Miroslava smo sreli u Knez Mihailovoj, u Beogradu. Dogovori oko sastanka su trajali više od mesec dana, tj. od dana kada je on javio da će doći na astronomsku konferenciju koja se svake dve godine organizuje u Beogradu. Planirali smo da ga dovedemo u Novi Sad, ali njegov kalendar obaveza je bio suviše ispunjen za tako nešto i zato smo Dušan Mrđa i ja otišli u Beograd. 

Seli smo sva trojica u jedan restoran u blizini SANU, gde se konferencija i održavala. Tu smo upadali jedan drugom u reč jer je mnogo toga trebalo da se kaže. Jedna mlada, sitna kelnerica nam je donela sokove, kafu, pivo i „jedan ljimunad“ – kako je rekla pa smo pomislili da je Albanka, ali se posle ispostavilo da je Turkinja na radu u Beogradu. 

U razgovoru se otvorila tema o globalnim socio-ekonomskim problema kojima se Miroslav zadnjih godina ozbiljno bavi. On zdušno prati izveštaje, statistike i stručne radove o obrazovanju, o tome piše i drži predavanja i plaši slušaoce podacima o stepenu zaglupljivanja kojim smo svi izloženi. Kaže da je zadnjih godina upadljiv pad interesovanja mladih ljudi za studije fizike i da taj trend dobija dramatične razmere kada su u pitanju devojke. A njega, Miroslava, posebno brine potpuna ravnodušnost njegovih kolega prema tom problemu. Šta više, ispostavilo se da svi, naročito političari, za problem dobro znaju. Znaju i ništa ne preduzimaju da se stanje popravi. 

U sred te analize ona Turkinja je na tacni Dušanu donela na kriške isečen kiseli krastavac da ga gricka uz pivo. To je objasnila na engleskom jer taj jezik, posle turskog, zna najbolje. Ipak i pored objašnjenja nismo shvatili kako to kiseli krastavci idu uz pivo, ali ajde sad da ne dramim. 

Vreme je besomučno teklo, velika kazaljka na satu je već napravila jedan krug i temu obrazovanja smo morali da prekinemo, jer, došli smo drugim poslom. Ispričali smo ukratko kako nam je kamp bio neverovatno dobar, zatim da nam je stigla oprema iz projekta ELECTRA i da teleskop treba što pre da instaliramo, najkasnije sledećeg meseca na opservatoriji Mladenovo, a planetarni projektor nas takođe golica samo za njega treba izabrati poseban datum i on će, prema grubom planu imati svoju generalnu probu za Novu godinu. 

Zapravo radi se o tome da je Miroslav dugogodišnji šef Penrith Opservatorje  pri Univerzitetu Zapadni Sidnej, te je već po toj funkciji više nego dobro pozvan i kvalifikovan da nam pruži sugestije za organizaciju i program rada opservatorije u Mladenovu. Uostalom, on je član programskog odbora te opservatorije. Iz Miroslava je govorilo veliko iskustvo i on je dao niz sugestija od kojih većina golica maštu i sad sa nestrpljenjem čekamo da teleskop proradi. Niko ne kaže da je sve to lako ostvariti, ali, s druge strane, zadaci su neodoljiv izazov. 

Posebno nas raduje što je na kraju Miroslav obećao da će sledeći put kada bude dolazio u Evropu doći i u Novi Sad na ceo dan, gde će održati jedno predavanje, zatim posetiti Mladenovo itd. 

Posle smo se izpozdravljali, izgrlili i već sledećeg trenutka Miroslav je odjurio do svojih kola na sledeću obavezu.

***

Bilo je prošlo sedam sati uveče kada smo Dušan i ja ozareni od srdačnog susreta i prijatnog razgovora krenuli Knez Mihailovom da pretresemo događaj i sredimo utiske. Usput smo posetili likovni salon na koji smo naišli. Stotine crteža sa plaže, sa mora, stotine osunčanih pejsaža, mediteranskog rastinja, galebova, pocrnelih kupača, suncobrana - zbilja impresivna energija i upornost da se sve to naslika. Ali na mene su najjači utisak ostavila vrata salona. Prosto je zadivljujuće kako nikom tako skrnava i prljava ne smetaju. Eh, možda bi to trebalo da bude nešto fensi, neki umetnički nemar, dizanje iznad malograđanske uštogljenosti, esencijalna vrednost koju vidi samo umetnička duša, nešto cool kao pocepane farmerice i stare patike namesto uštirkanog odela - ali brate ova vrata su bila prljava!

Svratili smo onda na večeru, prepustili se gastronomskim ukusima - i potpuno zaboravili da treba da idemo i kući. Požurili smo posle na autobusku stanicu da uhvatimo prvi autobus (posle se ispostavilo da to nije bio prvi nego poslednji) a onda onako u žurbi Dušan se samo najednom zaledio. Stao je pogleda uprtog u jednu knjižaru. Tiho je rekao: „Teleskop“. Gde, šta? „Teleskop“, kao omamljen i pomalo zabrinut Dušan je ponovio. 

I tako, morali smo da uđemo u knjižaru, a tamo stvarno stajao je jedan teleskop, ali tako mali, minijatura, jedva se video, manji od obične dečje igračke, dva inča ogledalo i uopšte ne znam kako ga je Dušan video. I da ne dužim, kupio ga je. Dušan ima 20 teleskopa, ali izgleda da mu je falio baš ovaj od dva inča. „Može, kaže Dušan, lepo da stane u ranac“. Pa sad, hmm, ajde ako se tako gleda… možda će sledeći da bira po boji i po tome kako mu ide uz džemper, ko zna. 

Posle toga smo nastavili brzo dalje, a negde kod one velike istorijske česme vidimo mota se neka zabrinuta policija. Dva žandarma krenu odlučno prema nama, ali nas obiđu i priđu nekim momcima iza. Jedan reče, „Imate li vi momci lične karte?“ Šta je dalje bilo ne znamo jer smo žurili na autobus. Sem toga, mi smo u tim trenucima bili iz sasvim drugog sveta, bili smo u astronomiji i planovima za dalji rad i nismo se puno obazirali na momke za koje ne znamo ni da li imaju lične karte. Ali malo posle vidimo dva policajca trče preko ulice jer su jurili nekog. Tek posle u vestima čitamo da je bila neka gadna tuča. Tada još nismo znali da nas neće Beograd tako lako pustiti da otputujemo, jer kada smo došli do šaltera, a bilo je manje od 22 sata, žena na biletarnici službenim, monotonim i umornim glasom reče: „Imate autobus za Novi Sad u 23 i 59!“ Mislim, šta!!?! Nema ranije? 

-  Nema, imate u 23:59 iz Novog Pazara za Novi Sad, peron 16 - ponovi žena.

Šta da se radi, uzmemo karte i potražimo neki restoran da pijemo kafe dok čekamo autobus i tako stignemo do Terazija jer ništa pristojno u te sate nismo našli. Konačno sednem u baštu restorana Hotela Moskve – ali ispostavilo se da ni taj restoran nije radio. Ah prestonica, prestonica.

Ali u finoj priči vreme je proletelo. U autobusu je bilo samo nekoliko dremljivih putnika. Bilo je oko pola dva ujutro kada stigosmo u Novi Sad, umorni i zadovoljni. Ja odoh da sredim fotografije sa sastanka, a Dušan da se spremi za posao jer je već u sedam sati imao nekih obaveza na fakultetu.

Još fotografija sa ovog susreta