Sa pripremama za astronomski kamp počeli smo ranije nego prethodnih godina, a ideja je bila da sve, baš sve što zavisi od nas, organizacionog odbora kampa, bude urađeno najbolje što možemo i umemo. Ali onda su počeli da niču problemi koji su zatim nastavili da se umnožavaju sve sustižući jedan drugog i danas su dostigli toliki nivo da više nismo sigurni da li će našeg kampa uopšte biti.

A počelo je zbilja jako dobro. Naš uvaženi prijatelj, predsednik SANU, Zoran Knežević je prihvatio molbu da postane član uređivačkog odbora kampa, a isto to je prihvatio i direktor Instituta za fiziku Beograd u Zemunu Aleksandar Bogojević. Naš Vasilj Milidrag već se uveliko dao u prikupljanje donacija za podršku kampu, a sem toga obezbedio je profesionalno urađen logotip kampa – po svim tehničkim i artističkim standardima po kojima se takvi logotipi rade. Svi kamperi s kojima smo do sada razgovarali o problemima kampa bez rezerve su, odlučno izjavljivali da kamp jednostavno mora da se održi i svi su iskazali spremnost da u tome pomognu koliko je u njihovoj moći. Dobro je i to što su naši predavači zadnjih desetak godina svi odreda vrhunski poznavaoci svojih naučnih oblasti (biologija, astrofizika, medicina, geologija, književnost, geografija itd.) Zahvaljujući njima, ali i velikoj poseti kampu koja je dostigla broj od blizu 400 učesnika, kamp je postao poznat širom čitavog regiona, pa i šire od toga. Kamp je ubrojan u najznačajnije amaterske događaje u domaćoj astronomiji, pa se pominjao i na stručnom predavanju AOB, u ministarstvu nauke, u brojnim novinskim i TV izveštajima itd.

I sve je to lepo i sve to učesnicima kampa imponuje – ali problemi nas sustižu. Kako ćete videti za neke imamo rešenja, za neke baš i ne. Svima je poznata ogromna politička kriza u kojoj se naša zemlja našla. Velik broj naših učesnika su studenti pa se i termin održavanja kampa prilagođava njihovoj školskoj godini – ali danas se ne zna kada se ta godina završava i kada počinje sledeća. I zato smo, u nadi da će se stanje u zemlji popraviti unutar nekoliko narednih meseci, održavanje kampa umesto u julu pomerili za kraj avgusta ili čak za septembar – mada ni to nisu pouzdani datumi. 

Do sada smo kamp finansirali (sem u godinama naših EU projekata) iz sredstava Pokrajinskog sekretarijata za nauku. Ta sredstva nikad nisu bila dovoljna, ali su ipak davala neku sigurnost kampu. Ove godine međutim, Pokrajina još nije raspisala konkurs za finansiranje što znači da ni taj minimum novaca više nemamo. 

Prošle godine na Letenki (a kako čujemo i širom Fruške gore) nije bilo vode – uopšte, pa ni za toalete. Čini se da nam to isto predstoji i ove godine, jer već sada čitav Novi Sad oskudeva vodom. Svake godine Nacionalni park Fruška gora pokazuje aspiracije da od nas naplati neke troškove – za koje ne vidimo osnove. A to je još jedno opterećenje na budžet koji u stvari i nemamo.  

Ali ni to nije sve i najteže tek dolazi. Uprava Letenke nas je obavestila da je čitavo naselje u vrlo lošem stanju i da ona, uprava, nije dobila suglasnost nadležnih organa da iznajmljuje paviljone u naselju. To znači da tokom kampa ne bismo imali na raspolaganju ne samo nekoliko spavaonica u paviljonima, nego ni tuševe, toplu i hladnu vodu, toalete… 

I kad se podvuče crta trenutno ne vidimo mogućnost da uopšte održimo kamp. Organizacioni odbor traga za rešenjem, traži novu lokaciju za kamp…

Kako se sada čini postoje sledeće opcije:

1) da održimo originalni kamp, tzv. spartanski, tj. da se na poljani Letenke okupi nekoliko desetina najupornijih kampera, ali bez ikakvih tuševa, bez vode itd. 

2) da pronađemo neku drugu lokaciju (a to uopšte nije lako ni jednostavno, ako je uopšte i moguće)

3) da odložimo kamp za srećnija vremena

4) da sve lepe trenutke sa kampa ostavimo u sećanjima i na fotografijama i posvetimo se nekim drugim zanimanjima, a na kamp zaboravimo.