Opet večeras bacam pogled na Mesec dopuštajući da njegova žuta svetlost rastopi okoštale namere. Nebo je bez oblaka koji bi uvek da se igraju skrivalice a Mesec skoro pun, gotovo fizički osećam njegovu plimsku silu.

Isto ovako su Velike ribe krupnim staklastim očima, pre mnogo milona godina, kad su odlučile da napuste sigurnost toplih mora i iziđu na kopno, zurile u svetao krug na nebu.

Sada, na dnu ovog vazdušnog okeana, pokušavam da proniknem u tajnu njegovog oblika. Iako dobro poznajem Mesečev reljef, neću da razmišljam o tome, voleo bih da zaboravim sva imena koja su ljudi dali kraterima, planinskim vencima i ravnicama na Mesecu. Hoću da uživam u magiji KAO DA GA VIDIM PRVI PUT u životu...

I odjednom, daljina od preko tri stotine hiljada kilometara koja se isprečila između nas, kao da se stanjila i potpuno izgubila. Ugledah njegov odraz na mirnoj površini vode, i postadoh svestan da sva bića na Zemlji: biljke, ptice, zveri i ljudi slede tajanstveni ritam svemira, melodiju prirode. Postadoh svestan otkucaja unutrašnjeg biološkog časovnika po kome se odigravaju procesi u organizmu. Večeras smo svemir i ja bili u dosluhu, savršeno dobar par. Ja - sićušno vodeno stvorenje na malenoj planeti sastavljeno od ostataka neke supernove koja je rasula svoj sadržaj u hladan prostor. Mesec - zrnce prašine u Sunčevom sistemu, tužan bezvodan svet u mom susedstvu.

Osetih da smo povezani nevidljivim nitima, koje deluju jače od vidljivih. Zar naša misao nije poput svetlosti - javlja se niotkuda, iz neistraženih dubina podsvesti, kao što svetlost izranja iz tamne materije kosmosa?

Svetli disk približio se polako prvim krovovima kuća, i došlo je vreme da se rastanemo. Naravno, biće to samo privremeno, do novog susreta, bogatiji za jedno novo iskustvo.

Zlatko Paško