Za upravljanje lunohodom odabrano je 11 odvažnih oficira:

  • Komandiri: Nikolaj M. Jeremenko i Igor L. Fedorov.
  • Vozači: Gabdulaj G. Latipov i Vjačeslav G. Dovganj.
  • Navigatori: Konstantin K. Davidovski i Vikentij G. Samalj.
  • Inženjeri leta: Leonid Mosenzov i Aljbert E. Koževnikov.
  • Operatori antene: Valerij M. Sapranov i Nikolaj J. Kozlitin.
  • Rezervni vozač i operator: Vasilij I. Čubukin.

Treba reći da je ovde navedena ekipa, koja je uvežbavala upravljanje lunohodom 1969. godine, upravljala i „Lunohodom-1" (1970) i „Lunohodom-2" (1973). Isti oficiri su trebali da upravljaju i „Lunohodom-3", ali on nikada nije lansiran[1].

21

Članovi ekipe zadužene za rad lunohoda (u radnim kombinezonima) sa kosmonautom V. F. Bikovskim (peti s leva) na lunodromu 22. novembra 1970. godine.

 

Uspešno su napredovali i radovi na stepenu KT. On i nije bio predviđen za meko spuštanje lunohoda već kao osnova za teški satelit oko Meseca u okviru programa "Е-8ЛС". Tek početkom 1967. G. N. Babakin je dao predlog da se na osnovu KT napravi i stanica koja će doneti Mesečeve uzirke na Zemlju (program „E-8-5").

Desantni modul KT je bio važan elemenat projekta „E-8", ništa manje od samog lunohoda. Zapravo, on je Save trebalo da „na slepo" mekano i sigurno sleti na Mesečevu površinu.

"Kada su vršena sletanja lunarnih modula 'Apola', čovek je mogao da bira i koriguje mesto sletanja," kaže O. Ivanovski. "Mi nismo imali takvu mogućnost. Naše sletanje je bilo 'u mraku'. Bio je to veliki minus našeg projekta".

Čitava metodika sletanja bila je matematički obrađena. U biroima MZL postojao je model Meseca sa vernim rasporedom stena, mora i kratera. Pri izračunavanju parametara stepena KT konstruktori su se oslanjali na verovatnoću uspešnog ishoda mekog sletanja na površinu Meseca.

Čak je bila pripremana opcija sletanja letilice uz pomoć manevara pomoću kojih bi ona sama odabrala optimalno mesto za aluniranje. Aparat je trebalo da sleti po „slici", i sâm odabere mesto sletanja. Nažalost, krajem šezdesetih ta ideja je odbačena zbog prevelike složenosti zadataka.

U to vreme, 4. februara 1967. godine, objavljena je još jedna uredba CK KPSS i Saveta ministara koja se ticala lunarnog programa (№115-46), u kojoj je dat raspored budućih lunarnih ekspedicija i lansiranja pridruženih automatskih aparata. Kako su lunohodi išli „u paketu" sa programom „Л-З" sa ljudskom posadom, ovo se ticalo i njih.



[1] Centar za upravljanje lunohodima nalazio se u Simferopoljskom Centru za daljinsku kosmičku komunikaciju. U sebe je uključivao punkt za upravljanje (pult za upravljanje komandira ekipe, vozača i operatora na anteni, i navigatora) i salu za obradu telemetrijskih informacija. Za upravljanje je korišćena aparatura Минск-22" - СТИ-90. Na lunohodu se nalazio usavršeni sistem za upravljanje „Каскад-СУ".


1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži