Objavljujemo prvonagrađeni rad na studentskom takmičenju povodom Međunarodne godine astronomije...

Detaljnije: http://www.das.org.yu/mga/vesti.html

Nebo

...Zima je, ledi mi se dah. Stežem vreću u kojoj ležim, tako da što bolje smanjim otvore što puštaju unutra hladan vazduh, koji me tera da drhtim. Vreća je skroz vlažna spolja. Uspevam da sakrijem od hladnoće sve delove tela osim očiju i ništa me neće naterati da odem u topli dom, sem izlaska Sunca. Još jedan je proleteo! Mislim da je Leonid, dok mi oči prate unazad trag sjajnog meteora. U mrklom mraku, osvetljen samo zvezdanim nebom, na papirić slepo pišem „L -2“.

Vreme prolazi, a ništa se ne dešava. Iščekujući još jednu zvezdu padalicu prelećem očima preko svoda, na kom jedva uspevam da raspoznam sazvežđa, dok mi duboki izdisaji stvaraju kratkotrajnu maglu u vidnom polju. Ne sećam se kad je nebo bilo ovako kristalno prozirno, a znam da svaki put na zimskoj vedrini to pomislim. Odjednom me prekida glas: „Vreme, 02:45“ i opet na svoj urolani papirić, u toplini vreće, zapisujem vreme i nastavljam da čekam širom otvorenih očiju.

Svaki čas proleću, u svim bojama, različitim pravcima, svetli, tamni, dugi, kratki... pravi vatromet. Jedan je čak zasvetleo ljubičasto, razbacujući varnice i nastavljajući svoj put još jedan sekund u žuto-zelenoj boji... naravno sporadik. Drugi je bio toliko sjajan da je posle toga i njegov trag ostao da svetli čitavih 15 sekundi, bledeći lagano u tamu. A treći...

Na severu zvezde se gase od horizonta ka meni? To je oblak. Počinjem da strahujem da će posmatranje biti završeno pre vremena i nadam se da je dovoljno mali da lagano proleti ostvaljajući što veći deo neba vedar, kako bih ugledao makar još jednu. Srećom, vetar prestaje da duva i sivi oblak se zadržava na svojoj poziciji.

Istok polako postaje plavlji i svestan sam da će uskoro jutro. Oči mi se sklapaju same, a pažnju mi u budno stanje vraćaju samo uzvici: „Stop“ i „Vreme...“, ali na kraju potpuno padam u slatki san u toploti svoje vreće za spavanje...

Bila je to fascinantna posmatračka noć, razmišljam. Da su me bar probudili ranije, možda i ne bih nazebao ovoliko, ali mi to i nije toliko važno. Posle druge, dnevne ture spavanja u toploj sobi planinarskog doma, obrađujući rezultate posmatranja, prisećam se svake padalice, dok njene podatke prepisujem u formular sa papirića od sinoć.

Uskoro će mrak, stežem zube od nervoze, nadajući se da će posle večere nebo biti opet vedro. Iščekujem sledeću zvezdu padalicu kao da je nikad nisam video i znam da će kad je budem video, želja koju ću zamisliti biti da vidim samo još jednu.

Zima je, ledi mi se dah, stežem vreću...

Slobodan Milovanović

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži