28. decembar 2009. logob92
Darvinizam

Čarls Darvin, za razliku od svog dede Erazmusa, evolucioniste čijoj su se naučnoj poeziji divili Vordsvort i Kolridž (što, moram reći, pomalo iznenađuje), nije bio poznat kao pesnik ali postigao je lirski krešendo u poslednjem pasusu Postanka vrsta.

Piše: Ričard Dokins

1

Tako, usled rata u prirodi, usled gladi i smrti, neposredno proizilazi najuzvišeniji objekt koji možemo zamisliti, naime, stvaranje viših životinja. Ima veličanstvenosti u ovome pogledu na život, sa njegovim različitim moćima koje su prvobitno udahnute u nekoliko oblika ili samo u jedan; i u tome što se, dok se naša planeta, pokoravajući se utvrđenom zakonu gravitacije kreće po svojoj kružnoj putanji, od jednog tako prostoga početka stvoren je beskonačan broj najlepših i najdivnijih oblika, i još se evolucijom stvaraju.

Mnogo se toga steklo u ovom poznatom zaključku i na koncu ove knjige razložiću ga red po red.

„Usled rata u prirodi, usled gladi i smr ti"

Jasne misli kao i uvek, Darvin je prepoznao moralni paradoks u suštini svoje velike teorije. Nije bio blagorečiv - ali izrazio je umirujuću misao da priroda nema zle namere. Stvari jednostavno slede iz „zakona koji vladaju oko nas", da citiram rečenicu iz istog pasusa. Nešto slično je rekao i na kraju sedmog poglavlja Postanka:

to može ne biti logički zaključak, ali za moju je maštu mnogo veće zadovoljstvo gledati na takve instinkte, kao kad mladi kukavičić izbacuje iz gnezda svoju braću i sestre po majci hraniteljici, kad mravi vrše zarobljenje, kad se larve osa potajnica hrane unutricom živih gusenica, ne kao na naročito darovane ili stvorene instinkte, već kao na male posledice jednog opšteg zakona koji vodi usavršavanju svih organskih bića - naime, umnožavanju, variranju, održavanju u životu najjačih i izumiranju najslabijih.

Pominjao sam već da se Darvin gadio (kao i njegovi savremenici) običaja ženki osa potajnica (Ichneumonidae) da ubodu žrtvu i parališu je ali ne i ubiju, pa meso ostaje sveže dok larve jedu živi plen iznutra. Darvin, kao što znate, nije mogao ni sam sebe ubediti da je dobronamerni tvorac mogao smisliti takvu groznu naviku. Ali kada je prirodna selekcija za kormilom, sve postaje jasno, shvatljivo i razumno. Prirodnoj selekciji nije stalo do ugodnosti. Zašto bi? Da bi se nešto dogodilo u prirodi, jedini zahtev treba da bude ispunjen - da je isti događaj u davnoj prošlosti pomogao opstanku gena koji su mu davali važnost. Opstanak gena je dovoljno objašnjenje za surovo ponašanje osa i bezosećajnu ravnodušnost cele prirode. Dovoljno i zadovoljavajuće za intelekt iako ne i za ljudsku saosećajnost.

Ričard Dokins je evolucioni biolog i filozof, pisac popularnonaučnih knjiga koje su postigle planetarni uspeh. Rođen je 1941. godine u Najrobiju (u Keniji). Profesor je na Univerzitetu Oksford i šef Katedre za razumevanje nauke u javnosti. Popularnost je stekao 1976. godine, knjigom Sebični gen u kojoj je na razumljiv način predstavio genocentrično viđenje evolucije. Gostuje u brojnim televizijskim i radijskim programima o evolucionoj biologiji i kreacionizmu. Otvoreni je kritičar religije i pobornik ateizma. Objavio je knjige Sebični gen, Prošireni fenotip, Slepi časovničar, Reka iz raja, Uspon Planinom neverovatnosti, Rasplitanje duge, Đavolov kapelan, Priče predaka i Zabluda o Bogu.

Tačno je, ima veličanstvenosti u ovom pogledu na život. Ima veličanstvenosti čak i u spokojnoj ravnodušnosti prirode prema patnji koja neumoljivo sledi svoje najvažnije načelo, opstanak najsposobnijih. Teolozi bi sada mogli da se trgnu na ovaj prizvuk poznate ideje iz teodiceje po kojoj se smatra da je patnja neizbežno povezana sa slobodnom voljom. Za biologe će pak neumoljivo sigurno biti previše jaka reč kada pomisle - možda u skladu s mojom meditacijom o crvenim zastavicama iz prethodnog poglavlja - na biološku funkciju sposobnosti za patnju. Ako životinje ne pate, neko ne radi dovoljno dobro na poslovima opstanka gena.

Naučnici su ljudi i imaju jednako pravo kao i drugi da kritikuju okrutnost i zgražavaju se nad patnjom. Ali dobri naučnici poput Darvina znaju da se treba suočiti s tim istinama o stvarnom svetu, ma koliko odvratne bile. Štaviše, ako ćemo dopustiti pristrasno razmatranje, ima nečeg zanosnog u ogoljenoj logici koja vlada nad svim u životu, pa i nad osama koje se gnezde u nervnim ganglijama žrtve, mladuncima kukavice koji izbacuju svoju braću iz hraniteljskog gnezda, mravima porobljivačima i nad jednoumnom, ili bolje rečeno bezumnom, ravnodušnošću prema patnji koju pokazuju svi paraziti i predatori. Darvin je učinio sve da nas uteši i stoga je poglavlje o borbi za opstanak završio rečima:

Sve što možemo činiti jeste da stalno imamo na umu da svako živo biće teži da poveća svoj broj u geometrijskoj progresiji; da svako u nekoj periodi svoga života, za vreme nekog doba godine, u svakom pokolenju ili sa prekidima, mora da vodi borbu za opstanak i da trpi velika uništavanja. Ako razmislimo o toj borbi, možemo da se tešimo sa punim uverenjem da rat u prirodi nije neprekidan, da se ne oseća strah, da je smrt obično brza i da snažni, zdravi, i srećni nadživljuju i množe se.

Pucati u glasnika jedna je od glupljih ljudskih mana i na njoj se temelji dobar deo protivljenja evoluciji o kojem sam govorio u uvodu. „Učite decu da su životinje pa će se i ponašati kao životinje." Čak i kad bi bilo tačno da evolucija, ili učenje o evoluciji, podstiče nemoralnost, to ne bi ukazivalo da je teorija evolucije pogrešna. Prilično je neverovatno kako mnogi nisu u stanju da uvide tu jednostavnu suštinu. Ova zabluda je toliko česta da čak ima i ime: argumentum ad consequentiam - X je tačno (ili netačno) zavisno od toga koliko mi se dopadaju (ili ne dopadaju) njegove posledice.

„Najuzvišeniji objekt ko ji mo žemo zamis liti"

Da li je „stvaranje viših životinja" uistinu „najuzvišeniji objekt koji možemo zamisliti"? Najuzvišeniji? Stvarno? Zar nema još uzvišenijih stremljenja? Umetnost? Duhovnost? Romeo i Julija? Opšta teorija relativnosti? Deveta Betovenova simfonija? Sikstinska kapela? Ljubav?

Ne smete zaboraviti da je Darvin, i pored sve svoje skromnosti, gajio visoke ambicije. U njegovom pogledu na svet, sve o ljudskom umu, sve naše emocije i duhovne težnje, sva umetnost i matematika, filozofija i muzika, sva dela intelekta i duha, proizvod su istog procesa čiji su krajnji ishod više životinje. Ne radi se samo o tome da bez razvijenog mozga ne bi bilo duhovnosti i muzike. Mozgovi su se prirodnom selekcijom birali tako da budu sve veći i moćniji iz praktičnih razloga, sve dok se te više sposobnosti intelekta i duha nisu pojavile kao sporedan proizvod i procvetale u kulturološkom okruženju koje su pružili život u zajednici i jezik.

U Darvinovom pogledu na svet nema nipodaštavanja viših ljudskih sposobnosti, niti njihovog svođenja na ponižavajuću ravan. Nema čak ni pokušaja da se one objasne na nivou koji bi bio vrlo zadovoljavajući, onako kako je zadovoljavajuće, recimo, Darvinovo objašnjenje ponašanja gusenice koja podražava zmiju. Ali s njegovim pogledom na svet izbrisana je ona nedosegljiva tajna - koja nije ni vredna pokušaja da se dosegne - što mora da je uporno ometala sve pokušaje pre Darvina da se razume život.

Darvin se ne mora braniti od mojih napada i preći ću preko pitanja da li je postanak viših životinja najuzvišeniji objekt koji možemo zamisliti, ili je samo vrlo uzvišen. Ali, šta je s predikatom? Da li postanak viših životinja „neposredno proizilazi" iz rata u prirodi, gladi i smrti? Pa, jeste, proizilazi. Proizilazi neposredno ako razumete Darvinovo zaključivanje, ali do 19. veka to niko nije uvideo. Mnogi ga ni danas ne razumeju, ili se i ne trude. Nije teško zaključiti zašto. Kada razmislite o tome, i samo naše postojanje, posmatrano s post-darvinovskom jasnoćom, kandidat je za najčudesniju činjenicu u životu o kojoj iko od nas može promišljati. Uskoro ću se vratiti na tu temu.

„Koje su prvobitno udahnute"

Više ne znam broja besnih pisama koja sam primio od čitalaca moje prethodne knjige, u kojima me okrivljuju da sam, prema njihovom mišljenju, namerno ispustio suštinsku reč Tvorac pre glagola udahnuti. Nisam li namerno izvrnuo Darvinovu nameru? Ovi revnosni korespondenti zaboravili su da je objavljeno šest izdanja te Darvinove velike knjige. U prvom izdanju rečenica glasi baš kao što sam je ovde napisao. Darvin je verovatno popustio pod pritiskom religijskog lobija i u drugo, i sva ostala izdanja, umetnuo reč Tvorac. Osim ako ne postoji dobar razlog da učinim suprotno, uvek citiram prvo izdanje Postanka vrsta.

Donekle i zbog toga što je originalni primerak iz istorijskog prvog izdanja, čiji je tiraž bio 1250 komada, jedna od najdragocenijih stvari koju posedujem; dao mi ju je moj dobročinitelj i prijatelj Čarls Simonji. Ali, to radim i stoga što prvo izdanje ima najveću istorijsku vrednost. To izdanje je snažno udarilo u viktorijanski pleksus i istisnulo vekovima star ustajali vazduh. Povrh toga, kasnija izdanja, a posebno šesto, povlađivala su i više nego što je javno mnjenje htelo. U pokušaju da odgovori na mnoge učene kritike prvog izdanja ali i na one kritike koje su promašile suštinu, Darvin je ponovo razmotrio, čak i revidirao svoje stavove o mnogim važnim temama u vezi s kojima je od početka bio u pravu. Dakle, stoji „koje su prvobitno udahnute", a ne „koje je Tvorac prvobitno udahnuo".

Izgleda da je Darvin zažalio zbog tog povlađivanja religioznom razmišljanju. Godine 1863. godine napisao je svom prijatelju, botaničaru Džozefu Hukeru: „Dugo sam žalio što sam se dodvoravao javnom mnjenju i upotrebio izraz iz Petoknjižja iako sam, u stvari, mislio da su se pojavile usled sasvim nepoznatih procesa". „Izraz iz Petoknjižja" koji Darvin ovde pominje jeste reč „stvaranje". Fransis Darvin je objasnio kontekst, u svom izdanju očevih pisama iz 1887. godine: Darvin je pisao Hukeru da se zahvali što mu je pozajmio na čitanje prikaz Karpenterove knjige u kojem je nepoznati recenzent govorio o „sili stvaranja... koju je Darvin mogao iskazati samo terminima iz Petoknjižja, kao primordijalni oblik u koji je 'prvi put udahnut život'". Danas bismo se razilazili i u tumačenju izraza „prvobitno udahnut".

Šta je trebalo da bude udahnuto u nešto? Pretpostavljam da se referenca odnosila na neku vrstu daha života*, ali šta bi to značilo? Što više posmatramo granicu između živog i neživog, to razlike postaju sve varljivije. Život, životnost, trebalo je da ima nekakav treperavi, pulsirajući kvalitet, neku životnu esenciju - koja je izražena na francuskom da bi bila još tajanstvenija: élan vital†. Život, izgledalo je, beše sazdan od naročite životne supstance, gadne smese po imenu „protoplazma". Profesor Čelendžer Konana Dojla, izmišljeni lik pun sebe više i od Šerloka Holmsa, otkrio je da je Zemlja živa. Ona je poput džinovske morske kornjače čiji je oklop Zemljina kora a čije se jezgro sastoji od čiste protoplazme. Sve do sredine 20. veka mislilo se da je život kvalitativno iznad fizike i hemije. Sada se više ne veruje u to. Razlika između živog i neživog nije u supstanci nego u informaciji. Žive stvari sadrže goleme količine informacija. Većina je digitalno upisana u DNK a velike količine su kodirane i na druge načine, kao što ćemo odmah videti.

U slučaju DNK, prilično dobro razumemo kako su se informacije nagomilavale tokom geološkog vremena. Darvin je to nazivao prirodnom selekcijom, a mi možemo biti nešto precizniji: neslučajno preživljavanje informacija koje kodiraju embriološke recepte za preživljavanje. Samo po sebi, jasno je kako se može očekivati da recepti za vlastito preživljavanje imaju tendenciju da prežive. Kod DNK je posebno to da ona ne preživljava kao samostalni entitet nego u obliku neodređenog broja kopija. Pošto se ponekad događaju greške prilikom kopiranja, nove varijante možda će češće preživljavati nego njihovi preci pa će se baza podataka u kojima su kodirani recepti za preživljavanje s vremenom usavršavati.

Ta poboljšanja biće vidljiva u boljim telima i drugim izumima i uređajima za čuvanje i rasprostiranje kodiranih informacija. U stvarnosti, čuvanje i rasprostiranje informacija iz DNK obično znači preživljavanje i razmnožavanje tela koja ih sadrže. Darvin je proučavao na nivou tela, bavio se njihovim preživljavanjem i razmnožavanjem. Informacije kodirane u njima bile su posredno prisutne u njegovom pogledu na svet ali nisu postale očigledne sve do 20. veka. Genetička baza podataka postaće skladište informacija o okolinama koje su postojale u prošlosti, okruženjima u kojima su naši preci preživljavali i prenosili gene koji su im u tome pomagali.

Pod pretpostavkom da će sadašnja okolina i buduće okoline biti slične onima iz prošlosti (a uglavnom je tako) ova „genetička knjiga mrtvih", ispostavlja se, biće koristan priručnik za preživljavanje u sadašnjosti i budućnosti. Skladište tih informacija će, u svakom trenutku, postojati u telima jedinki, ali na duži period, kada je razmnožavanje seksualno a DNK se meša od tela do tela, baza podataka o preživljavanju biće genski fond vrste. Genom svake jedinke, iz bilo koje generacije, biće uzorak iz baze podataka vrste. Različite vrste imaće različite baze podataka zbog različitih predačkih svetova.

Dokins
Ričard Dokins

Baza podataka u genskom fondu kamile sadržaće podatke o pustinjama i kako u njima preživeti. DNK u genskom fondu krtice sadržaće uputstva i savete za preživljavanje i mraku i vlažnoj zemlji. DNK u genskom fondu grabljivaca sadržaće informacije o plenu, njegovim trikovima za izbegavanje i o tome kako ga nadmudriti. DNK u genskom fondu plena sadržaće informacije o grabljivcima i kako ih izbeći ili ih nadmudriti. DNK u svim genskim fondovima sadržaće informacije o nametnicima i kako se odupreti njihovoj neprestanoj navali. Informacije o tome kako živeti u sadašnjosti te kako preživeti u budućnosti, nužno su dobijene iz prošlosti. Neslučajno preživljavanje DNK u telima predaka očigledan je način na koji se informacije iz prošlosti spremaju i čuvaju za primenu u budućnosti i upravo tako je izgrađena prva DNK baza podataka. Ali, postoje još tri načina da se informacije o prošlosti arhiviraju tako da se mogu upotrebiti radi povećavanja izgleda za preživljavanje u budućnosti.

To su imunološki sistem, nervni sistem i kultura. Zajedno s krilima, plućima i drugim organima za preživljavanje, svaki od tri sekundarna sistema za sakupljanje informacija uverljivo je nagovešten primarnim sistemom: prirodnom selekcijom DNK. Sva četiri sistema možemo nazivati memorije. Prva memorija je skladište DNK s predačkim tehnikama za preživljavanje zapisanim u genskom fondu vrste. Baš kao što nasleđena baza podataka DNK beleži detalje o životnom okruženju predaka i kako u njemu preživeti, imunološki sistem - druga memorija - pamti podatke o bolestima i drugim napadima na telo koji su se dogodili tokom života jedinke.

Baza podataka o preležanim bolestima i o tome kako ih preboleti, specifična je za svaku jedinku i zapisana je u proteinima koje zovemo antitela - postoji po jedna populacija antitela za svaki patogen (organizam uzročnik bolesti) precizno skrojenih po prethodno stečenom iskustvu s proteinima koji karakterišu taj patogen. Kao i mnoga druga deca iz moje generacije, i ja sam imao ovčije i male boginje. Moje telo pamti to iskustvo, sećanje je utisnuto u proteine antitela zajedno sa ostatkom moje baze podataka o napasnicima koje sam ranije savladao.

Srećom, nisam imao dečju paralizu, ali je medicina pametno razvila tehniku vakcinisanja za usađivanje lažnih sećanja o bolestima koje nikada nismo preboleli. Nikada neću dobiti paralizu jer moj telo misli da sam je već imao a moja imunološka baza podataka opremljena je odgovarajućim antitelima jer je obmanuta da ih napravi nakon što mi je u telo ubrizgana bezopasna varijanta virusa. Fascinantno je, kao što su pokazali radovi nekolicine nobelovaca iz oblasti medicine, da se baza podataka imunološkog sistema sama popunjava u kvazidarvinističkom procesu slučajne varijacije i neslučajne selekcije. Ali ovde neslučajna selekcija nije selekcija tela zbog njihove sposobnosti da prežive, nego selekcija proteina iz tela zbog njihove sposobnosti da opkole ili na drugi način neutrališu invazivne proteine.

Treća memorija je ona na koju obično mislimo kada kažemo tu reč: memorija nervnog sistema. Nekim mehanizmom, koji još uvek sasvim ne razumemo, mozak pamti stečena iskustva paralelno s memorijom antitela o preležanim bolestima i s memorijom DNK o smrtima i uspesima predaka. Jednostavno gledano, treća memorija radi na principu pokušaja i pogrešaka koji se može smatrati još jednim pandanom prirodnoj selekciji. Kada traži hranu, životinja može pokušati da dođe do nje na nekoliko načina. Iako nije strogo slučajna, ta probna faza je dovoljno dobra analogija genske mutacije. Analogija prirodnoj selekciji je „jačanje", sistem nagrada (pozitivno pojačanje) i kazni (negativno pojačanje).

Prebiranjem po opalom lišću (pokušaj) moguće je pronaći larve insekata i mokrice koje se ispod njega kriju (nagrada). Nervni sistem ima pravilo: „Svaki pokušaj iza koga sledi nagrada treba ponavljati. Nijedan pokušaj iza koga nije usledila nagrada ili je, još gore, za njim usledila kazna, ne treba ponavljati.". Ali, memorija mozga ide mnogo dalje od kvazidarvinističkog procesa neslučajnog preživljavanja nagrađenih pokušaja i eliminacije onih koji su praćeni kaznom. Memorija mozga (nema potrebe za navodnicima jer reč koristim u pravom značenju), bar u slučaju čoveka, ogromna je i snažna. Ona čuva detaljne prizore predstavljene unutrašnjim simulakrumom svih pet čula. U njoj su sadržani popisi lica, mesta, zvukova, društvenih običaja, pravila, reči.

Vrlo dobro je i sami poznajete pa nema potrebe da trošim reči podsećajući vas. Samo ističem zapanjujuću činjenicu da se i leksikon reči koje su mi na raspolaganju za pisanje i identičan, ili bar prilično podudaran, rečnik koji je vama na raspolaganju dok čitate, nalaze u ogromnoj neuronskoj bazi podataka zajedno sa sintaksičkim aparatom za slaganje reči u rečenice i prepoznavanje značenja. Dalje, treća memorija, moždana, izrodila je četvrtu.

Baza podataka u našem mozgu sadrži više od običnog zapisa događaja i osećaja iz ličnog života - iako je to bila granica kada je mozak prvobitno evoluirao. Naš mozak čuva kolektivna sećanja negenetički nasleđena od prošlih generacija, prenesena usmeno ili u knjigama, a danas i preko Interneta. Svet u kojem i vi i ja živimo mnogo je bogatiji zbog onih koji su svoja postignuća upisali u bazu podataka čovekove kulture. Zbog Njutna i Markonija, Šekspira i Stajnbeka, Baha i Bitlsa, Stivensona i braće Rajt, Dženera i Salka, Kirijeve i Ajnštajna, Fon Nojmana i Berners-Lija. I, naravno, Darvina. Sve četiri memorije deo su, ili manifestacija, ogromne superstrukture aparata za preživljavanje koji je izgrađen u darvinističkom procesu neslučajnog preživljavanja DNK.

„U neko liko oblika ili samo u jedan"

Darvin je bio u pravu što nije igrao samo na jednu kartu, ali danas smo prilično sigurni da su sva živa bića na ovoj planeti potomci jednog pretka. Dokaz za to je, kao što ćete videti u poglavlju 10, činjenica da je genski kôd univerzalan, gotovo identičan kod životinja, biljaka, gljiva, bakterija, arhebakterija i virusa. Rečnik sa 64 reči po kojem se troslovne DNK reči prevode u dvadeset amino-kiselina i jednu tačku koja znači „počni da čitaš ovde" ili „prestani da čitaš ovde", pronaći ćete svugde u živom svetu (s jednim ili dva izuzetka koji neće potkopati uopštavanje).

Kad bi se otkrili čudni, anomalni mikrobi, recimo da se zovu harumskariote, koji uopšte ne koriste DNK, ili ne koriste proteine, ili koriste proteine ali ih pletu iz drugačijeg skupa aminokiselina od ovih dvadeset koje poznajemo, ili koriste DNK ali ne i triplet nukleotida, ili koriste triplet nukleotida ali ne i isti rečnik od 64 reči - kad bi bio ispunjen i jedan od ovih uslova, mogli bismo tvrditi da je život započeo dvaput: jednom za harumskariote i drugi put za ostale organizme.

I pored svega što je Darvin znao - zapravo, i pored svega što se znalo pre otkrića DNK - neka stvorenja možda su imala svojstva koja sam pripisao harumskariotima, a u tom slučaju bi ono njegovo „u nekoliko oblika" bilo opravdano. Da li je moguće da su dva nezavisna početka života zasnovana na istom kodu od 64 reči? Malo je verovatno. Da bi to bilo moguće, postojeći kôd morao bi imati bitnu prednost nad alternativnim kodovima, a trebalo bi da postoji i put koji vodi ka postepenom poboljšavanju, put po kojem bi prirodna selekcija trebalo da napreduje. Ni jedno ni drugo stanje nije verovatno. Fransis Krik je vrlo rano izneo gledište da je genetički kôd „zamrznuti slučaj" koji je, kada nastupi, vrlo teško ili nemoguće promeniti.

Zaključivanje je zanimljivo. Bilo kakva mutacija samog genetičkog koda (nasuprot mutacijama gena koje kodira) imala bi katastrofalan rezultat, ne samo na jednom mestu već u celom organizmu. Ako bi i jedna reč iz rečnika od 64 reči promenila značenje, tako da definiše drugačiju amino-kiselinu, gotovo svi proteini u telu bi se odmah promenili, verovatno na mnogim mestima u svojoj strukturi. Za razliku od običnih mutacija koje, na primer, neznatno produžuju noge, skraćuju krila ili potamnjuju boju očiju, promena u genetičkom kodu promenila bi sve odjednom, u celom telu, i to bi bila katastrofa.

Razni teoretičari iznosili su genijalne predloge za posebne načine na koje bi genski kôd mogao da mutira, načine da se, kako to piše u jednom radu, zamrznuti slučaj „odmrzne". Ma koliko ovo bilo zanimljivo, mislim da je sasvim sigurno kako je svako živo biće čiji je genski kôd analiziran, potomak jednog zajedničkog pretka. Bez obzira na to koliko su složeni i međusobno drugačiji programi visokog nivoa na kojima se zasnivaju različiti oblici života, svi su, u osnovi, napisani istim mašinskim jezikom. Naravno, ne možemo isključiti mogućnost da su se možda bili pojavili drugi mašinski jezici kod bića koja su sada izumrla - nekih oblika harumskariota.

Fizičar Pol Dejvis izneo je logičnu tezu: nismo se mnogo potrudili da pogledamo postoje li negde neke harumskariote (naravno, nije upotrebio taj naziv) koje još nisu izumrle već i dalje žive skrivene u kakvoj ekstremnoj izolaciji na našoj planeti. On priznaje da je to malo verovatno, ali tvrdi - poput čoveka koji izgubljene ključeve traži pod uličnom lampom umesto tamo gde ih je izgubio - kako je mnogo lakše i jeftinije temeljito tražiti takve oblike života na našoj planeti nego putovati do drugih planeta i tražiti ih tamo. U međuvremenu, bez zazora ću ovde zabeležiti kako iščekujem da profesor Dejvis neće ništa pronaći, te da svi postojeći oblici života na Zemlji koriste isti mašinski kôd i svi potiču od jednog pretka.

„Dok se naša planeta, pokora vajući se utvrđenom zakon u gravitacije kreće po svojoj kružno j putanji"

Ljudi su znali za cikluse koji upravljaju našim životima mnogo pre nego što su ih razumeli. Najočigledniji ciklus je smena dana i noći. Objekti koji lebde u svemiru ili kruže jedan oko drugog po zakonima gravitacije, imaju prirodnu tendenciju da se okreću oko vlastite ose. Postoje izuzeci, ali naša planeta nije među njima. Njen period rotacije je sada dvadeset četiri sata (nekada se okretala brže) i to doživljavamo kao smenu dana i noći. Pošto živimo na relativno masivnom telu, gravitaciju smatramo silom koja sve vuče prema središtu tela, rekli bismo prema „dole".

Ali gravitacija, kao što je prvi spoznao Njutn, ima sveprisutno dejstvo, takvo da tela u kosmosu drži u polutrajnoj orbiti oko drugih tela. To doživljavamo kao ciklus godišnjih doba koji je posledica Zemljinog kretanja oko Sunca.* Pošto je osa oko koje se Zemlja okreće nagnuta u odnosu na ravan po kojoj se kreće oko Sunca, dani su duži u polovini godine kada je hemisfera na kojoj živimo bliža Suncu, a noći su tada kraće i taj period ima vrhunac u sredini leta. Tokom druge polovine godine, dani su kraći a noći duže i taj period, kada je na vrhuncu, nazivamo zimom. Kada je na našoj hemisferi zima, sunčevi zraci, ako uopšte dopiru do nas, padaju pod tupljim uglom. Zbog drugačijeg upadnog ugla, sunčev zrak se zimi prostire po mnogo tanjem sloju atmosfere nego isti takav zrak u letnjem periodu. Na mestu prelamanja manje fotona po kvadratnom centimetru, veća je hladnoća. Manje fotona po zelenom listu znači i manje fotosinteze. Isti efekat imaju i kraći dani i duže noći.

Zima i leto, dan i noć, naši životi upravljaju se po ciklusima, baš kao što je Darvin rekao - i kako je pre njega zapisano u Knjizi postanja: „Dokle bude zemlje neće nestajati sjetve ni žetve, studeni ni vrućine, ljeta ni zime, dana ni noći." Gravitacija posreduje i u drugim ciklusima koji su bitni za život, ali oni nisu tako očigledni. Za razliku od drugih planeta koje imaju više satelita, često vrlo malih, Zemlja ima jedan veliki satelit koji zovemo Mesec. Dovoljno je velik da i sam izaziva značajne gravitacione efekte. Te efekte doživljavamo uglavnom kao ciklus plime i oseke - ne samo relativno brz ciklus dnevnih smena plime i oseke nego i sporiji mesečni ciklus prolećnih plima i mrtvih plima koji izaziva interakcija između sunčevog gravitacionog efekta i efekta Meseca koji se svakih 28 dana okrene oko Zemlje.

Ti plimni ciklusi vrlo su važni za morske organizme i organizme koji žive na obali a ljudi su se donekle nerazumno pitali da li su neka sećanja naših morskih predaka možda preživela u našem mesečnom reproduktivnom ciklusu. To je možda malo verovatno, ali je odlična tema za spekulisanje kako bi život bio drugačiji da nema Meseca koji se okreće oko Zemlje. Iznošene su i pretpostavke, po mom mišljenju neutemeljene, da život ne bi bio moguć bez Meseca. Šta bi bilo ako se naša planeta ne bi okretala oko svoje ose? Ako bi jedna njena strana uvek bila okrenuta Suncu, kao što je ista strana Meseca uvek okrenuta Zemlji, imali bismo jednu polovinu na kojoj je uvek dan i vrlo vruće i drugu polovinu na kojoj je uvek noć i neizdrživo hladno. Da li bi život opstao u pograničnoj zoni između tih polovina ili možda duboko pod zemljom?

Sumnjam da bi se život začeo u tako neprijateljskim uslovima, ali kada bi se Zemlja postepeno usporavala sve do zaustavljanja, bilo bi dovoljno vremena za prilagođavanje i nije nemoguće da bi bar neke bakterije preživele. Šta bi bilo kada bi se Zemlja okretala, ali oko ose koja nije nagnuta? Sumnjam da bi to uništilo život. Ne bi bilo smene zime i leta. Zima i leto zavisili bi od geografske širine i dužine a ne od vremena. Bića oko polova ili visoko u planinama stalno bi živela zimi. Ne vidim zašto bi to izbrisalo život - on bi bez godišnjih doba bio samo manje zanimljiv. Ne bi bilo motivacije za migriranje, za parenje u jedno doba godine umesto u drugo, za opadanje lišća, za linjanje ili hiberniranje.

Ako planeta ne bi bila u orbiti oko zvezde, život uopšte ne bi bio moguć. Jedina alternativa okretanju oko zvezde je jurnjava kroz prazan prostor - tminu blizu apsolutne nule, u samoći i daleko od izvora energije koja omogućava da život teče uzvodno, privremeno i lokalno, protiv termodinamičke bujice. Darvinove reči da se naša planeta „pokoravajući se utvrđenom zakonu gravitacije kreće po svojoj kružnoj putanji", više je od pesničkog načina da izrazi neprekidan i nezamislivo dug tok vremena. Jedino tako što će se kretati u orbiti oko zvezde telo može da ostane na relativno nepromenjenoj udaljenosti od izvora energije. U blizini zvezde - a naše Sunce je tipična zvezda - postoji ograničen prostor okupan toplotom i svetlošću u kojem je moguć razvoj života. Kako se odmičete od zvezde dalje u kosmos, nastanjiva zona brzo nestaje, povinujući se poznatom zakonu obrnutog kvadrata.

Zapravo, svetlost i toplota nestaju, ali ne proporcionalno udaljenosti od zvezde, već proporcionalno kvadratu te udaljenosti. Lako je razumeti zašto je tako. Zamislite koncentrične sfere sve većeg prečnika čiji je centar u centru zvezde. Energija koju zvezda zrači pada na površinu sfere i ravnopravno se deli na svaki kvadratni centimetar unutrašnje površine sfere. Površina sfere proporcionalna je kvadratu njenog poluprečnika. Ako je rastojanje između sfere A i zvezde dvaput veće od od rastojanja između sfere B i zvezde, isti broj fotona treba raspodeliti na četiri puta veću površinu. Zato su Merkur i Venera, planete najbliže Suncu u našem sistemu, užarene, a udaljenije, kao što su Neptun i Uran, hladne su i mračne, ali još uvek toplije i svetlije od dubokog kosmosa. Prema drugom zakonu termodinamike, iako energija ne može biti ni uništena ni stvorena, ona može - mora, u zatvorenom sistemu - biti manje sposobna da izvrši koristan rad: to znači da entropija raste.

Pod radom se podrazumeva, na primer, pumpanje vode uzbrdo ili, u oblasti hemije, izdvajanje ugljenika iz ugljen-dioksida iz atmosfere i njegovo korišćenje u biljnom tkivu. Oba ova primera, kako je objašnjeno u poglavlju 12, mogu da se realizuju samo ako se sistem snabdeva energijom, na primer, električnom energijom kojom će se napajati pumpa za vodu ili solarnom energijom koja će se koristiti za sintezu šećera i skroba u zelenim biljkama. Kada se voda pumpom izbaci na brdo, težiće da teče nizbrdo a deo te energije moći će da se upotrebi za okretanje vodeničnog točka. On će generisati električnu energiju koja može pokretati motor pumpe tako deo vode opet može izbaciti uzbrdo.

Predstava

Ali samo deo vode! Deo energije se uvek gubi, ali ona ne nestaje. Nemoguće je konstruisati mašine koje bi se neprestano kretale (to nikad ne zvuči suviše dogmatski). U hemijskim procesima života, ugljenik izdvojen iz vazduha kroz hemijske reakcije „uzbrdo" u biljkama, napajane sunčevom energijom, može sagorevati da bi se oslobodilo nešto energije. Možemo ga doslovno spaljivati u obliku uglja. Zamislite da je taj ugalj rezervoar solarne energije, koju su tamo spremile davno umrle biljke iz karbona i drugih prastarih perioda. Ili, energija se može oslobađati na bolje kontrolisan način nego što je sagorevanje. U živim ćelijama, bilo biljaka ili životinja koje se hrane biljkama, ili životinja koje se hrane životinjama koje jedu biljke (i tako dalje), jedinjenja ugljenika nastala pod delovanjem Sunca sporo sagorevaju.

Umesto da doslovno sagori u plamenu, ugljenik oslobađa energiju na upotrebljiv, polagan način i tako se koristi za održavanje hemijskih reakcija koje troše energiju. Deo energije neizbežno se gubi u obliku toplote - kada se to ne bi događalo imali bismo perpetuum mobile a to je (nije mi teško da stalno ponavljam) nemoguće. Gotovo sva energija u kosmosu postepeno se degradira iz oblika koji mogu vršiti rad u oblike koji ne mogu vršiti rad. Na delu je izjednačavanje, ili mešanje, sve dok se u jednom trenutku ceo kosmos ne smiri u jednoličnoj termičkoj smrti u kojoj se (doslovno) ništa ne događa. Ali, dok se kosmos neizbežno kotrlja nizbrdo ka stanju termičke smrti, postoje opsezi za male količine energije koje će lokalne sisteme pokretati u suprotnom smeru.

Voda iz mora diže se u vazduh i formira oblake koji kasnije oslobađaju vodu iznad planinskih vrhova odakle ona teče u potocima i rekama i tako omogućava pokretanje vodeničnih točkova ili generatora u električnim centralama. Energija potrebna za premeštanje vode (a time i za pokretanje generatora) dolazi od Sunca. Tu nema kršenja drugog zakona termodinamike, jer se energija neprekidno dobija od Sunca. Sunčeva energija radi nešto slično i u zelenim listovima, pokrećući lokalne hemijske reakcije koje troše energiju pri stvaranju šećera, skroba, celuloze i biljnog tkiva. Biljke će na kraju uvenuti ili će ih pre toga pojesti životinje.

Spremljena sunčeva energija ima priliku da se oslobodi preko brojnih kaskada i kroz dugačak i složen lanac ishrane na čijem su kraju bakterije i gljivice što razgrađuju uvenule biljke ili životinje koje su ih jele. Ili, deo nje može dospeti pod zemlju, prvo u obliku treseta a zatim uglja. Međutim, opšti trend prema konačnoj termičkoj smrti kosmosa ne može se obrnuti. U svakoj karici lanca ishrane i kroza svaku energetsku kaskadu unutar ćelije, deo energije degradira se do beskorisnosti. Mašine koje bi se neprekidno kretale...u redu, dosta sam ponavljao, ali neću se izvinjavati zbog citiranja, kao što sam to uradio u najmanje jednoj od prethodnih knjiga, izvanredne izreke ser Artura Edingtona na tu temu:

Ukoliko vam neko ukaže da je vaša omiljena teorija kosmosa u suprotnosti s Maksvelovim jednačinama, utoliko gore po Maksvelove jednačine. Ako se kontradikcije otkriju eksperimentalno, pa dobro - eksperimentalci uvek nešto zabrljaju. Ali, ako se utvrdi da je vaša teorija u suprotnosti s drugim zakonom termodinamike, nema nade. Ne može se ništa učiniti s njom osim da se prepusti propasti uz najdublje poniženje.

Kada kreacionisti kažu, a to često rade, da je teorija evolucije u suprotnosti s drugim zakonom termodinamike, zapravo nam govore da ne razumeju drugi zakon (već znamo da ne razumeju evoluciju). Tu nema kontradikcije, i to zbog Sunca! Ceo sistem, bilo da govorimo o životu, ili o vodi koja se diže u oblake i ponovno pada, uvek zavisi od stabilnog toka energije sa Sunca. Iako nikada ne krši zakone fizike i hemije - i sigurno ne krši drugi zakon termodinamike - energija Sunca omogućava životu da pogura i širi zakone fizike i hemije kako bi se razvila čudesna dela koja odlikuje složenost, raznovrsnost, lepota i tajanstvena iluzija statističke neverovatnosti i smišljenog dizajna. Toliko je uverljiva ta iluzija da je vekovima zavodila najpametnije umove, sve dok se nije pojavio Čarls Darvin.

Prirodna selekcija je pumpa neverovatnosti: proces koji generiše statistički malo verovatno. Ona sistematski grabi mali broj slučajnih promena koje imaju ono što je neophodno za preživljavanje i akumulira ih, milimetar po milimetar, tokom nezamislivo dugih perioda, sve dok se evolucija ne popne na vrhove neverovatnog i različitog, vrhove čija visina i veličina ne poznaju granice, metaforičke planine koju sam nazvao Planina neverovatnosti. Pumpa neverovatnosti prirodne selekcije, koja životnu složenost penje uz Planinu neverovatnosti, neka je vrsta statističkog ekvivalenta Sunčeve energije koja podiže vodu na vrh prave planine.* Život se razvija prema složenijim oblicima samo zbog toga što ga prirodna selekcija lokalno vodi od statistički verovatnog do statistički neverovatnog. A to je moguće samo zbog neprekidnog izvora energije sa Sunca.

„Od jedno g tako pros toga početka"

Znamo mnogo o tome kako se evolucija odvijala od trenutka kada je pokrenuta, mnogo više nego što je znao Darvin. Ali ne znamo gotovo ništa više nego što je Darvin znao o tome kako je pokrenuta. Ovo je knjiga o dokazima, a mi nemamo dokaze koji potvrđuju značajan događaj što je pokrenuo evoluciju na ovoj planeti. To je mogao biti nepojmljivo nesvakidašnji događaj. Morao se dogoditi samo jednom, a koliko znamo, tako je i bilo. Moguće je čak i da se dogodio samo jedanput, na samo jednom mestu u celom kosmosu, iako u to sumnjam. Ali na osnovu čiste logike a ne dokaza, možemo primetiti kako je Darvin razumno rekao: „Od jednog tako prostoga početka".

Suprotno od jednostavno je statistički neverovatno. Statistički neverovatne stvari ne nastaju spontano: to je pravo značenje statistički neverovatnog. Početak mora biti jednostavan a evolucija prirodnom selekcijom je i dalje jedini proces za koji znamo da od jednostavnog početka može dovesti do složenih rezultata. Darvin u Postanku vrsta nije razmatrao kako je evolucija počela. Smatrao je da je taj problem izvan dometa tadašnje nauke. U pismu Hukeru koje sam naveo ranije u poglavlju, Darvin je rekao: „Glupo je sada raspravljati o poreklu života; mogli bismo isto tako misliti i o poreklu materije". On nije isključio mogućnost da bi problem jednog dana mogao biti rešen (zapravo, poreklo materije uglavnom je poznato), ali samo u dalekoj budućnosti: „Proći će neko vreme pre no što budemo videli kako 'sluz protoplazma i drugo' stvara novu životinju". Na ovom mestu u knjizi pisama njegovog oca, Fransis Darvin dodao je fusnotu:

O istoj temi moj je otac 1871. godine napisao: „Često se kaže da su se sada stekli svi uslovi za prvo stvaranje živog organizma, koji su se mogli steći. Ali kada bismo (o, kako veliko ali!) mogli imati toplu baru sa amonijakom, fosfornim solima, svetlošću, toplotom, elektricitetom i svime što treba da se hemijski formiraju proteinska jedinjenja spremna za još složenije promene, u današnje vreme takva materija bi odmah bila proždrana ili apsorbovana, što ne bi bio slučaj pre nego što su se živa bića formirala."

Čarls Darvin je ovde istakao dve vrlo različite situacije. S jedne strane, izneo je svoju jedinu pretpostavku o tome kako je život možda nastao (poznati odlomak „mala topla bara"). S druge strane, razuveravao je ondašnju nauku, ukazujući da nema nade kako će se taj događaj ponoviti pred našim očima. Čak iako još uvek postoje „uslovi za prvo stvaranje živog organizma", svaki takav proizvod bi bio odmah „proždran ili apsorbovan" (verovatno bi to učinile bakterije, danas bismo mogli s dobrim razlogom dodati) „što ne bi bio slučaj pre nego što su se živa bića formirala". Darvin je ovo napisao sedam godina nakon što je Luj Paster izjavio na predavanju na Sorboni: „Doktrina spontanog stvaranja nikada se neće oporaviti od smrtnog udarca koji će joj zadati ovaj jednostavan eksperiment".

Taj jednostavan eksperiment bio je onaj u kojem je Paster pokazao, suprotno očekivanju publike tog vremena, da se supa neće pokvariti ako se spreči da mikroorganizmi prodru u nju. Kreacionisti ponekad citiraju eksperimente kao što je bio ovaj Pasterov, navodeći ih kao dokaz u svoju korist. Silogizam je sledeći: „Spontano stvaranje do sada nije zabeleženo. Prema tome, stvaranje života nije moguće". Darvinova napomena iz 1871. godine precizno je napisana kao britak odgovor na takvu nelogičnost. Očigledno, spontano stvaranje života je veoma redak događaj, ali to se jednom moralo odigrati i to je tačno, smatrali vi taj događaj prirodnim ili neprirodnim.

Pitanje koliko je stvaranje života zaista retko vrlo je zanimljivo i vratiću mu se kasnije. Prvi ozbiljni pokušaji da se razmišlja o tome kako je život mogao započeti, oni Oparinovi u Rusiji i (nezavisno) Holdejnovi u Engleskoj, počeli su poricanjem da i dalje postoje uslovi za prvo stvaranje života. Oparin i Holdejn tvrdili su da je rana atmosfera morala biti drugačijeg sastava nego današnja. Preciznije, u njoj nije moglo biti slobodnog kiseonika pa bi to bila, hemičari bi tajanstveno rekli, redukujuća atmosfera. Danas znamo da je sav slobodni kiseonik u atmosferi rezultat života, posebno biljaka, i da nije deo prethodnog stanja u kojem se pojavio život.

Kiseonik je preplavljivao atmosferu kao zagađivač, čak i otrov, sve dok prirodna selekcija nije oblikovala živa bića tako da im bude neophodan i da se, zapravo, guše bez njega. Redukujuća atmosfera inspirisala je najpoznatiji napad na problem porekla života kada je Stenli Miler ispunio posudu jednostavnim sastojcima koji su se mešali i iskrili samo nedelju dana i potom su se u boci stvorile amino-kiseline i druge preteče života. Darvinova „topla mala bara", zajedno s Milerovom veštičjom mešavinom, danas se često odbacuje kao preambula za neke naprednije i povoljnije alternative. Istina je da nema preovlađujućeg konsenzusa. Izloženo je nekoliko obećavajućih ideja ali nema odlučujućeg dokaza koji bi nepogrešivo ukazivao na jednu.

U svojim ranijim knjigama, obradio sam različite zanimljive mogućnosti, uključujući i teoriju kristala anorganske gline Grejema Kerns-Smita i noviju pretpostavku da su uslovi u kojima se život pojavio bili slični paklenim životnim uslovima današnjih termofilnih bakterija i arhebakterija od kojih neke uspevaju i razmnožavaju se u termalnim izvorima s doslovno uzavrelom vodom. Većina biologa se danas okreće teoriji RNK sveta iz razloga za koje mislim da su vrlo uverljivi. Nije dokazano koji je bio prvi korak u stvaranju života, ali znamo kakav je morao biti. To je morao biti korak koji je pokrenuo prirodnu selekciju. Pre tog prvog koraka, nisu bila moguća poboljšanja koja ostvaruje samo prirodna selekcija.

To znači da je ključni korak bila pojava, u još nepoznatom procesu, entiteta koji se mogao samoumnožavati. Samoumnožavanje je dalo populaciju entiteta koji su se međusobno takmičili u umnožavanju. Kako nijedan proces udvajanja nije savršen, u populaciji se neminovno pojavljuju varijacije, a ako varijacije postoje u populaciji umnoživača, oni koji imaju sve što je potrebno da se i dalje umnožavaju postaće dominantni. To je prirodna selekcija, a ona nije mogla početi pre nego što se pojavio prvi samoumnožavajući entitet. Darvin je u tom odlomku o „maloj toploj bari" pretpostavio da je ključni događaj u postanku života možda spontano stvaranje proteina, ali ispostavilo se da ta Darvinova ideja nije bila toliko inspirativna kao ostale. Time se ne poriče da su proteini vrlo važni za život.

U poglavlju 8 videli smo kako imaju veoma posebnu sposobnost da se namotaju i formiraju trodimenzionalne objekte, čiji je tačan oblik određen jednodimenzionalnim nizom konstituenata - amino-kiselina. Takođe smo videli da im taj isti precizan oblik omogućava da kataliziraju hemijske reakcije na vrlo specifičan način, ubrzavajući neke čak i bilion puta. Ova specifičnost enzima čini mogućom biološku hemiju a proteini su, čini se, gotovo neograničeno fleksibilni i mogu poprimiti gotovo bilo koji oblik. To je, dakle, ono u čemu su proteini dobri. U tom poslu su vrlo, vrlo dobri i Darvin je bio prilično u pravu kada ih je pomenuo.

Darvin

Ali postoji nešto u čemu su proteini veoma loši, a Darvin je to prevideo. Beznadežno se loše umnožavaju. Oni ne mogu napraviti svoje kopije. To znači da prvi korak u stvaranju života nije moglo biti spontano stvaranje proteina. Šta je, onda, bio prvi korak? DNK je molekul koji se, prema našim saznanjima, najbolje umnožava. U naprednim oblicima života, DNK i proteini se elegantno dopunjuju. Molekuli proteina su izvrsni enzimi ali se loše umnožavaju. Za DNK vredi suprotno. Ona se ne namotava u trodimenzionalne oblike pa zbog toga ne funkcioniše kao enzim. Umesto da se namotava, ona zadržava otvoren, linearan oblik a to je čini odličnim umnoživačem i odlično opremljenom da zadaje nizove amino-kiselina.

Molekuli proteina, upravo zbog toga što se namotavaju u zatvorene oblike, ne izlažu informacije o nizovima tako da se mogu umnožavati ili čitati. Informacije o nizovima nepristupačne su u unutrašnjosti namotanih proteina. Ali, u dugačkim lancima DNK informacije o redosledu su izložene, mogu se čitati i koristiti kao šablon. Kvaka 22 postanka života je u sledećem. DNK se može umnožavati ali su joj potrebni enzimi koji će katalizovati procese. Proteini mogu katalizirati stvaranje DNK, ali im je potrebna DNK kako bi zadala pravilan redosled amino-kiselina. Kako su molekuli izašli iz ovog začaranog kruga i pokrenuli prirodnu selekciju?

Upoznajte RNK. RNK pripada polinukleotidima, istoj familiji molekula kao i DNK. Može da kodira istu količinu informacija kao i DNK, a to i radi u živim ćelijama prenoseći genske informacije od DNK do mesta na kojem se može koristiti. DNK funkcioniše kao šablon za izgradnju nizova RNK koda. Nizovi proteina tada se grade korišćenjem RNK, a ne DNK, kao šablona. Neki virusi uopšte nemaju DNK. RNK je njihov genski molekul odgovoran samo za prenos genetičkih informacija s jedne generacije na drugu. Sada da kažem nešto i o ključnim aspektima teorije RNK sveta. Osim što se može istegnuti u oblik pogodan za prenos informacija o redosledu, RNK se takođe može samostalno sastavljati, kao ogrlica od magneta koju sam pominjao u poglavlju 8, u trodimenzionalne oblike koji mogu delovati kao enzimi. RNK enzimi zaista postoje.

Oni nisu efikasni kao proteinski enzimi, ali funkcionišu. Prema teoriji RNK sveta, RNK je bila dovoljno dobar enzim da odbrani opstanak dok se nisu razvili proteini i preuzeli ulogu enzima a istovremeno je bila dovoljno dobar umnoživač dok se nije razvila DNK. Po meni, teorija RNK sveta je prihvatljiva i vrlo je verovatno da će hemičari u sledećih nekoliko decenija u laboratoriji potpuno rekonstruisati događaje koji su pokrenuli prirodnu selekciju na važan put pre četiri milijarde godina. Fascinantni koraci u pravom smeru već su preduzeti. Pre nego što završim izlaganje, ponavljam upozorenje koje sam izneo u ranijim knjigama. Zapravo nam ne treba verovatna teorija o poreklu života, a možda bismo postali i depresivni kada bi dovoljno uverljiva teorija bila otkrivena.

Ovaj neprikriveni paradoks proizlazi iz poznatog pitanja: „Kud se dedoše?", koje je postavio fizičar Enriko Fermi. Iako zatečeni tonom njegovog pitanja, Fermijeve kolege, saradnici fizičari u laboratoriji u Los Alamosu, dovoljno dobro su se poznavali pa su znali na šta je mislio. Zašto nas još nisu posetila druga živa bića iz kosmosa? Ako nas već nisu lično posetila, zašto makar nisu uspostavila kontakt preko radio-talasa (što je mnogo verovatnije)? Danas je moguće proceniti da u našoj galaksiji ima preko milijardu planeta, a da ukupno ima oko milijardu galaksija. Iako je moguće da se samo na našoj planeti u galaksiji razvio život, da bi to bilo tačno, verovatnost pojavljivanja života na planeti morala bi da bude ne mnogo veća od jedan prema milijardu.

Teorija za kojom tragamo, o poreklu života na ovoj planeti, nikako ne bi trebalo da bude teorija iz koje sledi da je verovatnoća postojanja života veoma velika. Kada bi bila, život bi bio rasprostranjen u galaksiji. Možda i jeste rasprostranjen, i tada bismo i tražili teoriju po kojoj je život verovatan. Kako još uvek nemamo dokaze o postojanju života izvan naše planete, u ovom trenutku bi nas zadovoljila i teorija iz koje ne sledi da je verovatnoća postojanja života visoka. Ako bismo ozbiljno uzeli Fermijevo pitanje i to što nema posetilaca shvatili kao dokaz da je život u galaksiji ekstremno redak, onda bi trebalo da se nadamo kako ne postoji teorija o poreklu života iz koje proishodi da je život visoko verovatna pojava.

Potpuniju argumentaciju izneo sam u knjizi Slepi časovničar i tamo nek ostane. Po mom mišljenju, koliko ono ovde vredi (verovatno malo, jer je previše nepoznanica), život je redak ali kad se uzme u obzir ogroman broj planeta (a otkriva ih se sve više) verovatno nismo sami i moguće je da u kosmosu postoje milioni ostrva na kojima se razvio život. Iako možda postoje milioni nastanjenih planeta, one mogu biti toliko udaljene jedna od druge da život nikada ne stupi u kontakt s drugim, čak ni preko radio-talasa. Ako se gleda praktično, to je isto kao da smo sami u kosmosu.

„Stvoren je beskonačan bro j najlepši h i najdi vnijih oblika , i još se evolucijom stvaraju"

Nisam siguran šta je Darvin mislio pod beskonačni. To je možda samo epitet upotrebljen da začini epitete najlepši i najdivniji. Pretpostavljam da se o tome radi. Ali, volim da pomislim kako je Darvin pod tim podrazumevao nešto konkretnije. Kada se osvrnemo kroz istoriju života, vidimo prizor obnavljanja koje se stalno podmlađuje i nikada se ne završava. Jedinke umiru, vrste, familije, redovi, pa čak i klase izumiru. Ali dok se epohe smenjuju, sam proces evolucije ide dalje, nastavlja svoje ponavljajuće cvetanje, s nenarušenom svežinom i neumanjenom mladolikošću.

Vratimo se nakratko kompjuterskim modelima veštačke selekcije koje sam opisao u poglavlju 2: safari parku kompjuterskih biomorfa, artromorfa i končomorfa koji su pokazali kako su mogle evoluirati raznovrsne školjke. U tom poglavlju predstavio sam kompjuterska bića da bih ilustrovao kako veštačka selekcija deluje i koliko je moćna na dovoljnom broju generacija. Sada ću taj kompjuterski model upotrebiti u drugu svrhu. Dok sam zurio u ekran kompjutera i uzgajao biomorfe, obojene ili crne, ili kada sam uzgajao artromorfe, imao sam preovlađujući utisak: to nikada ne dosadi. Stalno postoji nekakav osećaj čudnovatosti. Izgledalo je kao da se program nikada ne umara, a ni igrač.

U godini u kojoj se obeležavaju dva važna jubileja - 200 godina od rođenja Čarlsa Darvina i 150 godina od prvog izdanja njegovog kapitalnog dela Postanak vrsta, u svim boljim svetskim knjižarama pojaviće se nova knjiga Ričarda Dokinsa u prevodima na više od dvadeset jezika. Najveća predstava na Zemlji je knjiga u kojoj Dokins na jasan i razumljiv način prikazuje teoriju evolucije, objašnjava kako smo do nje došli i na kakvim dokazima počiva ova filigranska naučna građevina. Dokins najpre ukazuje na značenje reči teorija, naglašavajući da je nauka sazdana od teorija kao skupova tvrdnji koje su potkrepljene opažanjima, proverljive su i daju tačna predviđanja. Teorije su, zapravo, najveća dostignuća nauke, a teorija evolucije jedan je od najvrednijih dragulja u raskošnoj naučnoj zbirci. Obilato koristeći svoju sposobnost razložnog i sistematičnog izlaganja naučnog štiva jednostavnim književnim jezikom, Ričard Dokins je ponovo ispisao stranice koje će čitaoce oplemeniti lepotom naučnog pogleda na svet. One svedoče i o piščevoj velikoj ljubavi prema saznavanju i učenju, kao najuzbudljivijim životnim poduhvatima.

www.heliks.rs


To je suprotno programu Darsi, koji sam ukratko opisao u poglavlju 10, u kojem su geni matematički uneti u koordinate virtualnog komada gume na kojem je nacrtana životinja. Kada igrač u programu Darsi provodi selekciju, kako vreme prolazi, izgleda mu da se sve više udaljava od referentne tačke u kojoj stvari deluju smisleno, prema nenaseljenoj zemlji deformisane inteligencije u kojoj razum kao da se gubi što više se udaljavamo od te početne tačke. Već sam nagovestio razloge za to. U programima biomorf, artromorf i končomorf imamo računarski ekvivalent embrioloških procesa - tri biološki prihvatljiva embriološka procesa.

Nasuprot tome, program Darsi uopšte ne simulira embriologiju. Kao što sam objasnio u poglavlju 10, on manipuliše deformacijama preko kojih se jedan odrasli oblik može pretvoriti u drugi odrasli oblik. Pošto nema embriologije, program je uskraćen za „inventivnu plodnost" koju biomorfi, artromorfi i končomorfi pokazuju. Istu inventivnu plodnost pokazuju i embriologije iz stvarnog sveta, što je minimalan razlog zbog kog evolucija stvara „beskonačan broj najlepših i najdivnijih oblika". Ali, možemo li ići dalje od minimalnog?

Godine 1989, napisao sam rad „Evolucija evolutivnosti" u kojem sam izneo pretpostavku da sa smenjivanjem generacija životinje ne samo što postaju sve veštije u preživljavanju nego sve bolje evoluiraju. Šta to znači biti dobar u evoluiranju? Koje vrste životinja dobro evoluiraju? Insekti na kopnu i rakovi u moru čine se kao šampioni po diversifikaciji na hiljade vrsta koje zauzimaju niše, ležerno menjajući odoru tokom evolucionog vremena. Ribe takođe pokazuju neverovatnu evolucionu plodnost, isto kao i žabe i neki poznati sisari i ptice. U tom radu tvrdio sam da je evolutivnost svojstvo embriologija. Geni mutiraju da bi promenili telo životinje, ali oni moraju sazreti kroz procese embrionalnog rasta. Neke embriologije su bolje od drugih u „emitovanju" plodonosnih raspona genskih varijacija na kojima će prirodna selekcija raditi i koje će zbog toga možda bolje evoluirati.

Reč „možda" zvuči preslabo. Nije li gotovo očigledno da, gledano na taj način, neke embriologije moraju biti bolje od drugih u evoluciji? Mislim da jeste. Mada je manje očigledno, ipak se može dogoditi da postoji prirodna selekcija na višem nivou i u korist „evolutivnih embriologija". Kako vreme prolazi, embriologije poboljšavaju svoju sposobnost evoluiranja. Ako postoji ovakva selekcija na višem nivou, ona je bitno drugačija od obične prirodne selekcije koja bira jedinke po sposobnosti da uspešno prenesu gene (ili ekvivalentno, bira gene po sposobnosti da razviju uspešne jedinke). Selekcija višeg nivoa koja unapređuje evolutivnost bila bi od one vrste koju veliki američki evolucioni biolog Džordž K. Vilijams naziva „selekcija klâda". Klada je grana stabla života, poput vrste, roda, reda ili klase.

Možemo reći da se selekcija klada dogodila kada se klada, na primer, insekti, proširi, diversifikuje i naseli svet mnogo uspešnije nego neka druga klada, kao što su pogonofore (ne, verovatno niste čuli za ova neobična crvolika stvorenja, a za to postoji i razlog: one su neuspešna klada!) Selekcija klâda ne znači da se klade moraju međusobno takmičiti. Insekti se ne takmiče s pogonoforama za hranu ili prostor ili neki drugi resurs. Ali svet je prepun insekata, a pogonofora gotovo da i nema i taj uspeh insekata spremni smo pripisati nekoj njihovoj karakteristici. Slutim da ima nešto u njihovoj embriologiji što ih čini evolutivnijima.

U poglavlju „Kaleidoskopski embrioni" iz knjige Uspon Planinom neverovatnosti, izneo sam razne predloge karakteristika koje podstiču evolutivnost, pa i ograničenje simetrije i modularnu građu kao što je segmentirani telesni plan. Možda je zbog svoje segmentirane građe klada artropoda* dobra u evoluciji, u emitovanju varijacija u više smerova, u diversifikaciji, u oportunističkom popunjavanju niša kako postaju dostupne. Druge klade mogu biti podjednako uspešne jer su im embriologije ograničene na simetričan razvoj po raznim ravnima.

Klade koje naseljavaju i kopno i more dobre su u evoluiranju. U selekciji klada neuspešne izumiru, ili ne uspevaju da se diversifikuju kako bi reagovale na razne izazove - one venu i iščezavaju. Uspešne klade bujaju i cvetaju kao lišće na filogenetskom stablu. Ideja o selekciji klâda zavodljiva je kao i Darvinova prirodna selekcija. Zavodljivosti treba odoleti, ili bi trebalo uključiti alarm. Površinska sličnost može nas stalno navoditi na pogrešan put. Činjenica da postojimo gotovo je nepodnošljivo iznenađujuća. Isto važi i za činjenicu da smo okruženi bogatim ekosistemom životinja koje manje ili više liče na nas, biljaka koje malo manje liče na nas i od kojih zavisimo u prehrani, i bakterija koje liče na naše daleke pretke i kojima ćemo se vratiti kad se budemo raspadali, kad naše vreme prođe. Darvin je bio mnogo ispred svog vremena po tome što je bio kadar da sagleda koliko je ogromno samo pitanje o našem postojanju, kao i da predloži rešenje. Prednjačio je i po sposobnosti da pronikne u uzajamne zavisnosti biljaka i životinja i svih drugih bića, u odnose čija zamršenost uzdrmava maštu. Kako to da postojimo, i ne samo da postojimo nego smo okruženi takvom složenošću, takvom elegancijom, takvim beskrajem najlepših i najčudesnijih oblika?

Odgovor je sledeći. Nije ni moglo biti drukčije, budući da uopšte primećujemo svoje postojanje i postavljamo pitanja o njemu. Nije slučajno, kao što nam ističu kosmolozi, da vidimo zvezde na nebu. Možda postoje kosmosi bez zvezda, kosmosi u kojima su fizički zakoni takvi da je distribucija vodonika ravnomerna i da se nije uspeo koncentrisati u zvezde. Ali takve kosmose niko ne primećuje, jer se entiteti sposobni da bilo šta zapažaju ne mogu razviti bez zvezda. Nije da život samo zahteva najmanje jednu zvezdu koja će pružati energiju. Zvezde su ujedno i peći u kojima se kuje većina hemijskih elemenata, a život nije moguć ni bez bogatstva hemikalija. Mogli bismo analizirati zakon po zakon i za sve bismo mogli reći isto: nije slučajno da vidimo...

Isto važi i za biologiju. Nije slučajno da vidimo zeleno gde god da pogledamo. Nismo se slučajno obreli na jednoj grančici u sredini procvalog i razgranatog stabla života. Nije slučajno da smo okruženi milionima drugih vrsta koje jedu, rastu, propadaju, plivaju, hodaju, lete, ukopavaju se, vrebaju, jure, beže, prestižu, nadmudruju. Bez zelenih biljaka koje su bar deset puta brojnije od nas, ne bi bilo energije koja bi nas održavala. Bez stalno promenljive trke u naoružanju između grabljivaca i plena, parazita i domaćina, bez Darvinovog „rata u prirodi", bez „gladi i smrti", ne bi bilo nervnog sistema sposobnog da išta vidi, a kamoli da razume i tumači. Okruženi smo beskrajnim oblicima, najlepšim i najčudesnijim a to nije slučajno već je direktna posledica evolucije kroz neslučajnu prirodnu selekciju - jedine igre u gradu i najveće predstave na Zemlji.

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?nav_id=400347

 

2knjige

 

 

Author: B92

Komentari

  • Baki said More
    Prvorodne crne rupe, koje su se pojavili... 2 dana ranije
  • Baki said More
    Prava tema. Program ASPTRE trebalo bi da... 3 dana ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Liv wrote:
    Postoji li slican kamp jos negde na...
    3 dana ranije
  • Dragan Tanaskoski said More
    @Sveta 4
    "Pa i nije dat odgovor na... 4 dana ranije
  • Liv said More
    Postoji li slican kamp jos negde na... 4 dana ranije

Foto...