....Međutim, nova i kontraintuitivna teorija predlaže da napredne civilizacije možda ne putuju kroz svemir na način na koji mi to zamišljamo. Umesto toga, one su možda pronašle genijalno rešenje koristeći najekstremnije objekte u univerzumu kao svoje saveznike.

1.0 Uvod: Zagonetka kosmičke tišine

Ponekad se čini kao da smo zakasnili na galaktičku žurku i da su svi već otišli kući. Uprkos decenijama potrage i beskrajnom prostranstvu svemira, još uvek nismo pronašli nijedan dokaz o postojanju druge inteligentne civilizacije. Gde su svi? Ovo pitanje, poznato kao Fermi paradoks, muči naučnike već dugo.

Dva fundamentalna problema nas sprečavaju da postanemo istinski međuzvezdana vrsta: ogromne udaljenosti između zvezda i nepremostivo kosmičko ograničenje brzine – brzina svetlosti. Čak i ako bismo mogli da putujemo blizu te brzine, suočili bismo se sa bizarnim posledicama koje bi nas zauvek odvojile od našeg doma.

Međutim, nova i kontraintuitivna teorija predlaže da napredne civilizacije možda ne putuju kroz svemir na način na koji mi to zamišljamo. Umesto toga, one su možda pronašle genijalno rešenje koristeći najekstremnije objekte u univerzumu kao svoje saveznike.

2.0 Glavni deo: Iznenađujući razlozi zašto bi vanzemaljci živeli blizu crnih rupa

Rešenje za paradoks blizanaca: Kako sačuvati civilizaciju?

Jedan od najvećih problema međuzvezdanog putovanja je vremenska dilatacija. Znamo da vreme usporava za astronauta koji putuje brzinom bliskom svetlosti. Dok za njega prođu meseci ili godine, na matičnoj planeti mogu proći decenije ili vekovi. Vratio bi se kući i ne bi zatekao nikoga koga je poznavao. Ali, postoji još jedan način da se uspori vreme, a to je ekstremna gravitacija. Prema Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti, pod uticajem intenzivnih gravitacionih sila, vreme počinje da se rasteže.

Šta ako bi cela civilizacija mogla da uspori svoje vreme zajedno? Život u stabilnoj orbiti oko supermasivne crne rupe rešio bi ovaj problem. Zbog ekstremne gravitacije, cela njihova civilizacija bila bi u stanju konstantne, zajedničke vremenske dilatacije. Istraživači bi mogli da odlaze na misije i da se vrate kući, a da njihovo društvo nije otišlo vekovima u budućnost bez njih. Svi bi ostali u "relativno istom referentnom okviru", čuvajući koheziju svoje civilizacije.

Prečica kroz kosmos: Kako gravitacija smanjuje udaljenosti

Jedna od najčudnijih posledica relativnosti je da kako se vreme rasteže, udaljenosti se smanjuju. Iako zvuči kao naučna fantastika, to je stvarna posledica zakona fizike. Za civilizaciju koja živi blizu crne rupe, ova pojava bi imala neverovatne praktične prednosti.

Uzmimo hipotetički primer: ako jedna takva civilizacija doživljava vremensku dilataciju za faktor 100 u odnosu na nas, ceo kosmos bi im se činio (i zapravo bio) 100 puta bliži. Galaksija, koja je za nas nepregledno prostranstvo, za njih bi postala mnogo manje i lakše premostivo mesto. Međuzvezdana putovanja koja bi nama trajala hiljadama godina, za njih bi bila moguća u razumnim vremenskim okvirima.

Vremenska mašina za znanje: Hakiranje galaktičkog napretka

Ova strategija pruža priliku za nezamislivo ubrzanje naučnog i tehnološkog razvoja. Zamislite da ova civilizacija postavi ispostave ili automatske istraživačke laboratorije u "normalnom svemiru", daleko od gravitacionog uticaja njihove crne rupe.

Prednost ovakvog pristupa je zapanjujuća. Mogli bi da posmatraju i imaju koristi od vekova, pa čak i milenijuma, naučnog napretka koji se dešava u ostatku galaksije, dok za njih prođe samo nekoliko dana ili sati. Mogli bi da prikupljaju podatke i posmatraju kosmičke fenomene na vremenskim skalama koje su nama potpuno nedostupne.

Prema novoj studiji koju su predložili Chris Reiss i Justin C. Feng u radu pod nazivom "Redshifted civilizations, galactic empires, and the Fermi paradox", civilizacija koja se nalazi blizu supermasivne crne rupe mogla bi da iskoristi ekstremnu vremensku dilataciju. Dok za njih prođe samo nekoliko dana, u ostatku univerzuma prođu vekovi, što im omogućava da prikupe ogromne količine podataka i znanja u neverovatno kratkom subjektivnom vremenu.

Odgovor na kosmičku tišinu: Vanzemaljci u usporenom snimku

Sve ovo nas vraća na početno pitanje: "Gde su svi?" Možda su upravo tamo gde i treba da budu, samo funkcionišu na potpuno drugačijoj vremenskoj skali. Sa naše tačke gledišta, takva civilizacija bi nam delovala "neverovatno tromo i sporo".

Doba piramida, Rimsko carstvo, industrijska revolucija i čitava digitalna era mogli bi proleteti pred njihovim očima za vreme trajanja jednog njihovog ručka. Možda su oni tu, blizu galaktičkog centra, ali njihovo postojanje se odvija u tako usporenom ritmu da je komunikacija, pa čak i sama detekcija, gotovo nemoguća. Mi tražimo signale i aktivnosti koji se odvijaju u sekundama, danima i godinama, dok oni možda razmišljaju u terminima vekova.

3.0 Zaključak: Da li tražimo na pogrešnoj vremenskoj skali?

Ova teorija nas podseća da potraga za vanzemaljskom inteligencijom možda nije samo pitanje gledanja na pravo mesto u svemiru. Ona sugeriše da pitanje nije samo gde da tražimo, već i kada. Moguće je da napredne civilizacije nisu nestale, već su se povukle u gravitacione bunare crnih rupa, gde gospodare vremenom na način koji mi jedva možemo da pojmimo.

Šta ako kosmička tišina nije znak odsustva, već samo eho civilizacija koje žive život toliko sporije da ih mi još nismo čuli?

Članak na osnovu SYFY