Paralelni svetovi 100 ŠESTO Poglavlje

Iz knjige Mičio Kaku: PARALELNI SVETOVI. Knjigu možete poručiti ovde


 

prethodno poglavlje
<< Problem s mačkom


Bomba

Nažalost, diskusije nad ovim izvrsnim paradoksima prekinuo je uspon Hitlera 1933. godine i žurba da se napravi atomska bomba. Zahvaljujući čuvenoj Ajnštajnovoj jednačini E = mc2, već godinama se znalo da je u atomu zaključana ogromna količina energije. Ali većina fizičara je odbacivala ideju da će ta energija moći da se koristi. Čak je i Ernst Raderford, čovek koji je otkrio jezgro atoma, rekao: „Energija koja se dobija raspadom atoma bedna je stvar. Ko god očekuje izvor energije zasnovan na transformacijama ovih atoma zagovara koještarije.“

 

Michio Kaku btMičio Kaku
u nekoliko rečenica

Godine 1939, Bor se otisnuo na sudbinski put u Sjedinjene Države, gde se u Njujorku sreo sa Džonom Vilerom. Donosio je zloslutne vesti: Oto Han i Lize Majtner pokazali su da se jezgro uranijuma može raspoloviti oslobađajući energiju, u procesu zvanom fisija. Bor i Viler su počeli da rade na kvantnoj dinamici nuklearne fisije. Kako svime u kvantnoj teoriji vlada verovatnoća, procenili su verovatnoću da će neutron raspolutiti jezgro uranijuma, oslobađajući dva ili više neutrona koji će potom pokrenuti fisiju nad dva ili više jezgra uranijuma, što će, potom, izazvati fisiju još više uranijumskih jezgara, da bi ta jezgra oslobodila još više neutrona, i tako dalje – dakle, reč je o lančanoj reakciji koja bi na kraju mogla da uništi jedan moderan grad. (U kvantnoj mehanici nikada ne možemo da znamo hoće li konkretan neutron da izvede fisiju uranijumskog atoma. Ali možete da izračunate sa izvanrednom tačnošću verovatnoću da će se odigrati fisija milijardi uranijumskih atoma u bombi. To je moć kvantne mehanike.)

Kvantnomehanički proračuni ukazivali su na to da bi atomska bomba mogla da bude moguća. Dva meseca kasnije, Bor, Judžin Vigner, Leo Zilard i Viler sastali su se u Ajnštajnovom starom kabinetu na Prinstonu da porazgovaraju o izgledima da se napravi atomska bomba. Bor je smatrao da bi konstrukcija atomske bombe iziskivala resurse čitave jedne zemlje. (Nekoliko godina kasnije, Zilard je ubedio Ajnštajna da napiše čuveno pismo predsedniku Frenklinu Ruzveltu u kome ga nagovara da napravi atomsku bombu.)

Iste te godine, nacisti, svesni toga da bi katastrofalno oslobađanje energije iz uranijumskog atoma moglo da im posluži za nepobedivo oružje, naložili su Borovom učeniku, Hajzenbergu, da napravi atomsku bombu za Hitlera. Diskusije o kvantnoj verovatnoći fisije preko noći su postale smrtno ozbiljne, unevši neizvesnost u sudbinu istorije čitavog čovečanstva. Rasprave o verovatnoći nalaženja živih mačaka uskoro će zameniti diskusije o verovatnoći fisionisanja uranijuma.

Godine 1941, kada su nacisti već vladali većim delom Evrope, Hajzenberg je tajno otišao u Kopenhagen da se vidi sa svojim starim mentorom, Borom. Šta se tačno dešavalo na tom sastanku prekriveno je velom tajne – o tome su pisani nagrađivani pozorišni komadi, a istoričari još uvek raspravljaju o sadržaju sastanka. Da li je Hajzenberg predložio da sabotira nacističku atomsku bombu? Ili je pokušavao da pridobije Bora za projekat konstrukcije nacističke bombe? Šest decenija kasnije, 2002. godine, veliki deo misterije oko Hajzenbergovih namera napokon je uklonjen, kada je Borova porodica javnosti otkrila pismo koje je Bor pedesetih godina napisao Hajzenbergu, ali ga nikada nije poslao. U tom pismu, Bor se prisećao da je Hajzenberg rekao kako je pobeda nacista neizbežna. Kako se nacistička mašinerija nije mogla zaustaviti, bilo je logično da Bor radi za naciste.

Bor je bio užasnut, uzdrman do srži. Drhteći, odbio je da dozvoli da njegov rad o kvantnoj teoriji padne u ruke nacistima. Kako je Danska bila

pod nacističkom vlašću, Bor je isplanirao da tajno pobegne avionom, i na tom letu do slobode gotovo se ugušio usled nedostatka kiseonika.

U međuvremenu, na Univerzitetu Kolumbija, Enriko Fermi je pokazao da je nuklearna lančana reakcija ostvariva. Pošto je to uvideo, pogledao je panoramu Njujorka i shvatio da bi jedna bomba mogla uništiti celu čuvenu panoramu grada.

Viler je, uvidevši da su ulozi postali previsoki, dobrovoljno napustio Prinston da bi se pridružio Fermiju u podrumu Stag Filda na Univerzitetu Čikaga, gde su zajedno napravili prvi nuklearni reaktor s kojim je zvanično započela nuklearna era.

U narednoj deceniji, Viler je bio svedok nekih od najveličanstvenijih pomaka u atomskom ratovanju. Za vreme Drugog svetskog rata učestvovao je u nadgledanju izgradnje džinovskog nuklearnog kompleksa Hanford u američkoj državi Vašington u kome je proizveden sirovi plutonijum korišćen za konstrukciju bombi kojima je razoren Nagasaki. Nekoliko godina kasnije, radio je na hidrogenskoj bombi. Bio je svedok eksplozije prve hidrogenske bombe 1952. godine i pustoši koja je nastala kada je na ostrvce u Pacifiku pušteno malo parče Sunca. Ali, pošto je duže od jedne decenije bio u isturenim redovima svetske istorije, vratio se prvoj ljubavi, misterijama kvantne teorije.

 

 Prethodno poglavlje

<< Problem s mačkom


Komentari   

Rapaic Rajko
0 #1 Rapaic Rajko 24-09-2015 12:29
Koliko god bomba bila uzasna sama po sebi, citajuci gornji tekst moze se osetiti duh OTKRICA iz tog vremena.
Steta sto danas nema takvih pomaka, da ne kazem divova nauke.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži