Šta se desilo sa rupom u ozonskom omotaču? - Stefani Hončel Smit

Osamdesetih godina prošlog veka, svet se suočavao sa ogromnim problemom: u ozonskom omotaču pojavila se rupa, koja se ubrzano povećavala. Kada bi nastavila da raste, stopa raka kože bi naglo skočila, fotosinteza bi bila narušena, proizvodnja poljoprivrednih proizvoda bi opala, čitavi ekosistemi bi se urušili. Pa, šta se desilo? Stefani Hončel Smit deli sa nama kako je snažna globalna saradnja pomogla da se ozonski omotač oporavi. 

Uključite / isključite prevod dole desno: strelica

Ozonskiomotac 1

Ozonskiomotac 2

Ozonskiomotac 3

  

  

 
Transkript predavanja:
Ivana Šimšić, Translator
Milenka Okuka, Reviewer
 
00:07
Osamdesetih godina prošlog veka, svet se suočavao sa ogromnim problemom: u ozonskom omotaču pojavila se rupa, koja se veoma brzo uvećavala. Pa, šta se desilo? I da li je i dalje tu?
 
00:17
Vratimo se na početak. Sunce nam omogućava život na Zemlji, ali prekomerna izloženost UV zračenju oštećuje DNK biljaka i životinja.Srećom, oko 98% tog zračenja upijaju molekuli ozona, raspršeni u stratosferi, koji se stalno razlažu i ponovo spajaju u ovom procesu,održavajući osetljivu ravnotežu. Ali ranih sedamdesetih, dvojica hemičara, Mario Molina i Šervud Rouland, pokazali su da rasprostranjene hemikalije zvane hlorofluorougljenici ili CFC mogu da poremete ovu ravnotežu.
 
00:54
CFC su 1920-ih razvile tri američke korporacije, kako bi se koristili za rashlađivanje frižidera. Za razliku od postojećih alternativa, amonijaka i metil hlorida— CFC nisu bili zapaljivi, niti toksični— što znači da nisu mogli da gore, niti da izazovu smrtonosno curenje gasa. Takođe su bili sjajni kao gorivo, sredstvo za penušanje i usporivač plamena. CFC su se takođe našli u svakodnevnoj upotrebii postali industrija vredna nekoliko milijardi na godišnjem nivou.
 
01:23
U nižem delu atmosfere, CFC se ne razlažu i ne reaguju sa drugim molekulima. Međutim, Molina i Rouland su pokazali da ih u stratosferi razlaže UV svetlost, ispuštajući atome hlora. Oni onda reaguju u dodiru sa ozonom, uništavajući ga brže nego što može da se oporavi. Jedan atom hlora može da uništi na hiljade molekula ozona, pre nego što reaguje sa nečim drugim i formira stabilan molekul. Uvidevši da su im finansije u opasnosti, proizvođači CFC su se suprotstavili kako bi osporili rad naučnika, optuživši ih čak za saradnju sa KGB-om.
 
01:57
Početna procena je pokazala da će za 60 godina CFC smanjiti koncentraciju ozona za sedam odsto. Ali do 1985. godine, bilo je jasno da se oštećenje ozonskog omotača, posebno iznad Antarktika, dešava mnogo brže. Tamo su izuzetno hladne temperature i jedinstvena struktura oblaka ubrzale gubitak ozonskog omotača. Naučnici stacionirani na Antarktiku, primetili su značajan pad u površinskom ozonu, koji se dešava svakog proleća.Satelitski podaci su otkrili značajnu veličinu ovog gubitka, a hemijski testovi su potvrdili da su CFC nesumljivo razlog za to. NASA je ubrzo objavila snimke koji su se emitovali širom sveta i privukli pažnju javnosti.
 
02:39
Kada bi se nastavilo oštećenje ozonskog omotača, stopa raka kože bi naglo skočila. Fotosinteza bi bila narušena, a biljke, poput pirinča, pšenice i kukuruza, davale bi manje ploda i bile bi podložnije bolestima. Globalna poljoprivredna proizvodnja bi opala, i čitavi ekosistemi bi se urušili. Mnogi političari su trenutne ekonomske razloge stavili ispred onih dugoročnih, te se nisu složili šta da rade povodom ovoga. Borbu za zabranu CFC su podražala dva neočekivana saveznika, Ronald Regan, predsednik SAD-a i Margaret Tačer, premijerka V. Britanije. Uprkos tome što su uopšteno bili protivnici vladinih regulativa, Regan, koji se lečio od raka kože, i Tačer, koja je bila i hemičarka, uvideli su da treba preduzeti hitne korake.
 
03:23
SAD i Velika Britanija, zajedno sa Kanadom, Norveškom, Švedskom i Finskom, pozvale su na međunarodnu zabranu CFC. Godine 1987, predstavnici su potpisali Montrealski protokol, zahtevajući brzo ukidanje CFC i osnivanje fonda kako bi se pomoglo zemljama globalnog juga da dobiju povoljne alternative, koje ne uništavaju ozonski omotač. Protokol je kasnije ratifikovan u svakoj zemlji na svetu, što je bio jedini ovakav slučaj u istoriji. Godine 1995, Molina, Rouland i njihov holandski kolega Paul Krucen, zajedno su dobili Nobelovu nagradu za hemiju. Kako je opadala upotreba CFC, tako je ozonska rupa počela da se smanjuje i predviđa se da će potpuno nestati do 2070. godine.
 
04:04
Međutim, još uvek nismo van opasnosti. Iako je ova zabrana bila pobeda za klimu, pošto su CFC snažni gasovi staklene bašte,alternative koje su ih zamenile— hidrofluorougljenici ili HFC nisu bolji. Iako su načelno slabiji od CFC, HFC i dalje zadržavaju više toplote od ugljen-dioksida i tako doprinose klimatskim promenama.Kako bi se ovo rešilo, 2016. godine je Kigali amandman dodat u Montrealski protokol, zahtevajući smanjenje HFC od 85% na globalnom nivou do 2047. godine. Ovim bi moglo da se izbegne globalno zagrevanje od 0,5°C do kraja 21. veka.
 
04:40
Danas, dok klimatske promene prete našem opstanku, Montrealski protokol služi kao model odlučujuće globalne saradnje, kojom treba da ih pobedimo. Ostaje pitanje, šta je potrebno da bismo se ponovo udružili?

Komentari

  • vuk said More
    Treba procitati clanak i vidjeti sta... 2 sati ranije
  • Dragan Tanaskoski said More


    Zanimljiva ideja. Ako je tako za... 4 sati ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    @Živko
    Vi i dalje ne razumete poentu... 6 sati ranije
  • leo iva said More
    odlicno hvala 12 sati ranije
  • Dimitrijević ŽIVAN said More
    Znate li zašto ne možemo da... 22 sati ranije

Foto...