2. Koroljevov lunohod

Mala, ali neophodna digresija: osnovu nastavka ovog članka predstavlja intervju koji je 24. oktobra 1994. godine, povodom 25. godina od lansiranja „Lunohoda-1", napravio novinar „Новости Космонавтики", K. Lantrazov, sa dvojicom, kako on kaže, „patrijarha sovjetske kosmonautike", ljudima koji su radili na rađanju lunohoda - Olegom Ivanovskim (rus. Олег Генрихович Ивановский) i Garijem Rogovskim (rus. Гарри Николаевич Роговский). O. G. Ivanovski je u periodu 1958-59 bio vodeći konstruktor stanica „E" u OKB-1, od 1965. zamenik glavnog konstruktora, a u periodu od 1971. do 1983. glavni konstruktor za lunarne letilice u Lavočkinovim biroima NPO. Od odlaska u penziju Ivanovski radi kao direktor Lavočkinovog naučnog muzeja u gradu Himki, u Moskovskoj oblasti. G. N. Rogovski, koji je dugo vremena radio sa Ivanovskim na lunarnoj tematici, danas je prvi zamenik glavnog konstruktora u Babakinovom naučno-istraživačkom centru.

7

Oleg Gendrihovič Ivanovski, zamenik glavnog konstruktora "Lunohoda".

 

Da vidimo kako je rođena ideja o stvaranju lunarnog samohodnog vozila. Prema rečima Ivanovskog, do ideje se došlo sasvim prirodno. „Do toga je jednostavno moralo da dođe. Svima nama je na prelazu pedesetih u šezdesete stvaranje jednog mobilnog lunarnog uređaja konstantno bilo u mislima. Pre svih, pre inženjera, naučnici su bili ti koji su pred sebe postavili zadatak da prošire lunarna istraživanja."

Trebalo je rešiti glavno pitanje: odakle, uopšte, krenuti? Složenosti rešenja najviše je doprinosilo to što niko nije znao kakvi uslovi tamo vladaju. Nikome nisu bili poznati! Generalno, pred projektante prvih sovjetskih međuplanetnih stanica često su postavljani zadaci koje je čak bilo teško i formulisati u predprojektnom zadatku. Bilo je potrebno napraviti nešto što će funkcionisati u uslovima o kojima se vrlo malo znalo.

Početkom 1960. godine, u Koroljevovim biroima OKB-1 je za probleme stvaranja samohodnog lunarnog vozila i njegovog mekog spuštanja na Mesec (tema „E-8") angažovano projektno odelenje Mihajla Tihonravova (rus. Михаил Клавдиевич Тихонравов, 1900-74). Tamo su utvrđeni i osnovni projektni parametri budućih lunohoda. Kao primarno, masa aparata je odmah ograničena na 600 kg. Treba podsetiti da je masa desantnih modula aparata tipa „E-6", koje je u potpunosti razradio OKB-1, bila oko 100 kg. Da bi se na Mesec poslao tako težak lunohod, bila je potrebna moćnija raketa od 8K78Молния". Zbog toga je u svojstvu nosača za „E-8" razmatrana raketa „H-II". Оna je trebala da ima drugi i treći stepen još jači od Koroljevove rakete „Н-1" („N-1"), i još jedan dopunski stepen. Takva raketa (prema projektima raketa serije „H" iz 1961. godine) trebala je da ima startnu masu od 560 tona i da u nisku orbitu (LEO) može da podigne 16 tona korisnog tereta[1]. Logično je bilo da Koroljev nije želeo da za svoje kosmičke aparate koristi rakete-nosače koje su proizveli drugi konstrukcioni biroi.

Počelo je da se radi i na izgledu lunohoda. Pre svega, bilo je potrebno odrediti način na koji će se lunohod kretati po lunarnoj površini. Od čega se ona sastoji? Jednostavno, 1960. godine to niko sa sigurnošću nije mogao da kaže. Postojala je hipoteza da je površina Meseca nekekav „ambis", koga čini debeli sloj lunarne prašine, koja guta sve što padne na njega. U vezi toga, pojavilo se nekoliko ne-kosmičkih preduzeća sa mnoštvom prosto fantastičnih predloga za rešenje. To je donekle i bilo razumljivo, jer su svi želeli da se priključe novom, uzbudljivom i egzotičnom zadatku.

Sećam se da je radi projektovanja točkova lunohoda jedno preduzeće predložilo izgradnju ogromnog hangara površine nekoliko hiljada kvadrata, koji bi unutra bio nasut slojem od 5-10 metara neljuštenog prosa," seća se Ivanovski. „Smatrali su da će neljuštena zrnca prosa, zbog svojih ljuski vrlo klizava i nesposobna da ponesu bilo kakav teret, biti po svojstvima potpuno analogna lunarnoj prašini. Tada je postojalo nekoliko hipoteza, da je Mesečeva površina prekrivena debelim slojem 'klizave' prašine. Međutim, kada smo zapitali te ljude gde da dađemo toliku količinu prosa, oni su jednostavno predložili da uzoremo nova polja prosa i čekamo berbu. Kada smo ipak malo dublje razmislili, odustali smo od te ideje."

Da bi se izborio sa planetologičkim problemima, Koroljev je za rad na temi „E-8" 1961-62. godine pozvao brojne organizacije i naučnike koji su se bavili istraživanjem Mesecom (Naučno-istraživački radio-fizički institut iz Gorkog, Astrosovjet Akademije nauka SSSR-a, Krimsku astrofizičku opservatoriju, Pulkovskuju glavnu opservatoriju, itd.). Većina naučnika se složila da su priče o nekakvom moru lunarne prašine - čista fantastika.

Na kraju je Sergej Pavlovič Koroljev prišao problemu mogućnosti mekog sletanja na Mesec samo na osnovu onoga s čime je raspolagao. Nakon postignutog uspeha sa aparatima „E-6", držao se premise da je lunarna površina koliko-toliko tvrda, i više niko nije predlagao drugačija rešenja. Zato se ograničio na konvencionalne načine kretanja: točkovima, gusenicama i beskonačnim zavrtnjem, mada je bilo i nekoliko egzotičnih varijanti: skokovima, kračanjem, itd. Ipak, među svim predloženim rešenjima, najviše se razmišljalo o točkovima i gusenicama. Za konačnu odluku, bilo je potrebno mišljenje stručnjaka, koji bi na osnovu iskustava sa zemaljskim mašinama, mogli konstruisati i jednu za rad na Mesecu. Imajući sve to u vidu, Koroljev se prvo obratio proverenim stručnjacima sa moskovskog Naučno-istraživačkog instituta državnog Ministarstva za traktore i poljoprivrednu mehanizaciju (rus. Hаучно-исследовательский институт Государственный союзный Министерства тракторного и сельскохозяйственного машиностроения СССР, НАТИ).

8

9

10

Neki od predloga točkova za buduće lunohode. Niko nije sa sigurnošću znao kakvog je sastava tlo koje ih čeka na Mesecu.

11

12

Usvojena verzija točkova za lunohode. U prvom planu na gornjoj slici vide se lopatice koje treba da posluže za bolje kretanje po rastresitom lunarnom rigolitu. Na donjoj slici vidi se deo elektromotora i mehanike za pogon. Lunohod je imao po 2 ovakva para sa svake strane.



[1] Postojali su i planovi za raketu „H-III", sa 3. i 4. stepenima rakete „H-1" i 2. stepenom rakete „P-9A" (8K75, SS-8), sa startnom masom od 200 t i korisnim teretom od 5 t. Namena joj je bila ispunjavanje vojnih i kosmičkih zadataka.


1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži