Astronautika: misije

6. avgusta u 7:31 po našem izvedeno je sletanje Marsovog rovera MSL („Curiozity“), najveće kosmičke letilice ikada poslate radi istraživanja Marsa. To predstavlja početak najambicioznije misije na Mars ikada ostvarene, te nema boljeg načina da to proslavimo od pregleda nekoliko kurioziteta vezanih za ovu fascinantnu misiju.

curiosity

1 – Teškaš ...

Kjurioziti“ predstavlja najveće i najteže vozilo koje će putovati po površini nekog vanzemaljskog tela. Sa težinom od 899 kg, „Kjurioziti“ je teži od malih MER rovera „Spirita“ ili „Oportjunitija“, koji su bili teški svega po 173 kg. Takođe je daleko iza sebe ostavio i „Vikinga 1“ i „Vikinga 2“, sa po 612 kg. „Kjurioziti“ je po težini prestigao čak i sovjetske rovere „Lunohode“ (E–8), koji su tokom sedamdesetih istraživali površinu Meseca, ali tek za malo. Zbog svoje mase od 840 kg, „Lunohodi“ – u to vreme na Zapadu nazivani „lunarnim tenkovima“ – bili su masivniji od mnogih vozila koja su se tada kretala Zemljom. Tačno je da ovde moramo vrlo pažljivo baratamo da pojmovima, jer postoji razlika u težini i masi[1]. Pošto što je gravitaciono ubrzanje Marsa mnogo veće od Mesečevog (trećina Zemljine gravitacije, u odnosu na šestinu[2]), Kjurioziti“ je daleko najteži rover koji će voziti pejzažima drugog sveta, sa težinom od 3.317 njutna. Na taj načinon  predstavlja „teškaša“ u odnosu na 1.363 njutna sovjetskih „Lunohoda“. A ako neko pita, pojedinačna masa svakog od tri lunarna rovera (LRV, Lunar Roving Vehicle) korišćena u „Apolo“ lunarnim misijama 15, 16 i 17 nije prelazila 700 kg, uključujući tu i masu dvojice astronauta, alata i prikupljenog kamenja.

Pored toga, sa visinom od 2,2 metra i dimenzijama 3,0 × 2,7 metara (uključujući i robotsku ruku dužine 2,1 m), rover „Kjurioziti“ je takođe i najviši i najglomazniji, jer su „Lunohodi“ imali visinu od 1,35 m a dimenzije 1,7 × 1,6 m (MER „Spirit“ i „Oportjuniti“ su visoki 1,50 m a imaju dimenzije 2,3 × 1,6 metara). Zapravo, „Kjurioziti“ će zajedno sa „Feniksom“ – koji je takođe bio visok 2,2 metra – biti najviša letilica koja je ikad sletela na Mars, jer su „Vikinzi“ dostizali samo 2 metra (zajedno sa glavnom paraboličnom antenom).

lunojodvscuriosity

Nasin rover Kjurioziti po masi, težini i veličini prevazilazi sovjetske Lunohode.

sulueta

11111

„Kjurioziti“ je stvarno velik. Dole je dato upoređenje sa jednim od MER–ova i malim „Sožurnerom“ (10,6 kg), roverom iz misije „Mars Patfajnder“ (1997).

2 – ... sa brzinom puža

Neka niko ne zamišlja da će „Kjurioziti“ od sutra početi da jurca po površini Marsa velikom brzinom i da buši kao lud. Naš heroj, koji je sleteo na Mars baš na 85. rođendan moga oca, ima šest aluminijumskih točkova prečnika 50 santimetra sa titanijumskim žbicama, svaki opremljen nezavisnim elektromotorom. Međutim, najveća brzina ovog čuda tehnologije iznosiće samo 4 santimetra u sekundi, odn. 0,144 km/h. Ali to je samo teorijska brzina, dostižna jedino ako se isključi sigurnosni softver za točkove. U stvarnosti, očekuje se da će maksimalna operativna brzina biti prepolovljena, tj. oko 2 cm/s. Možda ne izgleda impresivno, ali „Kjurioziti“ je konstruisan da dnevno prosečno prevaljuje najviše dvestotinjak metara i da tokom primarne misije (dve Zemljine godine) najverovatnije ne pređe više od 20 km ukupno. Naravno, pošto prednji i zadnji točkovi poseduju nezavisne sisteme za upravljanje, rover je u mogućnosti da se okrene u mestu i da se kreće u lukovima, baš kao i MER–ovi. U stanju će biti da se penje pod nagibom od 45 stepeni (mada je operativna granica 30°) i da kao od šale preskače prepreke visine 65 santimetara, a zahvaljujući pametno osmišljenom vešanju uvek će dodirivati zemlju sa svih 6 točkova. S druge strane, prvi put u istoriji osvajanja svemira, šest točkova „Kjuriozitija“ je istovremeno poslužilo i kao sletni trap aparata, tako da je sistem morao da izdrži sudar sa tlom pri brzini od 2,7 km/h. I još jedna stvar: sada kada je rover spušten u Gejlov krater, protećiće najmanje nedelju dana dok se pokrene, zato svi moramo da budemo strpljivi.

Scarecrow_Crop_2

Sistem vešanja i točkovi novog rovera. Svaki točak ima „šare“ koje će pomoći boljem prijanjanju, ali takođe imaju i šaru koja će da posluži brodskim kamerama za procenu pređene udaljenosti. Ta šara je Morzeov kod za „JPL“ (· – –  · – ·  · – ··).

3 – Velika zvezda–padalica na Marsu

Kjurioziti“ je ogroman, pa naravno ne čudi da je posedovao ablativni toplotni štit. U stvari, prečnik štita je iznosio 4,5 metara, što aerodinamičku kapsulu MSL (aeroshell) čini najvećom u istoriji. Čudesno je da je ona veća čak i od Аpolovog” komandnog modula koji se svaki put vraćao na Zemlju (4 metra) ili „Sojuza“ (2,2 metra). Samo će buduća Nasina kapsula „Orion“ imati toplotni štit prečnika većeg od 5 metara. Radi poređenja, aeroshellVikinga“ je iznosio u prečniku 3,51 metar, dok je kod „Mars Patfajndera“, MER–a i „Feniksa“ iznosio samo 2,65 metara.

Međutim, brzina ulaska MSL–a u atmosferu iznosila je „samo“ 5,9 km/s, u odnosu na 11 km/s kod „Apoloa“ ili 8 km/s kod kapsula koje se vraćaju iz niske orbite oko Zemlje, a sve zahvaljujući slabijoj Marsovoj gravitaciji. Zbog svoje težine, logično je da je MSL posedovao i najveći padobran ikad korišćen van Zemlje, sa efektivnim prečnikom kupole od 16 m i konopcima dužine 50 m, koji su se otvorili otprilike 4 minuta nakon ulaska u atmosferu i usporili letilicu na desetinu njene početne brzine. Takođe, bio je to prvi put da je kapsula kontrolisano letela kroz gornje slojeve Marsove atmosfere, koristeći mali potisak koji je stvarao termo–štit za što preciznije prizemljenje, tehniku koju su koristile i kapsule sa ljudskom posdom „Apolo“ i „Sojuz“. Koristeći prednosti ovog potiska, kapsula MSL je tokom sletanja izvelai nekoliko manevara „S“ oblika (bank reversals) i na taj način smanjila horizontalnu udaljenost do cilja. Ovo manevrisanje je bilo moguće jedino pomeranjem centra gravitacije duž ose simetrije čitave sletne kapsule, što je bio poseban problem, budući da je tokom čitave krstareće faze[3] i finalnog spuštanja interplanetne letilice MSL bilo neophodno da se težište poklapa sa uzdužnom osom. Da bi rešio ovaj problem, MSL je imao na raspolaganju osam tungstenskih tegova ukupne mase 300 kg. Pre ulaska u atmosferu bila su odbačena dva balasta, što je omogućilo hipersonično manevrisanje. Nakon okončanja te faze, odbačen je i ostatak balasta da bi se težište vratilo u osu broda. Odluka inženjera da se nosi 300 kg tegova nije bila jednostavna, ali je bila neophodna da bi se povećala preciznost sletanja. Uzgred, i kapsula „Vikinga“ je takođe stvarala uzgon (odnos potisak/otpor iznosio je 0,18 pri 25 Mahova, u odnosu na 0,24 kod MSL–a), ali on nije korišćen za povećavanje preciznosti sletanja već za podizanje tačke otvaranja padobrana na Marsu.

p4531

Dijagram kapsule MSL sa ubeleženim pravcima rada trastera reaktivnog kontrolnog sistema (RCS), dva odbaciva tega od po 75 kg za balansiranje tokom krstarenja (1) koji će biti odbačeni prilikom ulaska u atmosferu, i šest tegova za balansiranje tokom samog sletanja (2). Sav balast je bio odbačen do visine od 10 km, neposredno pre nego što se otvorio padobran.

tabela

MSL ima najveći termo–štit koji je ikada korišćen van naše planete.

4 – „Kjurioziti“, prvi rover na nuklearni pogon

Budući da je sve prošlo kako treba, „Kjurioziti“ je sedma sonda koja je uspešno sletela na Mars. (Da nije, bio bi to samo još jedan u nizu kvarova koji obeležavaju naše mukotrpno istraživanje Marsa.) U svakom slučaju, to je prvi rover koji će koristiti nuklearnu energiju za pokretanje. Zapravo, „Kjurioziti“ koristi „Boingov“ radioizotopski generator MMRTG (Multi-Mission Radioisotope Thermoelectric Generator) težine 45 kg, koji sadrži ukupno 4,8 kg plutonium-238 dioksida. Raspad plutonijuma obezbeđuje toplotnu snagu od 2.700 W (u početku misije) koja će generisati oko 110-123 W (takođe u početku misije) kontinuirane električne energije (napona 28 V jednosmerne struje). Generator „Kjuriozitija“, koga je za ovu misiju izotopom snabdelo američko Ministarstvo za energetiku, ima vek od 14 godina, tako da se nadamo da će i da poživi toliko dugo.

Strogo govoreći, možemo reći da je „Kjurioziti“ prvi rover koji koristi atomsku energiju na Marsu, ali ne i prvi u istoriji. Dva sovjetska „Lunohoda“ su bila opremljena RTG generatorima punjenih plutonijumom–210, toplotne snage oko 900 W. Međutim, ovi generatori nisu bili korišćeni za kretanje vozila, već za dvonedeljno grejanje sistema tokom ledenih lunarnih noći. Takođe, ne treba zaboraviti da su prvi „Viking“ lenderi bili opremljeni sa RTG[4], sa dva SNAP-19, električne snage od po 35 W. Iz tog razloga, „Radoznalost“ je zapravo tek treća Marsova letilica opremljena RTG–om. Zapravo, četvrta, ako računamo i rusku sondu „Mars–96“ sa malim RTG–om električne snage 0,2 W. Ali ako uzmemo u obzir da je siroti „Mars–96“ završio u džunglama južne Afrike umesto na Marsu, mislim da je u redu ako ne uđe u račun.

Nuklearna energija će napajati brojne sisteme „Kjuriozitija“ bez obzira na godišnje doba i neprestanu brigu o sloju prašine na solarnim panelima, ali to ne znači da će rover raditi 24 sata bez pauzi. Zbog velikih temperaturnih kontrasta[5] biće isključena mogućnost korišćenja alata tokom Marsovih noći.

Kjurioziti“ će koristiti specijalne pumpe koje će kroz preko 60 metara duga creva goniti specijalnu tečnost kroz unutrašnjost rovera i tako zagrevati njegove vitalne tačke, a po potrebi i hladiti. Drugi roveri su na pojedinim osetljivim instrumentima imali grejače sa malom količinom radioaktivnog izotopa koji nisu imali veze sa RTG–om.

mmrtgdoenasa560

vozilo

Radioizotopski generator MMRTG na roveru. Davaće 4 puta više struje nego generatori na roverima „Spirit“ i „Oportujuniti“.

5Marsovsko vreme

Dan na Marsu, takođe poznat i kao sol, traje 24 sata i 39 minuta. Tih 39 minuta razlike u odnosu na Zemaljski dan izgledaju nam gotovo beznačajni, ali predstavljaju pravu logističku noćnu moru za naučnike i inženjere koji su zaduženi za rad aparata na površini Marsa. Tokom izvođenja većine misija, celokupno osoblje zemaljskog kontrolnog centra primorano je da živi prema dužini dana na Marsu, što izaziva brojne slučajeve poremećaja ritma spavanja i sve vrste promena bioritma. Da bi pomogli u ovom zadatku, timovi rovera MER i „Feniks“ su napravili marsovske satove sinhronizovane sa trajanjem dana i noći na Marsu. Svakih 36 dana vreme na Zemlji i Marsu se ponovo poklapa, ali tako da se čitav jedan zemaljski dan izgubi. Fizički i mentalni napori osoblja tokom misija dva MER rovera i sondi „Feniks“ – kada je zbog posledica marsovskog vremena nastajao čitav niz čudnovatih grešaka – bili su ogromni. Iz tih razloga NASA je odlučila da se marsovsko vreme koristi samo u toku prva tri meseca trajanja misije „Kjurioziti“. Govoreći o rasporedu, treba da znamo da NASA teži da napravi kalendar aktivnosti „Kjuriozitija“ na osnovu vremena prijema signala na Zemlji. Šta to znači? Pa, jednostavno da se mora uzmeti u obzir kašnjenje zbog vremena potrebnog da radio–signal prevali rastojanje između Zemlje i Marsa. Naprimer, tokom sletanja „Kjuriozitija“ ovo kašnjenje je iznosilo 13,8 minuta. To znači da kada je na Zemlju stigao signal da je započela faza ulaska u atmosferu, „Kjurioziti“ je zapravo već bio na površini Marsa.

small_mars_watch_face

Brojčanik „Marsovog sata“ iz MER misije. Satove pravi sajdžija Garo Anserlijan iz gradića Montroze, nadomak laboratorija JPL–a. Sat je kvarci i ima 21 rubin.

6 – Dva računara zadužena za sve

Za razliku od ostalih sondi na Marsu, „Kjurioziti“ nema jedan glavni računar, već dva, identična. Svaki je kontrolisan mikroprocesorom BEA RAD750 od 200 MHz, verzijom čuvenog komercijalnog procesora PowerPC 750 prepravljenom da može da izdrži visoke doze zračenja tokom leta po međuplanetnom okruženju i boravka na površini Marsa. Svaki računar ima 256 MB DRAM memorije, 2 GB fleš–memorije i 256 KB EEPROM. OK, nisu to baš neke impresivne cifre, ali ako se uporede sa jednim računarom sa procesorom RAD6000 od 20 MHz, kojima su bili opremljeni MER roveri, vidimo da je ostvaren impresivni napredak, a da ne govorimo o mitskim „Vikinzima” i njihovim računarima sa 18 kB feritne memorije.

U svakom trenutku radiće samo jedan od pomenutih računara, ali ako se iz nekog razloga jedan pokvari ili resetuje, njegov blizanac će gotovo trenutno preuzeti komandu, što je bilo od vitalnog značaja prilikom operacije spuštanja na površinu. Naravno, računarski softver je neophodno redovno apdejtovati. Poslednja verzija softvera poslata je na „Kjurioziti“ u maju 2012. – dok je letilica još letela ka Marsu – i bila je instalirana tokom maja i juna. Krajem prošlog meseca poslat je još jedan apdejt sa poboljšanjima rada rovera, ali će biti instaliran tek nekoliko dana nakon ateriranja. A da, još jedan kuriozitet: algoritam za navođenje i kontrolu leta tokom faze ulaska u atmosferu bio je zasnovan na iskustvima sličnih algoritama isprobanih na komandnim modulima „Apola.

7 – Pitanje imena

NASA uvek krsti svoje brodove. Mnogi ljudi i dalje veruju da se nazivi MSL (Mars Science Laboratory) i „Curiosity” odnose na istu letilicu. Ne prijatelji, stvari su malo složenije nego što izgledaju.

MSL je ime misije i kosmičke letilice koja je napustila Zemlju još prošlog novembra[6], i koja se sastojala od krstarećeg stepena, kapsule za ulazak u atmosferu (aeroshell), sletnog stepena i rovera. Međutim, Kjurioziti“ predstavlja ime samog rovera. Tako da ako bi hteli da smo sasvim precizni, ne možemo da govorimo o „Kjuriozitijevom ulasku u Marsovu atmosferu“ i sličnim stvarima, jer se u tim slučajevima zapravo radilo o MSL–u.

Uzgred, ime „Curiosity“ je u Nasi odabrano još 2008. godine, nakon website–konkursa u kome su mogli da učestvuju jedino đaci američkih škola. Pobedio je predlog izvesne Klare Me, devojčice iz Kanzasa, koja je tada imala 12 godina. Govoreći o imenima, „Sky Crane“ („Nebeska Dizalica“) je do sada neviđena sprava, čija namena je bila da na površinu spusti rover okačen o najlonske gurtne, ali to nije bio naziv čitavog stepena. Sletni stepen sa osam hidrazinskih motora (MLE) kadrih da prvi put u jednoj misiji na Mars kontrolišu potisak, zove se jednostavno ... sletni stepen. Dalju konfuziju u narodu izazvao je oficijelni naziv kompleta tokom kritične faze sletanja u kojoj je rover visio okačen, kada je sve to nazivano „pogonskim sletnim vozilom“ („Powered Descent Vehicle“). U svakom slučaju, sve ovo i nema mnogo veze – svako neka koriti ime koje sam poželi :–)

msl

Ovo je MSL, a „Kjurioziti“ se nalazi unutra spakovan.

modeli

 

Različiti delovi MSL–a. „Kjurioziti“ predstavlja ime samog rovera.

msl1

Opasan manevar je nazvan sletanje pomoću Nebeske Dizalice, dok je sletni stepen nazvan ... sletni stepen.

8 – Australijska veza

Kjurioziti” je juče sleteo u krater Gejl (4,5° južno i 137,4° istočno), fascinantnu lokaciju koja obećava otkrivanje misitične pročlosti Marsa. Krater je tek nedavno dobio to ime, kada je 1991. kršten u čast australijskog astronoma-amatera, Voltera Frederika Gejla (1865-1945). Zašto je čas pripala baš Australcu? Pa, delom zato što (u Nasi kažu) centralna planina u krateru oblikom potseća na Australiju kada se gleda iz orbite. Ta planina, visoka preko 5 kilometara (malo je viša od oboda samog kratera), dominira pejzažome kojim će „Kjurioziti” putovati, i nezvanično je od članova MSL tima nazvana Mount Sharp, „Planina Šarp”, u čast američkog geologa Roberta P. Šarpa (1911-2004). Videćemo da li će Međunarodno astronomsko udruženje (IAU) podržati ovakvu jednostranu odluku Nase.

gale

Gejlov krater na Marsu. Uočavaš li obrise Australije? Ja ne. Gore je data elipsa sletanja rovera „Kjurioziti“.

Mars

„Monte Šarp“ unutar kratera.

9 – 17 kamera koje sve vide

Kako je i očekivati od jednog „Radoznalca“, rover je opremljen sa ni manje ni više nego 17 kamera! Dve glavne biće odgovorne za pravljenje najspektakularnijih fotografija u prirodnoj boji tokom misije, i one zajedno formiraju instrument nazvan MastCam – glavnu kameru, ili „oči rovera“ – koju čini jedna uskougaona kamera (NAC) sa teleobjektivom žižine daljine 100 mm, i druga srednje širokougaona (MAC) žižine daljine 34 mm, udaljene jedna od druge 25 santimetara. Svaka kamera koristi Kodakov CCD detektor od 1600 × 1200 piksela sa fleš–memorijom od 8 GB (moćiće da memorišu do 5.500 „sirovih“ slika), i moći će da stereoskopski 3D fotografišu u boji do 10 frejmova u sekundi i da prave HD video–zapise (720p) do sedam frejmova u sekundi. Kamera NAC (MastCam 100) ima rezoluciju od 7,4 cm po pikselu na udaljenosti od 1 km, ili 150 mikrona na oko 2 metra, sa vidnim poljem od 6° × 5°. Kamera MAC (MastCam 34) – levo oko – ima rezoluciju od 22 cm po pikselu na 1 km, ili 450 mikrona na 2 metra, sa vidnim poljem od 18° × 15°. Ova kamera može da napravi krug od 360° i snimi 150 fotografija za samo 25 minuta, što je još jedan rekord. Obe kamere imaju svoj set filtera i auto–fokus funkciju, koja im omogućava zumiranje od 2 metra do beskonačnog. Obe kamere su nekoliko puta „jače“ od onih koje su koristili MER roveri.

Pored MastCama, „Kjurioziti“ nosi i par rezervnih crno–belih kamera za navigaciju, NavCams (navigacione kamere), locirane na glavnom jarbolu u blizini MastCama. Sistem NavCam pravi stereoskopske 3D slike i služi timu na Zemlji za vožnju rovera, a svaka kamera ima vidno polje od 45° i poseduje CCD od 1024 × 1024 piksela. Ovim kamerama su dodata i dva para b/w međusobno autonomnih navigacionih kamera, lociranih na uglovima vozila iznad prednjih i zadnjih točkova, koje se nazivaju HazCams – kamere za izbegavanje rizika. Njihov primarni zadatak je da otkrivaju prepreke ispred i iza rovera (zajedno sa sigurnosnim softverom, koji će omogućavati da rover sam sebe zaštiti od opasnosti) i kontrolišu pokrete robotske ruke. Svaka kamera ima vidno polje od 120° i „skeniraće“ teren ispred rovera do daljine od 3 metra. Zahvaljujući HazCams, rover će moći da se glatko kreće i u „rikverc“. Za razliku od NavCama, HazCams su bile zaštićene od prašine prilikom sletanja specijalnim štitom koji je posle sletanja mehanizmom sa oprugom odbačen. Prve slike sa „Kjuriozitija“ koje su nam stigle na Zemlju načinjene su jednom od zadnjih HazCama.

Sledeća kamera je MAHLI (MArs Hand Lens Imager), zapravo mikroskop rezolucije do 14 mikrona po pikselu, koji je sposoban da uočava detalje u stenama i prašini, i nalazi se na kraju robotske ruke. Poseduje sopstveno belo i ultraljubičasto LED osvetlenje za slikanje u mraku. Instrument MARDI (MARs Descent Imager) je uređaj koji je već obavio svoj zadatak – snimao je spuštanja na Mars. MARDI je u punom koloru snimao video-zapis od 4 slike u sekundi, svaka od 1200 × 1600 piksela, i sačuvao ga na flešu od 8 GB. Tokom sledećih dana trebalo bi da ugledamo prve slike koje je napravio MARDI, dok, nažalost, kompletan spektakularni video dužine 2 minuta nećemo moći da pogledamo još dugo zbog obrade.

Poslednja kamera se nalazi u instrumentu na daljinsku kontrolu ChemCam[7], i sadrži CCD 1024 1024 piksela. Njena uloga je da analizira svetlost koja će se emitovati iz oblaka plazme nastale svaki put kada laser iz istog instrumenta pogodi stenu, ali moći će da se koristi i za obično fotografisanje. Kamera će moći da analizira objekte veličine ispod 1 mm na udaljenosti od desetak metara i tom prilikom će pokrivati vidno polje od 20 cm. ChemCam će moći da gađa i analizira kamenje udaljeno i do 7 metara od rovera. Tako dobijamo ukupan broj od 17 kamera. A setimo se samo da su dve kamere na svakom „Vikingu” imale po jedan piksel svaka ...

camarascuriosity

Kamere na vrhu „Kjuriozitija“.

hazcams

Kamere HazCams. Desno su prikazane četiri zadnje, a levo prednje kamere.

673548main_msl5-428

Prva slika sa Marsa novog rovera. Napravila ju je zadnja kamera HazCam. Vidi se zaštitni poklopac odbačen pred fotografisanje. Ovo je samo polovina maksimalne rezolucije. Kamera je okrenuta direktno u Sunce, zato je gornji deo slike zasićen. http://www.nasa.gov/mission_pages/msl/multimedia/gallery-indexEvents.html

10 – Španci na Marsu

Glavninu korisnog tereta „Kjuriozitija“ čini 75 kg naučnih instrumenata koji se nalaze unutra. 75 kilograma! Nemoj mi reći da nisi impresioniran. Za usporedbu, MER rover „Spirit“ je nosio samo 5 kg instrumenata. Među 10 naučnih instrumenata želim a istaknem REMS (Rover Environmental Monitoring Station), konstruisan u španskoj kompaniji „Crisa“ pod pokroviteljstvom Centra za astrobiologiju španskog Ministarstva za nauku i obrazovanje i u saradnji sa finskim meteorološkim institutom kao partnerom. REMS, lociran na glavnom jarbolu rovera, svakih 5 minuta će meriti pritisak, temperaturu, vlažnost i brzinu vetra.

Takođe će pomoću senzora koji se nalaze na gornjoj površini rovera prvi put u istoriji direktno meriti ultraljubičasto zračenje (200-400 nm) koje dopire do površine Marsa, što bi trebalo da bude od ključne važnosti za uslove nastanjivosti danas kao i planiranje budućih misija sa ljudskom posadom. Pored instrumenta REMS, španski doprinos se ogleda i u obezbeđivanju glavne antene, koju je proizveo EADS Casa Espacio” iz Madrida. Pomoću ove šestougaone antene prečnika 30 cm, rover može direktno da komunicira sa Zemljom uz posredovanje neke od tri stanice Nasine DSN mreže, prenoseći podatke preko X-talasa (7-8 GHz) brzinom od 500 do 32.000 bita u sekundi. Međutim, većina podataka biće slata na Zemlju ultrakratkim radio-talasima (UKT, ili na engl. UHF) preko Nasinih letilica „Mars Odyssey” i „Mars Reconnaissance Orbitera”, koji se trenutno nalaze u orbitama oko Marsa. Na taj način, „Kjurioziti” će moći da šalje do 2.000 kilobajta u sekundi koristeći MRO kao relej, odn. 126-256 KB/s, ako se odluči za 10 godina stari „Mars Odyssey”. U proseku, signal u jednom pravcu putuje 13 minuta i 46 sekundi.

Ukupan španski udeo u misiji Curiozity” procenjuje se na preko 23,5 miliona evra.

pia13646-full

Montiranje španskog instrumenta REMS izvršeno je bez problema.

nesto

 

Visokousmerena antena na „Kjuriozitiju” je španski proizvod. Inače, na roveru postoje 3 antene, koje su „glas“ i „uši“ rovera, i sve se nalaze pozadi. Nakon sletanja, ova glavna antena je okrenuta ka Zemli i preko nje su poslati signali o uspešnosti ateriranja.

curiosity_0

10 naučnih instrumenata na „Kjuriozitiju”.

Naravno, tako kompleksna misija kao što je „Kjurioziti“ krije još mnogo zanimljivosti i anegdota, ali bih rekao da je ovo dosta za predjelo. Posle jučerašnjeg uspešnog sletanja, imaćemo još vremena za priču.


[1] Dokle god smo na Zemlji, razlika je čisto filosofska. Masa pokazuje koliko materije ima u jednom predmetu, dok težina pokazuje koliko snažno gravitacija privlači taj predmet. Naša masa je nepromenjena bez obzira gde se nalazimo – na Zemlji, Mesecu, Marsu ili otvorenom kosmosu – jer je količina materije od koje se sastojimo uvek ista.

Međutim, težina zavisi od sile gravitacije koja deluje na nas u određenom trenutku; težina nam je manja na Marsu nego na Zemlji, a u međuzvezdanom prostoru nam je praktično nula. Sila (masa × ubrzanje) meri se u njutnima, pa tako i težina, jet je težina = masa × ubrzanje Zemljine teže.

[2] Preciznije: 3,711 m/s2 (0,376 g) prema 1,622 m/s2 (0,165 g).

[3] Let od Zemlje do Marsa.

[4] Ovo o korišćenju atomske energije u kosmosu mi je jedna od omiljenih tema, pa sam o tome napisao veliki članak – http://www.astronomija.co.rs/misije/1887-amerika-borba.html. Ukratko, ne računajući „Kjurioziti“, od 1961, USA je uspešno lansirala 41 radioizotopski termoelektrični generator (RTG) i 1 reaktor za snabrevanje energijom 24 svemirska sistema. Bivši Sovjeti su zvanično lansirali najmanje 35 nuklearna reaktora i najmanje 2 RTG–a za pokretanje 37 svemirskih sistema. Posle toga, lansiran je samo „Fobos–grunt“, koji je u jednom od spektrometara nosio nešto radioaktivnog kobalta–57.

[5] Na mestu sletanja se očekuje temperaturni raspon od +30° do –127° C.

[6] Tada je čitav kompleks pri lansiranju bio težak 3.893 kg, od čega je na krstareći stepen sa gorivom otpadalo 539 kg, na ulazni i sletni sistem (toplotni štit (aeroshell) + sletni stepen + 390 kg goriva za sletanje) 2.401 kg, i na sâm rover 899 kg.

[7] Instrument ChemCam uključuje i laserski spektroskop LIBS. Čitava skalamerija koštala je Nasu preko $12 miliona, što predstavlja 200–ti deo ukupne cene čitave misije. Napravila ju je Nacionalna laboratorija iz Los Alamosa (jedna od samo dve kompanije u SAD koje proizvode nuklearno oružje)i francuska laboratorija CESR.

 


MSL - prva slika iz orbite
Ovo je fantastično! Slika MSL sa otvorenim padobranom. Snimak je napravljen iz orbite oko Marsa. Slika je rezultat spoja nauke, visoke tehnologije, stručnosti i predanosti Nasinih inženjera! Svaka čast!

Rover Kjurioziti je sleteo na Mars u krater Gejl. Bila je to izuzetno složena misija, do sada ne zabeležena u istoriji astronautike, a protekla je glatko, bez ikakvih problema. Evo snimka.

O mestu sletanja "Kjuriozitija"

LMSlogo-120Rover "Kjurioziti" je sleteo na dno kratera Gejl (Gale), 4.6 stepeni južno od ekvatora i 137.4 stepeni istočne dužine. Mesto sletanja je u ravni oblasti gde je sleteo rover "Oportjuniti" (Opportunity), i severoistočno of rovera "Spirit".

 

MSL - Prve reakcije
MSL-MarsMSL uspešno sleteo na Mars! Nasi stižu čestitke. Evo i prvih komentara za AM

Prenos sletanja MSL sa komentarima, iz minuta u minut

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Aleksandar Zorkić said More
    Eh, pa ne dokazuje se da nešto nije,... 1 sat ranije
  • Željko Perić said More

    Iz moje laičke perspektive, svemir je... 4 sati ranije
  • Baki said More
    Interesantno. „Rezultati otvaraju... 2 dana ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Nastojaćemo da bar neka predavanja i... 3 dana ranije
  • Milivoje said More
    Dobro jutro astronomski magazin,... 4 dana ranije

Foto...