu je bubna opna prsla) i prstom ga zatvori. I to u uslovima naglog opadanja pritiska, velikog bola u svakom delu tela i strašne spoznaje da vazduh velikom brzinom napušta kabinu i da ih do smrti dele sekunde. Čak i da je to uspelo Dobrovoljskom, njegov prst bi bio na otvoru izmedju kabine i otvorenog kosmosa, znači sa spoljašnje strane bio bi izložen uticaju esktremnih temperatura i totalnog vakuuma. Da je hipotetički uspeo da drži prst na ventilu, tokom prolaska kroz guste slojeve atmosfere prst bi bio spržen užarenom plazmom koja spolja opasuje telo sletajućeg aparata. Pitanje je dali bi Dobrovoljski bio u stanju da tokom kritičnih 17-18 minuta koliko je ukupno vreme koje sletajući aparat posle odvajanja provodi u kosmičkom vakuumu i tokom prolaska kroz najgušće slojeve atmosfere uspe da očuva hermetičnost kabine.

Mnogo godina kasnija Mišin je čak naveo da je na brodu, pored Pacajeva postojala mala ručna pumpa za pumpanje vazduha, ali su kosmonauti to smetnuli sa uma, ili im to možda nije objašnjeno tokom obuke. Jedan izvor takodje navodi da je za aktiviranje pumpe potrebno mnogo vremena i da je navodno Pacajev ipak pokušao da je aktivira. Zanimljivo je medjutim da niko od ruskih autora, uključujući i glavnog konstruktora Feoktistova, ne navodi postojanje takve pumpe i pokušaj kosmonauta da se ona aktivira. Šta više, u kabini "Sajuza" nije bilo čak ni kiseonižkih maski. U ovakvim uslovima one ne bi bile od pomoći, ali bi barem produžile život kosmonautima za dva-tri minuta, što bi možda bilo dovoljno da se kosmonauti prisaberu i zatvore ventil ... Uz fatalnu odluku da kosmonauti "Sajuza" od početka (1967. godine) lete u kosmos bez skafandera, "Sajuz" za slučaj rahermetizacije nije imao nikakve spasilačke sisteme ili pomoćne pribore, što zvuči krajnje neobično.

Lekar Jevgenij Vorobjev je komentarišući tvrdnju Mišina da su kosmonauti mogli da zatvore ventil prstom rekao da se pri takvoj brzini pada pritiska svest kosmonauta pomutila već posle dvadeset sekundi:

-"Doći sebi, shvatiti šta se desilo, osloboditi se kaiševa, naći ispod unutrašnje opčivke kabine rupu i zatvoriti je, i to samo za dvadeset sekundi nije realno. Trebalo ih je ranije tome trenirati. Proverili smo mogućnost zatvaranja ventila pomoću ruke za slučaj sletanja na vodu. U mirnim uslovima za tu operacije je trebalo 35-40 sekundi. Šanse za spas kosmonaute nije bilo. Klinička smrt je nastupila posle 90-100 sekundi istovremeno kod sve trojice."

Evo kako je general Kamanjin opisao kako se po njemu odvijala situacija tokom 25-30 sekundi tragičnih trenutaka u kabini "Sajuza-11":

-"Kočeći motor je prestao da radi, posada oseća porast opterećenja, znaži brod ide na spuštanje. U kabini je sve normalno, ali kosmonauti znajući za probleme sa zatvaranjem poklopca, pomno prate pritisak u kabini. Čuje se tresak - odvajanje odseka! Šta je to? Pritisak počinje naglo da pada ... Razhermetizacija! Oslobodivši se kaiševa, Dobrovoljski se baca prema poklopcu. Poklopac je hermetičan, ali pritisak i dalje opada, čuje se šištanje vazduha dok ističe u kosmos. Zbog šuma uključenih radio-predajnika i prijemnika nemoguće je otkriti odakle izlazi vazduh. Volkov i Pacajev oslobadjaju ramene kaiševe i isključuju radio-aparaturu. Šištanje vazduha se čuje iznad sedišta komandanta, tamo gde je ventil. Dobrovoljski i Pacajev pokušavaju da zatvore ventil, ali gube svest i padaju u sedišta. Poslednjim iskrama svesti Dobrovoljski uspeva da zategne pojasni kaiš ..."

Kosmonauti su mogli da prežive

Hajdemo sada da detaljno proanaliziramo kako je umesto na pet, došlo do otvaranja automatskog ventila na visini od oko 150km, u dubokom kosmičkom vakuumu? Dva odseka, sletajući aparat i orbitalni odsek su čvrsto stegnuti jedan za drugi preko spojnog prstena i osam šrafova. Na Zemlji, za vreme spajanja odseka, tehničari navijaju šrafove specijalnim ključevima. Kako je reč o operaciji posebnog rizika, hermetičnost vezanih odseka se posle stezanja šrafova proverava u barokomori. Spoj izmedju ova dva odseka mora biti hermetičan. Ukupna sumarna sila svih pričvršćenih šrafova iznosi oko stotinu tona. Sa druge strane, upravo preko spojnog prstena ova dva odseka se i odvajaju, pred povratak na Zemlju. To je poslednja značajna operacija u kosmosu. Ubrzo zatim sletajući aparat ulazi u atmosferu, dok orbitalni odsek u njoj sagoreva. Kako se dva odseka odvajaju jedan od drugog kada su črvsto vezani pomoću osam šrafova? Vrlo prosto. Svaki šraf ima malo eksploziva koji se električnom komandom koja dolazi od programsko-vremenskog uredjaja aktivira. U isto vreme, osam malih eksplozija cepa osam šrafova izmedju orbitalnog odseka i sletajućeg aparata. Kako je njihova sumarna sila stezanja stotinu tona, u milionitom delu sekunde, kada se veze cepaju, ta sila nestaje. Za konstrukciju prstena koji je do tada vezivao dva odseka preko tih šrafova, ova operacija je ekvivalentna udarnoj sili od stotinu tona! Udarni talas nastao usled eksplozije šrafova se ne prenosi kroz vakuum, već isključivo preko metala kosmičkog broda. Njegova jažina je bila takva da je dovela do prevremenog otvaranja automatskog ventila koji se nalazi na tom istom prstenu izmedju dva odseka, izmedju šrafova! Bila to verzija koju su stružnjaci CKBEM-a vrlo brzo posle nesreće lansirali kao najverovatniju. To je medjutim trebalo i dokazati. Ventili su podvrgavani silnim udarcima i vibracijama, ali ni posle nekoliko desetina testova ni jedan ventil se nije otvorio. Dvonedeljni rok za koji je istražna komisija trebala da referiše Brežnjevu i Ustinovu konažnu verziju tragedije je prošao, a testiranja nikako nisu podržavala teoriju iz CKBEM-a. Predsednik komisije Keldiš, verujući da se kako se testiranja odvijaju u uslovima normalnog pritiska udarni talas usled eksplozije rasprostire po metalu broda ali i česticama vazduha, što ne odgovora realnim uslovima, predlaže vrlo složen eksperiment - simulaciju odvajanja dva odseka u barokomori, u uslovima vakuuma! Makete orbitalnog odseka i sletajućeg aparata smeštene su u velikoj barokomori Centra za pripremu kosmonauta. Oba odseka su bila pričevršćena na isti način kao kod pravog kosmičkog broda. Iako u tehnižkoj dokumentaciji ne postoji dokaz da su ventili bili neispravni, ostavljena je i takva mogućnost, pa su oba ventila namerno imala male tehnološke neispravnosti. Obavljena su dva ovakva testa i oba puta ni jedan ventil se nije otvorio! Tako je uzrok prevremenog otvaranja automatskog ventila koji je doveo do razhermetizacije kabine sletajućeg aparata "Sajuza-11" i pogibije tri kosmonauta ostao tajna!

Komisija je umesto dve nedelje, radila više od mesec dana. Na završnom sastanku komisije Keldiš je naveo da će se "smatrati da je otvaranja ventila posledica uticaja udarnog talasa koji se rasprostirao po metalnoj konstrukciji kosmičkog broda. Ova pojava je moguća, a da bi se do nje došlo potrebno je obaviti desetine ili stotine eksperimenata u barokomori. Posle mera koja je ova komisija predložila, nastavak skupocenih i komplikovanih testiranja u barokomori nemaju smisla. ..."

Da li je u ovakvim uslovima bilo moguće spasite kosmonaute? Naravno, da su oni na sebi imali skafandre preživeli bi. Odluku da kosmonauti lete bez skafandera je doneo Mišinov slavni prethodnik Karaljov još 1964. kada je došao na ideju da u tesnu kabinu "Vastoka" smesti tri kosmonauta bez skafandera. Tokom razvoja koncepcije novog broda "Sajuz", kapsula je pod rukovodstvom Feoktistova tako projektovana da u nju tri kosmonauta borave bez skafandera. Kada je Mišin, koji se do smrti Karaljova bavio raketama a ne kosmičkim brodovima, postao prvi čovek OKB-1, gradnja "Sajuza" je već bila u završnoj fazi a niko, sem generala Kamanjina nije govorio o tome zašto kosmonauti lete u kosmos bez skafandera. Kasnije, u jednom intervjuu Mišin je branio odluku Karaljova rečima da je ona bila na mestu i da godinama hermetizovani avioni prevoze putnike koji ne nose skafandre. Mišin znači nikakvu ulogu u donešenju sudbonosne odlke da posade "Sajuza" lete bez skafandera nije imao. Godinama je general Kamanjin vodio ogorčenu borbu, prvo sa Karaljovom, a onda sa Mišinom o povratku skafandera. Uporno je ponavljao da je isuvišne opasno slati kosmonaute u kosmos bez skafandera. Lično, ili preko svog nadredjenog maršala Kutahova poslao je nekoliko pisama čak i Ustinovu, ali uzalud. Kosmonauti VVS su takodje, naravno pod njegovim uticajem, slali pisma čak Hruščovu, Brežnjevu, Ustinovu ... Mišin je uporno tvrdio da su njegovi "Sajuzi" potpuno hermetički, da pitanje njihove razhermetizacije ne postoji i da u njima kosmonauti mogu da lete maltene u majicama. U dotadašnjoj istoriji sovjetske kosmonautike nikada nije zabeležena razhermetizacije kosmičkih aparata sa ili bez ljudskih posada. Tri skafandra teže oko 80kg i da bi tri kosmonauta u njima mogla da se smeste u "Sajuz" potrebno je povećanje unutrašnjeg obima kabine. U vreme kada je Mišin preuzeo kormilo OKB-1 sa gradnjom "Sajuza" se uveliko kasnilo, tako da bi bilo kakve radikalne izmene tipa uvodjenja skafandera i povećanja gabarita sletajućeg aparata značjano usporila program razvoja novog kosmičkog broda. Medjutim, ostaje da je odluka da se odustane od skafandera za program "Sajuz" bila jedna od principijelnih grešaka. Dok je ona ležala na dušu Karaljova i Feoktistova, koji je 2005. napisao da je "osećaj krivice prisutan i sada", druga velika greška je pak ležala na savest Mišina. Naime, on je lično odstranio iz kabine balone iz kojih je za slučaj razhermetizacije vazduh trebao da bude upumpan u kabinu. I na ovu odluku su se predstavnici VVS žalili, ali bez ikakvog uspeha.

