Povodom članka Koliki najmanji krater možemo da vidimo na Mesecu?

Dve nejednako svetle tačke na površini Meseca bi trebalo da se vide mnogo bolje - u veličini od 5 km.

Fovea oko (naš oštri vid) ima oko 2 stepena. Biolozi kažu da je njena rezolucija oko 7 megapiskela. To je 2650 x 2650 za 2 x 2 stepena. To je rezolucija od oko 1350 piksela po stepenu, ili 2,71 sekundi za jedan piksel. Ako uzmemo udaljenost Meseca, to je 5 kilometara po pikselu fovee.

Stvari manje od ovoga bi trebalo da utiču na intenzitete svetlosti očnog pikslela, i da se vide samo na taj način (uostalom, na isti način gledamo zvezde kojima ne vidimo disk - vlastite oči nama služe kao teleksop).

Sa ovde rečenim ne treba mešati spoljni vid oka koji je samo 60 piksela po stepenu - 576 megapiksela na prosečnu širinu vidnog polja od 130 x 160 stepeni)

Ovo o čemu pišemo je i glavni problem kod velikih slika u bioskopima. Oko svojim širokim vidom registruje sliku od 576 megapiksela, ali stalno pokušava da je izoštri foveom (na 7 megapiskela na 2 stepena) , to ne može da uspe jer ne postoji tako velika rezolucija filma, i to ga zamara.

Naravoučenije, je da kad budemo imali bioskopske ekrane sa rezolucijom od 200 terepiksela neće biti razlike između stvarnog života i simulacije, između gledanja u ekran i gledanja kroz prozor, a ako ovaj broj pomnožimo sa 6 da pokrijemo svih 360 stepeni u obe ose, eto nas u holodeku iz Zvezdanih staza.