17. mart. 2008.

Alge

Male kobasice na slici nisu ono što ste pomislili (recimo, neka Turijska kobasicijada), već cianobakterije tipa Synechococcus.

 

Članak iz Astronomije

Ako je verovati najnovijim eksperimentima, kažu da određene forme primitivnih cianobakterija mogu lepo da se razmnožavaju i u negostoljubivom Mesečevom tlu. Možda će baš na taj način budući kolonisti moći da crpu neophodne sastojke iz tla, i generišu raketno gorivo, vazduh ili đubrivo za svoje plantaže.

Već se podosta zna za Nasin plan da do 2020. ponovo pošalju ljude na Mesec, sa konačnim ciljem da tamo uspostave stalnu bazu. Takav plan je skopčan sa velikim izazovima, jer će to značiti vrlo skup transport hrane, goriva i druge opreme sa Zemlje. Zato bi svaki kilogram bilo čega proizvedenog na Mesecu značio znatno pojeftinjenje troškova, a samim tim i realnije planove za opstanak baza.

Zašto su baš cianobakterije pogodne? Poznato je da uspevaju u sredinama bogatim vodom. Tehnički gledano, one jesu vrsta bakterija, ali su zapravo biljke, koje stvaraju hranu procesom fotosinteze. (Ponekad cianobakterije nazivamo i plavozelenim algama, mada one zapravo nisu srodne s algama.)

Za biljke, tlo na Mesecu je negostoljubivo zbog toga što su mnogi sastojci koji se tamo nalaze vezani u mineralima koje biljke ne mogu da razgrade. "Tamo nikada nećemo uspeti da uzgajamo paradajz", ili neku drugu jestivu biljku, kaže Igor Brown iz Nasinog Džonson svemirskog centra (JSC) u Hjustonu.

Ali eksperimenti koje je sprovodio Braun pokazali su da su neke cianobakterije ipak bile srećne i takvim tlom kakvo je Mesečevo - ali uz prisustvo vode, vazduha i svetlosti.

Braun je s kolegama uspeo da razvije brojne vrste cianobakterija u materijalima koji su vrlo slični lunarnom tlu. Takva prašina je naprimer bila bogata gvožđe-titanijumskim mineralom koji se zove ilmenit, (FeTiO3), koji je relativno rasprostranjen na Meseci.

Vrela supa

Jedna vrsta cianobakterija je uzeta iz vrelih izvora u Jeloustonskom parku, u Vajomingu. Kada su ih stavili u posudu sa vodom i simulacijom Mesečevog tla, bakterije su počele da proizvode kiseline koje su iznenađujuće lako rastvarale minerale, ukjlučujući i ilmenit.

Rastvorene sastojke su koristile za svoj rast i reprodukciju, "što je prosto neverovatno", izjavio je Braun za časopis "New Scientist". Ako bismo mi pokušali veštačkim putem da izdvojimo minerale, trebala bi nam jako visoka temperatura, koja zahteva ogromnu energiju, podseća on. S druge strane, cianobakterijama je potrebna samo Sunčeva svetlost, jer one svoju ekstrakciju vrše mnogo sporije od veštačkog zagrevanja tla.

Mada se ispostavilo da je nekoliko vrsta cianobakterija kadro da raste na simuliranom Mesečevom materijalu, jedna se pokazala kao posebno dobra u tome, budući da je mogla da rastvori većinu tvrdih materijala. Ta vrsta je nova u nauci, i istraživači su je nazvali JSC-12.

Hidroponija

Braun se nada da će jednog dana na Mesecu postojati bazeni sa cianobakterijama, kao deo budućeg "multi-step" programa za iskorišćavanje Mesečevih resursa. Bazeni će biti snabdeveni vodom, sunčevim svetlom i rigolitom, što će omogućavati bujan rast cianobakterija.

Sledeća faza bi bila "žetva" cianobakterija, koja bi možda bila sprovedena uz pomoć drugih bakterija, koje bi opet stvarale supu bogatu sastojcima pogodnim za dalje đubrenje voća i povrća u hidroponskim zelenim baštama. Nusprodukt tog izdvajanja, metan, mogao bi da se koristi za dobijanje vode, kiseonika ili raketnog goriva.

Sa napretkom procesa i tehnologije, postalo bi moguće gvožđe i druge metale sakupljati i koncentrovati, i koristiti dalje u izgradnji raketa, mašina, i drugih proizvoda na Mesecu, priča Braun.

Trenutno, naučnici pokušavaju da odrede kako poboljšati rast cianobakterija sa najmanje napora. "Sada smo naučili kako uzgajamo cianobakterije u minimalnim uslovima," kaže Braun.

Ovi rezultati eksperimenata sa cianobakterijama su objavljeni na nedavnoj 39. Konferenciji lunarnog i planetnog istraživanja (LPSC), koja se ove godine održava u Hjustonu, u državi Teksas.

 

moonvilage

Cianobakterije iz vrelih izvora, kao što su one iz Jeloustona, mogu da žive i na +75°C. Na toj temperaturi su obično žute, ali kako se voda hladi, one postaju sve tamnije - narandžaste, boje rđe ili braon.

Budući kolonisti će možda gajiti cianobakterije u zelenim baštama punim vode, svetla i Mesečeve prašine.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Baki said More
    Prvorodne crne rupe, koje su se pojavili... 2 dana ranije
  • Baki said More
    Prava tema. Program ASPTRE trebalo bi da... 3 dana ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Liv wrote:
    Postoji li slican kamp jos negde na...
    3 dana ranije
  • Dragan Tanaskoski said More
    @Sveta 4
    "Pa i nije dat odgovor na... 4 dana ranije
  • Liv said More
    Postoji li slican kamp jos negde na... 4 dana ranije

Foto...