A šta je sa tim famoznim ventilom? Jedna verzija koju je u svojoj knjizi objasnio kosmonaut Jelisejev, a kasnije naveo i kosmonaut Kubasov, daje vrlo zanimljiv opis sa zaključkom koji i sada, posle tri po decenije od nesreće posade "Sajuza-11" toliko intrigira - naime do tragedije nije moralo da dodje! Na sletajućem aparatu se nalaze dva identična ventila koji su imali automatski i zatvarač koji se zatvarao ručno. Ako je jedan zatvarač zatvoren, sačuvana je puna hermetičnost. Kada su projektovali ventile, niko nije pretpostavio da automatski zatvarač može ostati nekim služajem otvoren (na primer usled greške nekog od tehničara tokom montaže broda)! Drugi zatvarač na "ružni pogon" je bio predvidjen samo u slučaju sletanja na vodu, da se spreči uticanje vode u kabinu. Prema instrukcijama, pre lansiranja, znaži dok je brod u montažno-ispitnom korpusu na kosmodromu, zatvarač kojim se ružno upravlja na jednom ventilu (ventil broj 1) treba biti zatvoren, a na drugom ventilu (broj 2) otvoren. Znači, pre lansiranja u kosmos na ventilu broj 1 zatvorena su oba zatvarača - automatski i ručni. Za to vreme, na ventilu broj 2 zatvoren je automatski zatvarač, dok je ručni - otvoren. Znaži, ventil broj 1 koji se prevremeno otvorio je trebao da ima oba zatvarača zatvorena. A nije imao! Da je sve radjeno po instrukcijama kosmonauti Dobrovoljski, Volkov i Pacajev bi bili živi! Medjutim, kao i slučaju "Sajuza-1" koji je odneo život kosmonauta Komarova četiri godine ranije, nije radjeno po instrukcijama! Kada su tehničari privodili kraju montažne radove, raspored zatvarača koji su zatvoreni-otvoreni je promenjen; na ventilu broj 1 zatvoren je automatski zatvarač, dok je ružni ostao otvoren. Znaži umesto stanja zatvoren-zatvoren, ventil broj 1 je imao konfiguraciju zatvoren-otvoren. Za to vreme, na ventilu broj 2 oba zatvarača su bila zatvorena, pa je ventil broj 2 umesto stanja zatvoren-otvoren imao stanje zatvoren-zatvoren. Kako su ventili bili apsolutno jednaki niko nije tom obrnutom redosledu pridavao značaj. Zašto je uopšte došlo do ove promene bez ikakve potrebe, i ko stoji iza nje - ostaje tajna.

Kada je došlo do odbacivanja orbitalnog odseka, otvorio se pre vremena automatski zatvarač ventila broj 1; kako je ružni ostavljen otvoren još na kosmodromu, onda je vazduh počeo da curi kroz ventil broj 1 u slobodan kosmos. Ako su u prvom momentu pomislili da je do razhermetizacije došlo usled nepravilnog zatvaranja poklopca sletajućeg aparata, kosmonauti su vrlo brzo uvideli da je on u redu i da vazduh ističe kroz jedan od ventila. Znajući da je po instrukcijama ventil broj 1 trebao da ima oba zatvarača zatvorena, bilo je teško očekivati da su se usled trzaja i treska tokom odbacivanja orbitalnog odseka oba zatvarača tog ventila otvorila. Znajući da je ventil broj 2 trebao da ima jedan zatvoren (automatski) a drugi otvoren (ručni) zatvarač, kosmonauti su s pravom pomislili da je upravo pre vremena otvoren automatski zatvarač ventila broj 2, jer je na njemu već ružni zatvarač po instrukcijama trebao biti otvoren. Kada su shvatili da vazduh curi kroz ventil, kosmonauti su u magnovenju pokušali da izadju iz svojih sedišta; neko od njih, najverovatnije Dobrovoljski jer su njegovi kaiševi bili upleteni, je počeo da zatvara onaj ventil kod koga je stanje trebalo biti zatvoren-otvoren, znači ventil broj 2. A on je bio u stanju zatvoren-zatvoren! Dobrovoljski je pokušavao da zavrne ružni zatvarča ventila broj 2 misleći da je on otvoren i da ventil broj 2 imao konfiguraciju zatvoren-otvoren! Zaboravili su da je pre starta došlo do promene u redosledu ventila! Da su se samo toga setili! Čak i ako se toga nisu setili, da su za svaki slučaj umesto jednog pokušali da zatvore oba ventila - bili bi spašeni!

Pored toga, posle godina ćutanja Leonov je obelodanio da je pre odvajanja "Sajuza-11" od stanice savetovao Dobrovoljskog da za svaki slučaj zatvori oba ručna zatvarača na ventilima, pa da ih otvori kada se padobran otvori, znači na bezbednoj visini. Leonov, koji se dugo pripremao za ovaj let, je to uvek radio tokom obuke, mimo intstrukcija, jer je smatrao da je postojanje jednog ručnog ventila koji je sve vreme tokom kosmižkog leta otvoren bio najveći rizik za dekompresiju kabine. Nažalost, Dobrovoljski ga nije poslušao. Supruga Pacajeva koja je radila u CKBEM-u imala je priliku da žuju snimak radio-razgovora Leonova sa posadom i ona je prva obelodanila da je posada napravila fatalnu grešku što nije prihvatila savet Leonova.

***

Tragedija posade "Sajuza-11" se dramatično odrazila na dalje planove sa prvom orbitalnom stanicom "Saljut" i celokupan sovjetski kosmički pilotirani program. Iako su se dve posade naredne misije "Sajuz-12" još uvek pripremale a Leonov otvoreno govorio da je njegova posada spremna za jednomesečni let, 9. jula je doneta odluka da se pripreme za naredni let na "Saljut" prekinu. Stanica je 11. oktobra 1971. posle 175 dana provedenih u kosmosu prevedenu na putanju spuštanja u guste slojeve atmosfere iznad Pacifika, gde je i sagorela.

Doneta je odluka da se projektuju skafandri koje će kosmonauti nositi na sebi tokom lansiranja i povratka na Zemlju. Kako tri kosmonauta u skafandrima ne mogu da stanu u kabinu broda, broj žlanova posade je smanjen na dva; mesto trećeg kosmonauta zauzeo je sistem za dovod kiseonika koji je, za slučaj rezhermetizacije, auomatski upumpavao vazduh u kabinu. On je bio tako razradjen da su kosmonauti čak i bez skafandera mogli da prežive rahermetizaciju. Gaj Severin je vrlo brzo projektovao nove skafandre "Soko", dok je problematični ventil modifikovan tako da se u slučaju prevremenog otvaranja automatski zatvarao. Kada su preliminarni projekti modifkovanog broda "Sajuz" završeni, ispalo je da postoji još uvek problem mase. Sa skafandrima i autonomnim sistemom očuvanja života u kabini, "Sajuz" je bio pretežak za svoju raketu. Da bi se njegova masa dovela do normalne, odustalo se od korišĆenja sunčevih baterija, što je imalo logike jer je planirano da u budućnosti "Sajuz" bude korišćen samo kao transportni brod na relaciji Zemlja-orbitalna stanica-Zemlja. Znaži, u autonomnom letu može da ostane svega dva-tri dana, i za to nisu trebale sunčeve baterije.

Preostali brod, nesudjeni "Sajuz-12" posade Alekseja Leonova, upotrebljen je za testiranje ovih modifikacija. On je lansiran bez posade 26. juna 1972. pod nazivom "Kosmos-496" i proveo je u kosmosu gotovo šest dana. Eksperimentalni let je protekao bez problema što je bilo zeleno svetlo za obnovu pilotiranih misija, sada prema orbitalnoj stanici DOS-2.

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Komentari  

aljkava nebriga za ž
-2 #1 aljkava nebriga za ž 23-10-2020 04:43
komunistička posla

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži