14. januar. 2010.

majmun

Šetajući kroz Tai šume[1] u Obali Slonovače, Klaus Zuberbühler je osluškivao glasove majmuna, ali ti krikovi mu nisu govorili ništa.

Bilo je to 1990. godine. Danas, posle punih 20 godina proučavanja komunikacije životinja, u stanju je da prevodi zvukove džungle. Ovaj znači da je jedan Diana majmun spazio leoparda, a onaj drugi da je uočen još jedan grabljivac, veliki orao. „Porazno je saznanje da i pored svog našeg znanja, obilje informacija prolazi kraj nas a da mi toga uopšte nismo ni svesni," kaže dr Zuberbühler, psiholog na Univerzitetu St. Endrews u Škotskoj.

Da li veliki majmuni[2] i obični majmuni[3] govore zapravo nekim tajnim jezikom koji mi do sada nismo uspeli da dešifrujemo? Ako je to tačno, da li će nam to pomoći da konačno rešimo zagonetku na koji način se razvila ljudska sposobnost govora? Biolozi danas tom problemu uglavnom prilaze na dva načina, pokušavajući da šimpanze i druge vrste nauče ljudskom govoru, i slušanjem životinja u njihovom prirodnom okruženju.

Prvi način je inspirisan čovekovom snažnom željom - verovatno iskazanom u dečijim crtanim filmovima sa životinjama koje govore - da komunicira sa drugim vrstama. Naučnici su ulagali ogromne napore da nauče šimpanze da govore, bilo u vidu reči, bilo u vidu znakova. Reporter „New York Timesa" koji je razumeo jezik gluvo-nemih, Boyce Rensberger, bio je 1974. u prilici da napravi prvi intervju sa nekom drugom životinjskom vrstom - u tome mu je pomogla Lucy, ženka šimpanze koja je takođe naučila jezik znakova. Tom prilikom pozvala ga je da joj se pridruži na njenom drvetu, što je on obio, priseća se Rensberger, danas zaposlen kao jedan od direktora na institutu M.I.T.

Ali prema najnovijim iskustvima, svako učenje životinja ljudskom govoru osuđeno je na ćor-sokak. One verovatno mogu da govore ali to ne žele. U stanju su da komuniciraju vrlo izražajno - setite se samo brojnih načina na koji psi mogu da pokazuju svoje želje - ali ne vezuju zvučne simbole zajedno u rečenice i nemaju ništa slično nekom jeziku.

Bolji uvid je stečen slušanjem zvukova koje životinje stvaraju u prirodi. U istraživanjima sprovedenim tokom 1980. godine utvrđeno je da vervet majmuni poseduju specifične zvukove upozorenja za većinu ozbiljnih grabljivica. Kada se ti zvuci snime i ponovo im se puste preko magnetofona, majmuni adekvatno reaguju. Skaču na grane kada čuju signal za leoparda, pretražuju pogledom tlo u slučaju signala za zmiju, i gledaju u nebo ako začuju upozorenje za orla[4].

genon

Kempbelov majmun, primat, poznat i kao Kempbelov Genon.

 

Privlačno je razmišljati o tome da neki krici verveta predstavljaju njihove reči za „leoparda", „zmiju" ili „orla", ali to nije tačno. Verveti nisu u stanju da kombinuju te krike sa drugima zvucima, dajući im tako neko novo značenje. Ne umeju, bar koliko mi za sada znamo, da ih moduliraju tako da jave drugim vervetima da je leopard 10 ili 100 metara daleko od njih. Njihov krik upozorenja menje liči na reč a više na ono kad čovek uzvikne „Jaoj!" - pre na vokalnu interpertaciju unutrašnjeg mentalnog stanja nego na pokušaj prenosa precizne informacije.

Ali ti krici imaju specifično značenje, što predstavlja dobar početak. A biolozi koji proučavaju zvuke koje proizvode verveti, Robert Seyfarth i Doroty Chaney sa Univerziteta Pennsylvania, čim su prešli na proučavanje pavijana, otkrili su još neke značajne elemente u komunikaciji primata. Pavijani su vrlo osetljivi na svoj položaj u njihovoj društvenoj hijerarhiji. Ako pustimo snimak na kome superiorni pavijan preti inferiornom a ovaj drugi zavrišti u strahu, pavijani na to ne obraćaju pažnju - to je normalna reakcija u njihovom životu. Ali kada su istraživači „izmiksovali" snimak tako da inferiorni izražava neslaganje sa pretnjama superiornog, pavijani su se sa čuđenjem okretali ka zvučniku koji je emitovao ovu evidentnu revoluciju u njihovom socijalnom poretku.

Pavijani su očigledno prepoznali redosled po kome su čuli dva zvuka i shvatili različito značenje svakog od njih. Izgleda da su oni, a i druge vrste, mnogo bliži ljudima po pitanju shvatanja redosleda zvukova nego po pitanju njihovog proizvođenja. „Njihova sposobnost da misle u rečenicama ne vodi ih ka tome da izgovaraju rečenice," napisali su doktori Sayferth i Chaneyeva u knjizi „Metafizika pavijana".

Neke vrste životinja mogu da proizvode zvuke koji su korak ili dva bliže ljudskom govoru. Dr Zuberbühler je pročlog mesesa objavio da su Kempbelovi majmuni , koji žive u šumama Obale Slonovače, u stanju da dodavanjem sufiksa[5] menjaju svoje individualne poruke, baš kao što neko ko govori engleski jezik dodavanjem jednog „-ed" menja glagolsko sadašnje vreme u prošlo.

Kada vide leoparda, Kempbelovi majmuni proizvode zvuk upozorenja koji zvuči kao „krak". Ali dodavanjem jednog „-oo", to se pretvara u opšte upozorenje na grabljivce. Recimo, zvuk „krak-oo" proizvode kada čuju zvukove upozorenja drugih majmuna, npr. Dijaninih majmuna. Kempbelovi majmuni bi mogli da budu dobri novinari, budući da jasno razlikuju leoparda koga mogu direktno da vide (krak) od onog za koga samo čuju da su ga drugi videli (krak-oo).

Što je još zanimljivije, Kembelovi majmuni su u stanju da kombinuju dva zvuka da bi stvorili treći koji ima neko različito značenje. Mužjaci se glasaju sa „bum bum", čime šalju poruku „Ovde sam, dolazi kod mene". Kada se posle takvih zvukova začuje serija „krak-oo", dobija se savim drugo značenje, napominje dr Zuberbühler. Ovakav redosled znači „Pazi se! Pada drvo!".

Dr Zuberbühler je sličan primer uočio i među majmunima sa spljoštenim nosem koji kombinuju signal „pjou" (opasnost od leoparda) sa „hek" (opasnost od orla), dobijajući tako redosled koji znači nešto kao „Bežimo odavde i to što pre".

Veliki majmuni imaju veći mozak od ostalih majmuna i za očekivati je da su u stanju da proizvode više zvukova. Ali ako kod šimpanzi postoji neki napredniji kod komunikacije, njihov ljudski rođak to još nije provalio. Šimpanzini pozivi na hranu mogu da imaju brojne varijacije, što verovatno zavisi od procenjenog kvaliteta i količine hrane. Koliko različitih zvukova mogu da proizvedu? „Trebalo bi i sam biti životinja, pa tek onda odgovoriti na takvo pitanje," uveren je dr Zuberbühler. Po njegovoj proceni, za takav projekat bilo bi bilo potrebno istraživanje koje bi zahtevalo čitav naučnički životni vek.

Primati poseduju mnoge sposobnosti koje su inače neophodne za formiranje govornog jezika. Čuju i interpertiraju nizove zvukova jednako kao i ljudi. Poseduju dobru kontrolu vokalnog trakta i u stanju su da produkuju praktično iste zvukove kao ljudi. Ali nisu sposobni da ih izgovaraju zajedno u nizu.

Ovo je jako neobično, jer je jezik veoma neophodan svim socijalnim životinjskim vrstama. Kada postoje svi temelji za razvoj jezika, što je slučaj kod gotovo svih viših majmuna, logično je očekivati razvoj takvih sposobnosti vrlo brzo prema standardima evolucije. Ipak, majmunima je uspelo da za 30 miliona godina ne izgovore ni jednu jedinu rečenicu. Isto važi i za šimpanze, koji takođe nemaju ništa ni nalik jeziku, iako su se od čoveka odvojili od istog pretka pre samo 5 miliona godina. Šta je to što drži sve ostale primate zarobljene u zatvoru sopstvenih misli?

Dr Seyfarth i dr Cheney veruju da je jedan od mogućih razloga jednostavno odsustvo bilo kakve „teorije mišljenja"; shvatanja da i drugi razmišljaju. Budući da pavijan ne zna odn. nije ga briga o čemu drugi pavijani razmišljaju ili šta znaju, nema nikakvu potrebu da sa njima podeli svoja znanja. Prema dr Zuberbühleru, želja za komunikaciom predstavlja onaj faktor koji nedostaje. Ljudska deca od najmanjih nogu poseduje naglašenu želju da dele informacije sa ostalima, čak i ako nemaju direktnu korist od toga. To nije slučaj sa drugim primatima.

U principu, svaki šimpanza bi mogao da proizvede sve zvukove koje proizvedi i čovek, ali on to ne čini jer nikada nije postojao evolutivni pritisak u tom pravcu," objačnjava dr Zuberbühler. „Šimpanze nemaju o čemu da pričaju sa drugima, jer ne vide neku korist od toga". S druge strane, u određenom trenutku ljudske evolucije čovek je razvio želju da deli svoje misli sa drugima. Na njegovu sreću, svi neophodni organi za primanje i proizvodnju zvukova već su bili na svom mestu kao deo nasleđa primata, a prirodna selekcija je samo trebala da pronađe način da poveže ove aparate sa mislima.

Ipak, čini se da je baš ovaj korak najmisteriozniji od svih. Marc D. Hauser, stručnjak za komunikaciju životinja sa Harvarda, vidi neometanu interakciju između različitih centara nervnog sistema kao ključnu za razvoj sposobnosti govora. „Iz nekog razloga, možda sasvim slučajno, naši mozgovi su se promenili na način na koji životinjski nisu, i to je odjednom dovelo do eksplozije," ubeđen je on.

U životinjskim mozgovima, međutim, određeni centri nervnog sistema čvrsto su vezani za jedno mesto i nisu u stanju da međusobno slobodno komuniciraju. „Šimpanze mogu da govore ali jednostavno neće," uveren je dr Hauser. Oni odlično shvataju ciljeve i namere drugih, i upražnjavaju složenu političku strategiju u čoporu, za šta bi sposobnost govora bila vrlo korisna. Ali neurološki centri koji upravljaju složenim socijalnim interakcijama nisu u tesnoj korelaciji sa govorom.

Dr Hauser je pokušao da sazna da li životinje mogu da razlikuju neke kritične aspekte govora, čak i ako nisu u stanju da govore. Prošle godine on i Ansgar Endress su objavili da su latinoamerički pamučni tamarini u stanju da razlikuju kada je neka reč dodata ispred a kada iza neke druge reči. Ovo podseća na sintaksičku sposobnost da se razlikuje sufiks od prefiksa, ali dr Hauser smatra da je to ipak samo sposobnost da se razlikuje da neka stvar ide isped neke druge, i da to ima malo veze sa pravom sintaksom[6].

tamarin

Pamučni tamarin (Saguinus oedipus) iz Kolumbije. Težak je 350-450 grama.

 

Postajem pomalo pesimističan," napominje on, pričajući o naporima da razotkrije da li životinje imaju neke sposobnosti govora. „ Zaključio sam da smo verovatno iscrpeli sve raspoložive metode i da nas one neće odvesti tamo gde bi smo mi to želeli i ukazati nam na nešto što liči na semantiku[7] ili sintaksu."

Za sada, kako su to nedvosmisleno utvrdila istraživanja dr Klausa Zuberbühlera, zaista postoje mnogi naizgled besmisleni zvuci u prašumi koji sigurno prenose informacije na način koji je možda sličan govoru.

 

[Tekst preuzet iz najnovijeg "New York Timesa"]



[1] Nacionalni park (Parc National de Taï) u Obali Slonovače, jedna od poslednjih kišnih šuma u Zapadnoj Africi. Od 1982. spada u World Heritage Site, i stanište je mnogih ugroženih vrsta, kao što su pigmejski nilski konj, šimpanze, i majmuni. Park ima površinu od 3.300 km².

Park je osnovan 1926. a dobio je status nacionalnog 1972. Postao je UNESCO Biosphere Reserve 1978. godine.

Pet vrsta sisara iz parka su na crvenoj listi najugroženih vrsta: Pygmy Hippopotamus, majmun Olive Colobus, leopardi, šimpanze Jentink's Duiker.

Park je i prirodni rezervoar Ebola virusa. Svetska zdravsvena organizacija konstantno je zabrinuta zbog blizine Međunarodnog aerodroma u Abiđanu.

[2] Grupa primata koja je najbliža ljudima. U nju spadaju afrički veliki majmuni, gorile i dve vrste šimpanzi; azijski veliki majmun, orangutan; i niže vrste iz Azije, giboni i siamanzi. Razlikuju se od ostalih primata po brojnim anatomskim i biheviorističkim osobinama, što ukazuje na njihovo zajedničko poreklo; zbog toga čine monofisku grupu koju nazivamo Hominoidima.

[3] Bilo koja vrsta srednjih dugorepih primata, u koje spadaju makaki, pavijani (baboons), kapucineri, marmoseti, i tamarini a izuzimajući čovekolike majmune i prosimije (lemure, tarsiere i lorise).

[4] Naučnici su gledali da roditelji uče svoju decu da pravilno koriste zvukove upozorenja tako što im neprestano ponavljaju pravilne zvučne signale. Ali gledali su slučaj gde je neko dete majmuna poslalo signal za leoparda iako je to bio običan mungos. Majka ga je pojurila i za kaznu dobro istukla.

[5] Nastavak, dodatak, deo reči između korena ili osnove i završetka, npr. potpis-ivati, nos-ić, itd. Suprotno od prefiksa.

[6] Deo gramatike koji je posvećen izučavanju pravila obrazovanja rečenica u jeziku: redosledu reči, njihovoj gramatičkoj povezanosti (rekciji) i ulogama.

[7] Grana semiotike (nauka o znacima( koja izučava odnose znakova i simbola prema stvarima na koje upućuju.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Dragan Tanaskoski said More
    Siniša, ovaj sajt nije moj, ja sam samo... 1 dan ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Dobijate besplatno već četvrt veka... 1 dan ranije
  • Sveta said More
    Pa i nije dat odgovor na pitanje. Tačno... 2 dana ranije
  • Siniša said More
    Dragane, bilo bi lepo, da uvedete i... 3 dana ranije
  • Baki said More
    Istovremeno i fascinantno i jezivo.... 6 dana ranije

Foto...