Astronautika: misije

Nova orbitalna laboratorija “Tjan gong-2” (“Nebeska palata”, na engleskom Tiangong, dok je ruska verzija “Tjangun”) predstavlja finalni korak kineskih naučnika na putu gradnje velike orbitalne stanice, koja bi trebala da krene krajem ove dekade.

O novom kineskom orbitalnom modulu se ispredalo mnogo priča, kako medju zapadnim, tako i medju ruskim analitičarima kineske kosmonautike. I bilo je mnogo zabuna o kakvom je kosmičkom aparatu u stvari reč. Neki su govorili da je masa modula 13t, pa 20t, da će biti lansiran novom kineskom raketom-nosačm CZ-7 (nosivosti 13,5 tona) sa novog kineskog kosmodroma Venčan, da modul nosi dva mehanizma za spajanje, da će dok na njemu budu tajkonauti uz modul pristati teretni brod, da će čak primati i kosmonaute drugih država.    

modul
Orbitalni modul “Tjan gong-2”

Ono što treba prvo imati na umu je da je “Tjan gong-2” (“Nebeska palata”) dubler modula “Tjan gong-1” na kome su 2012. i 2013. radile dve tročlane ekipe kineskih tajkonauta. Znači, kineski stručnjaci su istovremeno napravili dva modula za svaki slučaj; ako prvi modul zakaže, bio bi lansiran rezervni modul i planirani program odradjen. Kao i njegov prethodnik, modul “Tjan gong-2” nosi jedan mehanizam za spajanje, na prednjem delu. Masa modula je oko osam tona, i biće lansiran pomoću stare rakete-nosača CZ-2 za starog kosmodroma Czju Cjuan.

Medjutim, za razliku od “Tjan gonga-1”, novi modul ima usavršeniji sistem za regeneraciju vazduha i vode, kao i opremu za prepumpavanje goriva i gasa sa teretnog broda u rezervoare modula.    

Maketa
Maketa orbitalnog modula “Tjan gong-2”

Modul “Tjan gong-2” će brzo posle lansiranja, najverovatnije sredinom sledeće godine posetiti tročlana posada kosmičkog broda “Šen žou-11” (Shenzhou, “Magični brod” ili “Božanstvena ladja”). Još se uvek ne govori o tome ko će leteti u novoj kineskoj kosmičkoj ekspediciji i koliko će let trajati. Očekujem da će rezervna posada prethodne misije “Šen žou-10” iz juna 2013. učestvovati u sledećem, šestom po redu kineskom kosmičkom letu. Medjutim, imena članova te rezervne posade nikada nisu zvanično objavljena, čak su se vojni cenzori informacija koje se plasiraju u javnost potrudili da sa svih snimaka prethodne posade (Ne Haj Šen, Čžan Sjao Guan i Van Ja Ping, druga Kineskinja u kosmosu) “uklone” članove rezervne ekipe. Samo je osam dana pre lansiranja broda “Šen žou-10” kineska verzija Vikipedije objavila da je komandant rezervne posade Liu Bo Ming (Liu Boming), veteran iz treće kineske misija na brodu “Šen žou-7” iz septembra 2008. i drugi Kinez u otvorenom kosmosu. Druga dva člana rezervne posade su bili kosmonauti prve grupe iz 1998. koji do sada nisu leteli u kosmos – operator misije Pan Čžan Čun (Pan Zhanchun) i pomoćnik u laboratoriji Deng King Ming (Deng Qingming). Medjutim, ubrzo su njihova imena uklonjena i nikada se više nisu pojavila, tako da će identitet sledećih kineskih tajkonauta ostati tajna najverovatnije do samo nekoliko dana pre lansiranja.

liu buoming

Liu Buo Ming – mogući komandant sledeće kineske kosmičke misije

U vezi trajanja ove misije, takodje ima protivurečnih informacija. Neke govore o sedmodnevnom letu, dok pojedini izvori podvlače da će let trajati duže od poslednje dve misije na modulu “Tjan gong-1” (prva je trajala 12,5 a druga 15 dana). Posada će imati očigledno zadatak da proveri funkcionisanje novog sistema očuvanja života. Kako je za to potrebno odredjeno vreme, treba očekivati da će misija trajati duže od nedelju dana. Medjutim, ako je u planu da traje duže od najdužeg kineskog leta, ne treba očekivati da će to biti maratonska misija tipa prvih dugotrajnih letova sovjetskih kosmonauta obavljenih 1975, na orbitalnoj stanici “Saljut-4” (29 i 63 dana).

Iako je posle odlaska posade broda “Šen žou-10” krajem juna 2013. prebačen u permanentni automatski režim leta, modul “Tjan gong-1” još uvek funkcioniše bez problema. Sa njim se odžrava radovna veza, protok informacija sa modula je neprekidan, obavljeno je već nekoliko korekcija njegove putanje leta. Jedan izvor je predvideo spektakularni let kineskih tajkonauta izmedju dva modula, sa “Tjan gonga-2” na “Tjan gong-1”. Onako kako je to uradila prva posada orbitalne stanice “Mir” 1986. kada je odletela do stanice “Saljut-7”, tamo pokupila naučnu opremu koja je još uvek mogla da se koristi, a onda se vratila natrag na “Mir”. Medjutim, ma koliko voleo da to bude uradjeno, ne očekujem da će mudri Kinezi išta rizikovati. Konačno, pitanje je svrsishodnosti jedne takve misije, jer je teško očekivati da na starom modulu “Tjan gong-1” ima opreme od kritičnog značaja za funkcionisanje nove kineske laboratorije.    

Pored misije (ili misija) tajkonuata, ono što će let novog kineskog orbitalnog modula obeležiti je sigurno spajanje automatskog teretnog broda “Tjan žou-1” (Tianzhou, “Nebeski brod”). Za ovaj novi kineski kosmički aparat zanimljivo je da je veći od same laboratorije, što samo govori da je “Tjan gong” samo “usputna” stanica kineskog kosmičkog teretnjaka. Njegov primarni cilj je u stvari velika kineska orbitalna stanica, koja je uveliko u fazi razvoja. Nosač teretnog broda “Tjan žou” je nova kineska raketa CZ-7, tako da očigledno izmedju razvoja novog lansera i kosmičkog teretnjaka postoji medjusobna povezanost. Njegovo lansiranje je planirano 2017. tokom drugog leta nove kineske rakete CZ-7. Naravno, ukoliko prvo lansiranje ovog nosača planirano sledeće godine protekne bez problema. Sa masom od oko 13t, kapacitet teretnog broda “Tjan žou-1” je 6,5t, što je u rangu evropskog teretnjaka ATV. Pored prevoza materijala do orbitalne stanice, kineski teretni brod će se u sklopu buduće kineske orbitalne stanice koristiti i za obavljanja tehnoloških i biomedicinskih eksperimenata, odnosno imaće funkciju istraživačkog modula.

brod
Teretni brod “Tjan žou-1” i njegova lokacija u sklopu buduće kineske orbitalne stanice

Kako “Tjan gong-2” ima jedan mehanizam za spajanje, spajanje teretnog broda će biti normalno obavljeno kada na modulu ne bude bilo tajkonauta. Tada će najverovatnije biti testirani sistemi za automatsko upumpavanje goriva iz rezerovara teretnog broda “Tjan žou-1”. Moguće je da kineski stručnjaci testiraju sisteme za upumpavanje vode i vazduha, i odrade nekoliko drenažno-električnih testova tipičnih za operacije koje slede posle prepumpavanja goriva. Takodje, slično ruskim “Progresima”, nije isključeno da bude obavljena korekcija orbite leta spojenog sistema.             

Iako se ne govori o još jednoj poseti, ukoliko sve bude išlo po planu tokom lansiranja, prve misije i spajanja automatskog teretnog broda, treba očekivati da na modul “Tjan gong-2” negde u trećem kvartalu 2017. stigne još jedna posada tajkonauta koja će privesti kraju operacije sa ovim modulom.

Time će praktično biti spremno da se krene sa projektom gradnje kineske modularne orbitalne stanice (“Tjan gong-3”?). Trenutno, plan gradnje kineske verzije umanjenog “Mira” može da izgleda ovako:

  • 2018 – lansiranje osnovnog bloka stanice
  • 2020 – sa osnovnim blokom se spaja prvi istraživački modul
  • 2022 – lansiranje drugog istraživačkog modula
  • 2032 – završetak operacija na kineskoj orbitalnoj stanici.

Sve u svemu, posle kineskog kosmičkog “zatišja” koje vlada od 2013, počev od sledeće 2016. godine i lansiranja novog orbitalnog modula “Tjan gong-2”, počinje nova etapa u razvoju kineske kosmonautike koja će kulminirati gradnjom orbitalne stanice. Ukoliko let Medjunarodne kosmičke stanice ne bude produžen posle 2024, i ukoliko Rusija odustane od planova gradnje svoje nacionalne stanice na orbiti visokog nagiba, možda će kineska orbitalna stanica biti jedino kosmičko pristanište na kojoj će ljudi raditi krajem sledeće decenije. Kako trenutno stvari stoje, ipak je teško to očekivati.    


Tri nove kineske rakete-nosači biće lansirane ove i 2016. godine


 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži