Astronautika: istorija

Velika konspiracija oko 'Trke za Mesec' nije bila ona na koju svi odmah pomisle, već ona koju je SSSR pokrenuo početkom 70-ih kako bi ostatak sveta poverovao da oni nikada nisu pokušali da pošalju kosmonaute na Mesec. Program sletanja na Mesec, 'Н1-Л3', ostao je državna tajna sve dok Gorbačov krajem 80-ih nije pokrenuo svoju politiku 'гласность' – 'otvorenosti'. Nasuprot tome, program 'Л1' za obletanje oko Meseca modifikovanim brodovima 'Союз' ('7K-Л1'), koji je na Zapadu bio poznat jednostavno kao program 'Zond', nije se mogao zadržati u tajnosti jer je lansiran jednostavno prevelik broj tih letilica. U svakom slučaju, bitan učesnik sovjetske Trke za Mesec je bila, kao što svi znamo, nesrećna džinovska raketa 'Н1' (11A52). Ova raketa je bila misterija za ostatak sveta ... ili skoro.

N1
Raketa 'N1' iz 1983. (tada je na Zapadu bila poznata kao 'G-1') pored raketa 'Sojuz' i 'Proton'. U ovoj verziji na slici, 'N1' ima pet stepeni.

Normalno, zapadne obavještajne službe su sve vreme bile svesne izgradnje pratećih objekata za ovu raketu, uglavnom zahvaljujući u prvo vreme slikama špijunskih satelita 'CORONA' i KH-7 'GAMBIT', a potom i naprednijih satelita KH-9 'HEXAGON'. Sateliti NRO-a[1] (National Reconnaissance Office) zabeležili su u proleće 1963. početak gradnje novog lansirnog područja – 'zone', u sovjetskom žargonu – na kosmodromuBajkonur[2], koji je u to vreme na zapadu bio poznat kao Tjura-Tam zbog toga što je bio bliži seocetu tog imena nego gradu Bajkonuru[3] (sovjetske vlasti su to ime dali kosmodrom – i raketnoj bazi – u pokušaju da 'zavedu' zapadne obaveštajce).

N2
Slika prikazuje konstrukciju rampi J1 i J2 za raketu 'N1', a snimio ju je špijunski satelit porodice 'CORONA' 1966. godine.

N3
Pogled na Zonu №110, sa raketom 'N1-5L' (u prvom planu) i maketom '1M1'. zona je imala 2 rampe: levu ili istočnu i desnu odn. zapadnu. Sa ovog kompleksa je lansirano ukupno 5 raketa: četiri lansiranja 'N1' i jedno 'Energije' koja je nosila 'Buran'.

CIA je novu lansirnu zonu krstila kao 'Kompleks J', budući da je bila deseta otkrivena u Bajkonuru (Juri Gagarin je uzleteo sa 'Kompleksa A'). Prvo što je privuklo pažnju analitičarima bila je izgradnja ogromne horizontalne montažne hale, koju je CIA nazvala MAB (Missile Assembly Building), dugačke gotovo 200 metara. Iako su detalji konstrukcije rakete bili još uvek nepoznati, bilo je očito da je hala napravljena za raketu dimenzija usporedivih s dimenzijama 'Saturna V', premda bi se, protiv svake logike, morala da sastavlja vodoravno a ne uspravno (analitičari su verovali da je vodoravna montaža toliko čudna da je gotovo prkosila zakonima fizike.) Odmah je o tim radovima bio obavešten predsednik Lyndon Johnson, kao i Nasin direktor James Webb. Međutim, radovi su se odvijali sporijim tempom nego što se očekivalo. Tek 1966. godine, tempo izgradnje dveju rampi kompleksa J se ubrzao, uprkos činjenici da su zadaci bili podeljeni dve godine ranije. Zapravo, Sovjeti su kompleks J nazivali Zona 110 (rus. Площадка №110), a zgradu MAB kao MIK-112. Sve ove silne inženjerske radove izvodio je konstruktorski biro GSKB 'Specmaš' pod rukovodstvom heroja, akademika i konstruktora Vladimira Pavloviča. Barmina.

N4
Prava konstrukcija rakete 'N1'(Veća slika). Sovjeti su je nazivali 'Car-raketa' – bila je teška 250.000 tona!

Obično američke civilne vlasti nisu raspravljale o detaljima informacija koje su pribavljali putem špijunskih satelita kako ne bi neprijatelju (o)davali podatke o mogućnostima svojih satelita, ali u ovom slučaju je napravljen izuzetak i Nаsin direktor je 1964. počeo javno da govori o sovjetskim planovima. Uprkos nemogućnosti pristupa tehničkim detaljima suparničkog tabora, Webb je objavio da je SSSR verovatno krenuo u lunarni program sličan 'Apolu', iako nije konkretno spomenuo sovjetsku raketu. 1966. su se u američkoj štampi pojavili prvi članci koji su govorili o tehničkim karakteristikama rakete, članci bazirani na obaveštajnim podacima čiji su najistaknutiji zaključci procurili u štampu. Sredinom 1967. Webb je prvi put javno progovorio o raketi kao stvarnoj letilici. U decembru te godine američki špijunski sateliti su prvi put snimili 'N1' na jednoj od rampi. Napokon je viđen sovjetski kolos. Visoka rezolucija kamera satelita 'GAMBIT 3' (KH-8[4]) omogućila je jasno razaznavanje oblika rakete. U nastupu originalnosti, CIA je raketu označila kao 'letilicu J' jer je koristila rampu koja je nosila taj kod. Do tada su je obavještajni stručnjaci jednostavno nazivali 'Velikom Majkom' ('The Big Mother'), ili pod nadimkom 'Jay Bird' (po ptici koja se kod nas zove kreja). Za ostatak sveta, to je još uvek bila samo još jedna hladnoratovska glasina.

N5
Slika 'N1' – rakete 'J' za CIA – u Zoni №110 u septembru 1968. Snimak je napravio špijunski satelit KH-8 'GAMBIT'. Rezolucija je namerno umanjena da se 'Vlasi ne dosete'.

N6
Sovjetski monstrum na putu ka lansirnoj rampi u Bajkonuru. Za razliku od 'Saturna V', raketa je transportovana horizontalno a tek na mestu lansiranja je hidraulikom podizana u vertikalni položaj.

N7

N8
(Isti text kao i ispod prethodne slike.) Samo da kažem da je isti železnički transporter-erektor, malo modifikovan, korišćen i za lansiranje 'Burana'. Bio je težak 1760 t i dug tao 3 košarkaška terena. Vidi se jedan od tri karakteristična kraka za odvod gasova iz motora rakete.

Zanimljivo je da raketa 'J' nije imala cilindričnu formu, poput 'Saturna V', već kupasti oblik. Ovaj egzotični dizajn nije izazvao preteran utisak, budući da su sovjetski projektili 'R-7' i izvedene rakete – 'Vostok''Sojuz''Luna''Molnija', itd. – takođe imali prvi stepen u obliku kupe jer su posedovali 4 bočna bustera ('bloka') prvog stepena. Međutim, raketa 'J' je bila drugačija, budući da nije imala bustere, već je svaki stepen predstavljao posebnu celinu kao kod 'Saturna V'. U svakom slučaju, 'Gambitove' slike su bile toliko jasne da CIA nije imala problem da napravi nekoliko modela rampi i 'Velike Majka'. Modeli, naravno, nisu javno objavljivani kako bi se izbeglo otkrivanje stvarnih mogućnosti Cijinih satelita. Analitičari su zaključili da raketa 'J' ima četiri stepena, od kojih su tri kupasta. Njihova veličina i raspored, zajedno sa drugim izvorima informacija, naterali su analitičare – ispravno – da zaključe da raketa ne koristi kriogeni pogon, barem ne u prva tri stepena, za razliku od'Saturna V'. Ovi zaključci su odgovarali predrasudama tog vremena, prema kojima sovjetska kosmička tehnologija nije bila u stanju da napravi raketu sličnu 'Saturnu V'.

N9
Rekonstrukcija 'N1' – rakete 'J' prema CIA – u vojnim raportima iz 1971. sa kojih je skinuta tajnost tek 2014. Kao što se vidi, analitičari su prikazivali 'N1' manjom nego što je stvarno bila. (Veća slika) U sredini je prikazan model kakva bi raketa mogla da bude ako bi se stepeni pojačali. Sve je rađeno kako bi se strah od Sovjeta pojačao i kako bi se budžeti povećali...

N10
Nakon neuspešnog drugog lansiranja rakete 'J', predsedniku Niksonu je predstavljena ova slika. Tada mu je rečeno da se 'ne očekuje da će Rusi sleteti na Mesec pre 1970.' Međutim, Nikson se više nije sekirao u vezi toga, jer je Trka za Mesec već bila dobijena, a on se pripremao da prekine projekat 'Apolo'.

N11 James Webb (1906-1992), drugi direktor Nase. U njegovo vreme, neki su sumnjali u njegove tvrdnje o postojanju sovjetske lunarne rakete, pa su je nazivali 'Webbovim džinom'. Vreme je pokazalo da je bio u pravu.

 

N12
Poređenje 'Saturna' i 'N1'
. Između njih se vidi Ena kako čisti prašinu okolo...

Godine 1968. Webb je ponovo javno skrenuo pažnju na sovjetsku lunarnu raketu, pa je čak i Wernher von Braun, koji je znao za postojanje rakete, potvrdio ove izjave. Štampa je raketu počela da naziva 'Webbovim džinom', iako su, zbog nedostatka slika, mnogi novinari smatrali sve to jednostavnom glasinama. Kao što svi znamo, 'N1' je bila vrlo stvarna, ali, nažalost, sve četiri misije, koje su startovale između 1969. i 1972, završile su neuspehom. Bivši biro Sergeja Koroljeva (OKB-1/CKBEM), u to vreme pod komandom Vasilija Mišina, postao je deo novog biroa NPO 'Energija', s Valentínom Gluškom na čelu. Gluško je otkazao lunarni program 'N1-L3' kako bi ustupio mesto svojoj porodici divovskih raketa 'RLA'[5], koje će se nametanjem Kremlja uskoro transformisati u program 'Energija-Buran'.

N13

N14
Transport 'N1' do rampe
. Analitičari u CIA isprva nisu mogli da veruju da 'letilica J' može da bude montirana i transpotrovana horizontalno do rampe jer je bila prevelika.

N15
'N1' na rampi
. Od 4 probna leta, nijedan se nije proslavio.

N16
Ovo je ostalo od rampe nakon eksplozije 'N1-L5' tokom druge misije 3. jula 1969. Bila je to jedna od najjačih veštačkih nenuklearnih eksplozija na planeti. Trebalo je 18 meseci da se rampa popravi.

Iako raketa-nosač 'N1' nikada nije dosegla do orbite, njeno postojanje je steklo status legende. Sovjetske vlasti su negirale da su ikad pokušavale da se takmiče s 'Apolom', a zapadne obavještajne službe nisu smele da otkrivaju svoje fotografske dokaze. 'Webbov džin" je za mnoge postao jednostavno 'strašilo', mit koji je nastao u mašti bivšeg Nasinog direktora zarad osiguravanja finansijskih sredstava za program 'Apolo'. I džin bi potpuno pao u zaborav da nije bilo neumornog rada nekolicine upornih analitičara sovjetskog kosmičkog programa. Među njima i dr Charlesa S. Sheldona, analitičara Kongresne biblioteke SAD-a, koji je odlučio da 'Webbovog džina' uključi u svoj popularni klasifikacioni sistem sovjetskih raketa pod slovom 'G' (Ministarstvo obrane je imalo vlastiti sistem klasifikacije, ali 'N1' nikada nije dobila nikakvu oznaku, mada se u nekim radovima jednostavno pojavljuje kao 'SL-X' ili, kasnije, kada je potvrđeno njeno postojanje, kao 'SL-15'). Prema Sheldonovoj klasifikaciji, 'Webbov džin' je postao poznat pod oznakom 'G''G-1' ili 'G-1-e', u zavisnosti od različitih verzija koje je morao da uzme u obzir.

N17
Charles Sheldon
 (levo), Jim Oberg i Charles Vick, stručnjaci koji su sačuvali uspomenu na 'N1' na Zapadu.

Prvi put kada je svet konačno ugledao pravi izgled 'N1' dogodio se 16. juna 1980, kada je američki magazin 'Aviation Week and Space Technology' objavio rekonstrukciju siluete 'Webbovog džina' koju je uradio novinar Craig Covault, koji je iskoristio informacije koje su procurile 'iz izvora bliskih obavještajnoj zajednici' za svoj crteže (u ovom slučaju, prikazivanje filtriranih detalja o tehnologiji neprijateljske zemlje nije predstavljalo zločin, sve dok se ključne informacije nisu povezivale sa američkim špijunskim satelitima).

Međutim, rad analitičara Charlesa Patricka Vicka bio je najrelevantniji kada je u pitanju popularizacija sovjetske lunarne rakete u široj javnosti. Vickova zasluga je bila u tome što je uspeo da rekonstruiše oblik 'N1'bez potrebe za curenjem 'informacija' iz obavještajnih službi. 1978. mu je dospela do ruku sovjetska knjiga 'Kosmodrom', objavljena godinu dana ranije i u kojoj je, gle iznenađenja, bila fotografija jednog od servisnih tornjeva za 'N1' na lansirnom području 110 (verovatno su autori nekako izbegli sovjetskoj cenzuri, jer su u to vreme postrojenja vezana za 'N1' na području 110 već bila demontirana da bi umesto njih nikla nova za raketu 'Energija'.) Vick je koristio javne izveštaje o raketi iz 60-ih, svoje poznavanje astronautike i, posebno, raspored 'ruku' servisnog tornja da bi procenio oblik rakete. Ali Vick nije samo procenio oblik rakete; zamislio je i raspored unutrašnjih tankova za gorivo i druge tehničke detalje.

N18
Charles P. Vick
 i njegova rekonstrukcija tajanstvene sovjetske rakete 'N1' objavljena 1984. u 'New York Timesu'.

N19
Prema Vicku, ovako je izgledala raketa. Desno je prikazan 'Saturn V' radi poređenja a u sredini je raketa 'Proton'.

Rekonstrukcija Vickove 'rakete G' objavljena je 1981. u prvom izdanju ilustrovane enciklopedije o kosmičkim letovima Kennetha Gallanta, koja je bila široko distribuirana širom sveta. Iste godine se pojavila i 'Red Star in Orbit' Jima Oberga, knjiga koja je imala ogroman uticaj na viziju sovjetskog svemirskog programa na Zapadu i koja je, naravno, pominjala lunarnu raketu 'G-1'. U ranim 80-im SSSR je i dalje negirao postojanje 'N1', iako su se svi stručnjaci i obožavaoci sovjetskog svemirskog programa slagali da je оnа realnost. Naravno, detalji rakete su ostali misterija. Ko je stajao iza njenog konstruisanja? Zašto se to toliko razlikovala od 'Sojuza' ili 'Protona'? Da li je koristila hipergoličko gorivo ili kerolox? Kako je izgledala šema misije za sletanje na Mesec? Da li je jedna ili više raketa bilo potrebno za slanje kosmonauta na Mesec?

N20
Vick je iskoristio rotacioni servisni toranj rakete da bi odredio pravi oblik rakete.

Osim oblika i dimenzija džina, o ostalom u vezi njega stručnjaci su mogli samo da nagađaju. I tu dolaze do izražaja predrasude i pristrasno poznavanje sovjetskog kosmičkog programa 80-ih. Neki stručnjaci su sumnjali u postojanje rakete 'G' iz jednostavno ideoloških razloga: tokom 60-ih, SSSR je bio u tolikom tehnološkom zaostatku u odnosu na SAD da se činilo nemogućim da su bili u stanju da izgrade raketu sličnih dimenzija kao 'Saturn V'. Drugi su potpuno negirali njeno postojanje: ako su Sovjeti rekli da ne postoji, onda je 'N1' izum zapadnjaka kako bi diskreditovali neprijatelja. Možda najekstravagantniji predlog je bio onaj koji je 'N1' video kao raketu koja se bazirala na interkontinentalnom projektilu 8K67, odn. 'R-36'[6] (prema NATO klasifikaciji, SS-9 'Scarp'). Nepotrebno je reći da je 'R-36' bio čedo konstruktorskog biroa Mihajla Kuzmiča Jangela i da nije imao nikakve veze sa biroom Sergeja Koroljeva ili s 'N1', ali početkom 80-ih niko van SSSR-a nije znao kako funkcioniše mračni svet sovjetskih konstruktorskih biroa (veza 'R-36' sa kosmosom je nastala korištenjem ove rakete u projektu FOBS za lansiranje nuklearnog oružja u orbitu, kao i baza za kosmičke rakete 'Ciklon'). S druge strane, već sredinom 60-ih neki profesionalni Ciini analitičari su sugerisali da bi 'Webbov džin' mogao da predstavlja skup projektila 'R-9' (SS-8 'Sasin'), što je logičnija hipoteza makar zato što je 'R-9' delo Koroljevljevog biroa OKB-1.

N21
Suluda rekonstrukcija dizajna 'N1' iz 1983. godine.

Budući da je 'R-36' u prvom stepenu koristio 6 komora za agorevanje – zapravo je koristio 3 motora RD-250 s dve komore za sagorevanje, u konfiguraciji koja se ponekad naziva RD-251 – 'N1' je morao da koristi neverovatan broj motora. Neki stručnjaci su zamislili da bi raketa 'G-1' morala da koristi neverovatnih 420komora za sagorevanje: 186 u prvom stepenu, 114 u drugom, 78 u trećem i 42 u četvrtom stepenu. Drugi ozbiljniji analitičari, poput Charlesa Vicka, procenili su da se radi o mnogo manjem broju motora, blizu 20 jedinica. Problem je bio u tome što je nemali broj američkih stručnjaka smatrao da SSSR nije u stanju da proizvede snažne motore, te je kao potporu ove teorije koristio primer rakete 'R-7'[7], s 32 komore za sagorevanje prilikom lansiranja. Ali ne treba preoštro suditi ovi stručnjacima: najnapredniji, najskupljii i najsloženiji kosmički projekti SSSR-a – 'N1-L3' i 'Energija-Buran' – ostali su glavna tajna sve do kasnih 80-ih. Bez makar i površnog uvida u te programe, lako je bilo skliznuti u podcennivanje sovjetske kosmičke tehnologije.

N22
Jedna od suludih rekonstrukcija 'N1' ('G-1') sa 186 motora u prvom stepenu.

N22a
Raketa je spremna za lansiranje! Iznad nje je njen budući – nikad ostvareni – san.

Naravno, danas znamo da je 'N1' u prvom stepenu koristio trideset NK-15 motora, osam NK-15V u drugom stepenu i četiri u trećen. Veliki broj motora usled malo iskustva konstruktorskog biroa OKB-276Nikolaja Dimitrijeviča Kuznecova u dizajniranju raketnih motora[8]. Ali, s druge strane, bili su to u vreme neverovatno napredni motori. Toliko da su, kada su ponovno otkriveni devedesetih godina, mnogi na Zapadu sumnjali u istinitost njihovih karakteristika. Naravno, činjenica da bi Sovjetski Savez 60-ih godina umeo da izgradi motore poput RD-250, koji bi po snazi bili uporedivi sa 'Saturnovim' F-1, smatrala se jednostavno nemogućom. Paradoksom sudbine, tek, početkom 80-ih, Sovjetski Savez se spremao da stavi u službu RD-170, najmoćniji raketni motor s tečnim gorivom u istoriji. Usput, još je veća ironija da je jedna od najvećihkritika sovjetskog kosmičkog programa a to je ogroman broj motora – odn. komora za sagorevanje – koji su se koristili na nekim raketama, danas kada to isto rade rakete poput 'Falcona 9''Starship Super Heavy' ili 'New Glenna', ovaj koncept se pretvorio u nešto avangardno.

N23
Motor NK-33
, izveden iz NK-15, dete je biroa Nikolaja Kuznecova. Konstruisani su prvenstveno za I i II stepen lunarne rakete 'N1'. Danas ih koriste ili će ih koristiti 'Sojuz-2.1v''Aurora-L.SK' i američki 'Antares'. Dizajn ovih motora je kasnije poslužio za motore RD-180,duplo veće od NK-33, koji danas pokreću američke rakete 'Atlas V'

Trebalo je pričekati 'glasnost' Mihajla Gorbačova kako bi, malo po malo, SSSR priznao postojanje svog lunarnog programa 'N1-L3'. Bez obzira na to, trebalo je takođe sačekati 1989. da bi mogle da se vide prve fotografije 'N1'. Bilo je to iste godine kada se na Zapadu saznalo da je prva misija 'N1' lansirana još u februaru 1969. (do tada su na Zapadu bila poznata samo ostala tri lansiranja). Međutim, trebalo je puno vremena da bi se potpuno saznala istinska istorija programa 'N1-L3', kao i ostalih sovjetskih kosmičkih projekata. Prvih godina nakon pada Sovjetskog Saveza informacije su se pojavljivale 'na kašičicu' i fragmentirano, često s greškama i oprečnim podacima. Mnoge zbrke i pogreške u vezi sa sovjetskim kosmičkim programom koje se i danas reprodukuju, sežu baš iz tih zbunjujućih godina.

N24
Rekonstrukcija sovjetske rakete u poređenju sa 'Saturnom V' koju je objavio Charles P. Vick.

Dve decenije je raketa 'N1' bila gotovo mit na Zapadu, mit koji je bio koristan za testiranje onoga što se u to vreme znalo na Zapadu o sovjetskom svemirskom programu, ali je poslužilo i kao ogledalo u kojem su se odražavale ideološke predrasude onih koji su pokušali da razumeju tehnološki napredak koji se dogodio iza 'čelične zavese'. Lekcija koju su mnogi zaboravili...

N25

Reference:

  • Peter Pesavento, Lifting the veil, Space Chronicle, Vol. 71, pp.50-90, 2018.
  • Cold War Space Sleuths: The Untold Secrets of the Soviet Space Program, Springer, 2013.
  • Dwayne A. Day, The Secret at Complex J.
  • https://www.globalsecurity.org/intell/library/reports/2004/open-source_imagery_follow-on.htm
  • https://www.thespacereview.com/article/3136/1
  • https://www.thespacereview.com/article/3143/1
  • https://www.thespacereview.com/article/3130/1

 

[1] Jedna od knjiga na koju sam ponosan jeste ova o američkoj istraživačkoj službi NRO. U predgovoru stoji: 'Mnogi se slažu da na planeti danas ne može ni muva da p(r)oleti a da Amerikanci to ne saznaju. S pravom, jer SAD zvanično imaju 16 obaveštajnih službi koje brinu o čvrstom snu radničke klase i poštene inteligencije u SAD. Ali, isto kao i kod nas, ni tamo nisu sve službe iste – postoji 'Pet Velikih' – a danas ćemo upoznati jednu od njih. Zašto baš nju, shvatićeš kad pročitaš da su njeno glavno oruđe špijunski sateliti...'

[2] To je prvi i najveći kosmodrom na sveti, koji je ove godine 'proslavio' 64-godišnjicu postojanja. Rusi su kosmodrom površine 90×85 km uzeli na lizing od Kazahstana do 2050, a koristi ga i 'Roskosmos' i vojska. Sastoji se od 15 lansirnih kompleksa 9 tipova za lansiranje raketa-nosača i 4 rampe za testiranja interkontinentalnih balističkih raketa, 11 montažnih hala (MIK) i pripadajuće infrastrukture.
  Ovaj naziv nosi od 1961, tj. od leta Gagarina, kada su Sovjeti, da bi zavarali Zapad, uzeli ime malog rudarskog gradića na oko 400 km od lansirnog centra. Da stvar dodatno iskomplikuje, Jeljcine je 1995. mali gradić Lenjinsk, u kome su živeli ljudi koji su radili na kosmodromu, preimenovao u Bajkonur. Tjura-Tam je bio samo ime železničke stanice na pruzi Moskva-Taškent.

[3] Zbog blizine tog seoca, kosmodrom se u međunarodnim (tj. zapadnim) satelitskim katalozima označava kao 'Tyuratam Missile and Space Complex' (TTMTR).

[4] 'Lockheedova' porodica satelita teška oko 3 tone, imala je rezoluciju i do 10 cm! Od 1966. do 1984. lansirano ih je oko 50. Nosili su oko 3,7 km filma i imali radni vek oko mesec dana. Sa dobrim filmom, rezolucija je bila 5-10 cm.

[5] RLA – raketni leteći aparat. Najlakša verzija, 'RLA-120', je trebala da ponese u orbitu 30 tona, 10 tona više od Čelomejevljevog 'Protona'. Najteža verzija, 'RLA-150', ponela bi 250 tona u orbiti, te bi na Mars odletela 1983.

[6] Porodica interkontinentalnih projektila iz vremena Hladnog rata. Nosila je 3 moćne nuklearne glave i bio je prvi sovjetski MIRV(multiple independently targetable reentry vehicle) projektil. Kasnija verzija, R-36M (15A14 i 15A18), postala je poznata kao 'Satana' sa po 10 nezavisnih bojevih glava i 40 'mamaca', od koje se Zapadu dizala kosa ispod šapki. Kasnije su neki projektili prepravljeni u kosmičke rakete tipa 'Dnepr', o čemu sam nedavno napisao priču.

[7] Prva na svetu interkontinentalna balistička raketa. Od '59. do '61. lansirano je 28 ovih projektila teških 280 tona, ali nikad nije stvarno ušla u naoružanje. Njena modifikacija je ponela 'Sputnik 1' u orbitu, a predstavlja osnovu za čitavu porodicu raketa u koju spadaju 'Sputnik''Luna''Molnija''Vastok' i 'Vashod', kao i kasnije varijante raketa 'Sojuz'.

[8] Duga priča. Kuznecov je slavni i preslavni konstruktor desetina i desetina avionskih turbo-malznih i mlaznih motora, nekih čak i na prirodni gas ili na nuklearni pogon, od kojih su mnogi vrhunski i danas u proizvodnji i upotrebi. Pošto se Koroljev svađao sa drugim konstruktorima oko toga kakve će motore da koristi na svojim raketama, naredio je Kuznecovu da kako zna napravi raketne motore za balistički projektil 'Global Rocket 1' ('GR-1'). Iako njegov institut nije imao iskustva, ipak su napravili inovativni motor NK-9. Unapređeni motori NK-15 i NK-33 su ocenjeni kao raketni motori sa najboljim performansama ikad napravljeni. I danas se računa da je NK-33 najefikasniji (u smislu odnosa potisak-težina) LOX/kerozinski ikad proizvedeni motor. Ove motore su tokom 90-ih kupili i Amerikanci.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži