pikseltransp

Nedavno je urednik ovog sajta preko Skypa upriličio jednu opuštenu ali vrlo zanimljivu seansu, na kojoj je raspravljalo o trenutnim i budućim misijama ka planetama solarnog sistema, sa posebnim osvrtom na Mars i njegove rovere.

Pošto je moja audio-veza bila užasna, nisam mogao aktivno da učestvujem, ali ću to da sredim to za sledeći put. Ipak, razmišljao sam o predloženoj temi - puno sam čitao o Mesečevim i Marsovim roverima, i to mi je uvek bila zanimljiva i neiscrpna tema[1]. Kao i sve priče u životu, i ova ima svoj početak, te sam zato odlučio da potražim na netu nešto o prvim roverima i napišem nešto o njima.

[Pogotovu što sam u tekstu „Značaj vode na Mesecu" već naveo intrigantan podatak da je, recimo, „Lunohod-1" je za 301 dan prešao 10,5 km i poslao preko 20.000 TV slika, a da je „Lunohod-2" radio 4 meseca i prešao je 37 km, poslavši za to vreme 80.000 TV slika. Za uspoređenje, Nasini su roveri „Spirit" i „Opportunity" za 5 godina prevalili ukupno 26 km i poslalu preko 125.000 slika.]

Dakle, sve je počelo sa kosmičkim letilicama koje su u istoriji ostale zabeležene kao

1. Božanstvena serija „E"

Samohodni lunarni aparati (ili „roveri", kako ih danas svi nazivamo) predstavljali su poslednje aparate iz slavne serije „E"[2], projektne u biroima ОКБ-1[3] kojima je rukovodio Sergej Koroljev (rus. Сергей Павлович Королёв), čije je prve četiri letilice njegov biro počeo da konstruiše 1957. godine. Do kraja decembra iste godine, OKB-1 je već završio idejne projekte za aparate (letilice) „E-1", „E-2", „E-3" i „E-4", o čemu je Koroljev govorio u svom izveštaju „O programu istraživanja Meseca" objavljenom već početkom 1958. godine. Sva četiri tipa lunarnih aparata trebala su da budu lansirana trostepenom raketom-nosačem 8K72 („Восток-Л"), sa raketnim motorom „PO-5"[4] koji je konstrukcioni biro ОКБ-154 Semjona Kosberga (rus. Семён Ариевич Косберг), zajedno sa Mihajlom Meljnikovim (rus.Михаил Владимирович Мельников) iz OKB-1, napravio za treći stepen rakete, poznat pod nazivom „блок Е". Serija lunarnih stanica „E" dobila je ovu oznaku prema azbučnom redu, što je bio manir Koroljevovog biroa OKB-1. Ovoj seriji je prethodio aparat „Д-1", u to vreme poznat kao treći veštački satelit Zemlje. Pominje se i druga verzija, tj. da je serija dobila svoje slovo prema raketnom „bloku E" rakete 8K72.

1

Treći po redu lansiranja kosmički aparati SSSR-a i SAD-a. Sovjetski aparat "Sputnik-3" bio je težak 1.327 kg, a američki „Pioneer" svega 14 kg - 100 puta manje.

Interesantno je da je Koroljev planirao da baš ovaj satelit bude prvi lansiran u orbitu, ali zato što nije bio dovršen na vreme, pre njega su lansirana dva znatno manja i jednostavnija satelita.

Aparati prve generacije serije „E", sa oznakom „E-1", bili su namenjeni israživanju na relaciji Zemlja-Mesec tokom leta koji bi se završio direktnim sudarom sa Mesecom. Neupravljivi aparati, teški oko 170 kg, sastojali su se od malog kontejnera sa osnovnim instrumentima, koji se nakod ulaska na trajektoriju ka Mesecu odvajao od „bloka E". Od 5 lansiranih aparata serije „E-1", od septembra 1958. do juna 1959, samo jedan je delimično izvršio zadatak[5], preletevši na rastojanju od 5.990 km od površine Meseca [„Е-1 №4", zvanično nazivan jednostavno „Первая космическая ракета", ili „Мечта" („San"), kasnije preimenovan u „Луну-1"].

Kasnije je, na osnovu prikupljenih podataka dobijenih prilikom proleta „Lune-1" i ametičkih letilica iz programa "Pioneer", došlo do malih modifikacija instrumenata, što je uticalo i na promenu u sistemu označavanja, tako da je nova letilica dobila indeks „E-1A". U septembru 1959. stanica „E-1A" („Вторая космическая ракета", kasnije - „Луна-2") postala је prva letilica koja je uspela da udari u Mesec. Bio je to veliki uspeh u veštini upravljanja i primenjenom znanju i umešnosti proračunavanja putanje.

2

Treći stepen rakete-nosača, buster blok E", imao je dužinu 5,2 m, prečnik 2,4 m i težinu bez goriva od 1.472 kg (za „E-1") i 1.511 kg (za „E-1A"). Kao i sateliti koje je nosio, takođe je dospevao na trajektoriju ka Mesec (i padao na njega!). Nosio je različite naučne instrumente: magnetometar, merače zračenja i mikrometeorita, itd. Ukupna težina naučnih instrumenata je bila 361 kg (za „E-1") i 390 kg (za „E-1A")

 

Aparati serije „Е-2" projektovani su za fotografisanje iz orbite druge strane Meseca, i njihovo kasnije radio-emitovanje na Zemlju[6]. Tokom razrade čitavog projekta, parametri orbite oko Meseca nekoliko puta su menjani, tako da su neke početne varijante čak zahtevale razmeštanje zemaljskih prijemnih radio-stanica okolo južnog polarnog kruga. Zbog tih balističkih izmena, konačna varijanta stanice dobila je oznaku „E-2A" (masa 278,5 kg). Jedan aparat iz ove serije („Е-2А № 1") lansiran je oktobra 1959. godine („Автоматическая межпланетная станция", kasnije preimenovana u „Луну-3"), i u potpunosti je ispunio svoje zadatke.

Aparati „E-3"[7]bili su dizajnirani za još detaljnije fotografisanje Meseca od „E-2A", naročito bočnih strana. Umesto već isprobane dvoobjektivne fotokamere žižinih daljina od 200 i 500 mm, na „E-3" je stavljen fotoaparat sa jednim objektivom, čiji fokus je bio na 750 mm. Isto tako, izmenjen je i fototelevizijski sistem slanja razvijenih fotografija kući. Za razliku od „E-2A", stanice „E-3" su bile neupravljive. Korpus za smeštaj instrumenata bio je pozajmljen od letilica „E-2A". U aprilu 1960. u roku od samo 3 dana lansirane su dve ovakve letilice, ali obe bezuspešno.

3
Kliknite za veći crtež

Šema kosmičke lunarne stanice „E-2A" („Луна-3"). Na zapadu su letilice ove serije nazivali „Lunjik". Tokom misije, ovaj 130 cm dug hermetički kanister uspeo je da snimi i pošalje na Zemlju prve fotografije druge strane Meseca. Snimljeno je 29 fotografija, čime je pokriveno 70% druge strane Meseca, ali je samo 17 poslato na Zemlju.

 

Aparati E-4" bili su namenjeni izazivanju moćne eksplozije[8] na Mesecu, što je trebalo da teleskopima na Zemlji omogući da izvrše spektroskopsku analizu podignutih čestica tla. Koroljev se nadao da će na taj način uspeti da precizno odrediti hemijski sastav lunarne površine, a i pribaviti bitne parametre o načinu padanju sondi na Mesec. Međutim, ubrzo nakon početka rada na ovom projektu Koroljevu je predočeno da će njegovi teleskopi na Zemlji pre meriti spektar čestica eksplozije nego lunarne prašine. A što se tiče činjenica o padanju, njih je moguće mnogo lakše dobiti matematičkim metodama. Projekat „E-4" je prekinut početkom 1958. godine, još u stadijumu određivanja tehničkih zadataka.

Ubrzo nakon toga, Koroljevovi biroi OKB-1 počeli su projektovanje petog aparata serije „E", namenjenog ulasku u orbitu oko Meseca. Za taj posao bila je predložena upotreba rakete 8K73 (GR-1), čiji treći stepen je trebalo da pokreće novi motor „РД-109" proizveden u birou ОКБ-456 Valentina Gluška[9] (rus. Валентин Петрович Глушко). Međutim, zbog odlaganja radova na „РД-109", 1959. godine prekinuti su svi radovi kako na raketi 8K73, tako i na letilicama E-5".

Nakon prvih istraživanja Meseca sprovedenih 1959. godine, Sergej Koroljev je izneo predlog za dva nova projekta za istraživanje našeg najbližeg suseda. Za njihovo postavljanje u orbitu odabrana je četvorostepena raketa-nosač 8K78[10], koja je ka Mesecu mogla da ponese letilicu mase do 1,5 tona.

Aparati E-6" su trebali da izvedu meko sletanje na Mesec, dok su E-7" bili osmišljeni za ulazak u orbitu oko Meseca, odakle bi slali TV slike površine. Već 1960. godine, u biroima OKB-1 završeni su idejni projekti obe automatske stanice. Ovo su trebale da budu letilice druge generacije u sovjetskom istraživanju Meseca.

Međutim, već u prvoj godini razrade projekta, zaključeno je da bi bilo mnogo jednostavnije stvoriti jednu ukifikovanu platformu i za sprovođenje mekog aluniranja i za ulazak sondi u orbitu oko Meseca. Zato je projekat „E-7" obustavljen, dok je „E-6" pretpeo nekoliko izmena.



[1] Recimo, malo se zna da su prvi roveri na Marsu bili zapravo sovjetski. Zvali su se ПрОП-М (rus. „Прибор оценки проходимости - Марс"; „Uređaj za procenu prohodnosti - Mars"), a na Mars su ih krajem 1971. donele sonde „Mars-2" i „Mars-3". Istina, prva sonda se zapravo razbila o površinu, dok je druga radila samo 20 sekundi.

[2] Nakon završetka prve faze istraživanja Meseca 1959, Koroljev je počeo rad na letilicama druge generacije serije „E". Početak projektovanja je bio 1. marta 1960.

Cilj je bio projektovanje letilica za meko spuštanje na površinu Meseca („E-6") i veštačkog satelita oko Meseca („E-7").

[3] Biro je osnovan 16. maja 1946. pod nazivom Specijalni konstruktorski biro broj 1 Istraživačkog instituta broj 88 (rus. ОКБ-1 НИИ-88), а ime je dobio po prvom šefu biroa, Sergeju Koroljevu (1946-66). Nalazio se u Moskovskoj oblasti, u Kalinjingradu. Tokom vremena, proizveli su (između ostalog: rakete R-7 Semjorka, Vastok, Vaskhod, Sojuz, N1 , „Energiju", zatim sve satelite tipa „Sputnjik", sve svemirske letilice tipa „Luna", sve „Venere", sve „Marsove", sve „Zondove", sve „Sojuze", „Buran", „Progres", sve „Saljute", neke „Kosmose", itd.

[4] Proizvodna šifra mu je РД-0105, а GRAU indeks 8Д714. Imao je težinu od 125 kg, prečnik 2,6 m, i potisak u vakuumu od 49,40 kN (5 t). Napravljen je za samo 7 meseci!

[5] Prvi aparat je bio „Luna-1958A", lansiran 23. septembra 1958. raketom „Luna 8K72" (SL-3/A-1). Nažalost, raketa je eksplodirala nakon samo 87 sekundi leta.

[6] U tu svrhu je u jesen 1958. u lenjingradskom zavodu НИИ-380 projektovano tzv. fototelevizijsko ustrojstvo (ФТУ), fotoaparat „Jenisej-2" (rus. „Енисей"). Korišćen je 35-mm film, koji se na licu mesta razvijao, pretvarao u električni signal, i slao na Zemlju.

[7] Oznaku „E-3" letilice su dobile tek u momentu starta; do tada su ih u OKB-1 tretirali i označavali kao stanice „E-2Ф".

[8] U to vreme, akademik J. B. Zeljdovič je predlagao da se u tu svrhu na Mesečevoj površini aktivira atomska bomba koju bi donela raketa.

[9] Tokom sovjetsko-američke trke u svemiru, Valentin Glučko (1908-98) je bio jedan od trojice najvećih sovjetskih projektanata svemirskih letilica i raketa. Druga dvojica su Vladimir Čelomej i Sergej Koroljev.

[10] Misli se na četvorostepenu raketu srednje klase „Munja" (rus. „Молния"). Spada u porodicu raketa-nosača „R-7".Dužina: 43,44 m; prečnik: 10,30 m; masa na startu: 305 t. Prvo lansiranje je bilo 10. oktobra 1960. sa kosmodroma Байконур.


1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

Oliver Jovanoviić
0 #1 Oliver Jovanoviić 25-12-2009 11:31
Dobro i podrobno napisano.Po prvi put doznajem neke detalje koji su me oduvek kopkali a nisam nigde mogao da ih pronadjem

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži