Astronautika: misije

Među velikim naučnicima koji su zaslužni za razvoj raketarstva za vreme Drugog svetskog rata, Eugen Sänger se nije isticao kao ključna figura. Ali on je svakako zanimljiva i važna istorijska ličnost. Kao i njegov poznatiji i 6 godina mlađi savremenik, Wernher von Braun, Sänger je radio na razvoju tečnih motora koji bi poneli čak i ljude u kosmos, ali iako nikad nije emigrirao u SAD ili igrao bitnu ulogu na početku kosmičke ere, njegovi projekti jesu. Sänger je bio otac 'skip-glajd' letilica, koncepta koji su i Amerikanci i Sovjeti žarko želeli da u prvim danima prvog Hladnog rata upotrebe za pilotirane bombardere sa nuklearnim projektilima...

es1

Eugen Sänger (1905-1964)

Ojgen Zengerje rođen 1905. godine u rudarskom gradiću ofPreßnitz(Pržisečnice), u blizini grada Komotaua, danas u Češkoj a nekad u Bohemiji, u to vreme u sastavu Austrougarske monarhije. Odrastao je mašajući uz knjige Hermanna Obertha('Die Rakete zu den Planetenräumen' – 'Raketom u planetni kosmos'), jednog od pionira kosmičkog letenja, koji je video let ljudi kao izvodljivu realnost koja će zavisiti jedino od tehnološke zrelosti društva. Studirao je aeronautiku i diplomirao u Beču 1931. nakon što je napisao drugu disertaciju; prva je bila o raketnom pogonu, ali je odbijena jer je komisija zaključila da je previše fantastična da bi bila uverljiva…

Do sredine 30-ih, Zenger je radio kao profesor na svom Alma Materu[1]. Dugo je radio na projektu letilice koja je trebala da leti kroz niže slojeve stratosfere i mogla da stigne do bilo koje tačke na Zemlji za manje od sat vremena. Zenger je imao ideju da razvije napredan komercijalni transportni sistem za putnike i teret. Ključ njegovog konstruktorskog uspeha bio je oblik. Kratka krila, zašiljen vrh, tanke napadne ivice i ravno dno smišljeno da može da odskače od gušćih slojeva atmosfere, kao što pljosnati kamen skakuće po mirnoj vodi. Let je trebalo da bude samo delimično pokretan motorima; raketni motori bi ga lansirali u zakrivljenu trajektoriju i, zahvaljujući ravnom dnu, letilica bi poskakivala i jedrila bez pogona do krajnje destinacije zajedno sa pilotom u kabini. Takva vrsta leta bi po Zengerovom mišljenju bila samo prvi korak ka kosmičkim letovima i najbolji način ka iskorišćavanju savremenih tehnologija. Deo koji je nedostajao bio je pogonski sistem, posebno tankovi i komore za sagorevanje sa konstantnim pritiskom.

es2
Faze 'skip-glajd'spuštanja kroz atmosferu. Nemci su u II sv. ratu planirali da na ovaj način bombarduju Njujork a onda slete negde u Japanu. Kasnije su o ovoj tehnici ozbiljno razmišljali i Amerikanci i Rusi, jer je tehnika podesna za nuklearne balističke projektile

Kao i Fon Braun, Zenger je vrlo brzo shvatio da će mu trebati snažno vojno finansiranje ako želi da njegova 'skip-glajd' letilica ikad poleti. Nakon kratkog flerta sa austrijskom Nacističkom partijom i austrijskim ogrankom SS-a, Zenger je izneo austrijskoj armiji ideju o naoružanoj 'skip-glajd' letilici. Ona bi mogla da ponese moćnu bombu na prethodno odabrani cilj bilo gde na Zemlji. Predlog je odbijen početkom 1934.; austrijsko Ministarstvo odbrane je izjavilo da ne može ozbiljno da razmatra 'skip-glajd' bombarder jer se on oslanja na sagorevanje tečnog kiseonika i ugljovodonika, hemijsku reakciju koja je u to vreme bila teško razumljiva. Niko tada nije ni pomišljao da će takva mešavina ikad biti praktično korišćena, jer je rizik od eksplozije bio vrlo visok. Iako neshvaćen, Zenger je nastavio da radi na svom sistemu, dok je plaćeni rad na raketi ostao samo san. Sredinom dekade, zaposlio se kao inženjer u 'Bečkoj konstruktorskoj kompaniji'. A onda ga 1936. poziva nemački Luftwaffe...

es3
Zenger u svojoj laboratoriji tokom testiranja materijala.

Zenger je postavljen da radi u Istraživačkom institutu Herman Göring (Luftfahrtforschungsanstalt), tajnom istraživačkom odelenju Luftvafea koje je radilo pod okriljem Nemačkog instituta za vazduhoplovna istraživanja, samo tri godine pred početak Drugog svetskog rata. Luftvafe je bio zainteresovan za izgradnju sopstvenog raketnog istraživačkog programa, kompletno odvojenog ali verovatno kao reakcija na raketni program Nemačke armije. Pod rukovodstvom pukovnika dr ing Karla Hajnriha Emila Bekera[2], raketni tim armije su predvodili Valter Dornberger[3]Verner fon Braun. U vreme kada je Luftvafe poslao Zengera u laboratoriju u Trauenu na Luneburškim visoravnima[4], u blizinu vojnog aerodroma Fassberg, armijski tim se prebacio sa svog originalnog položaja u Kummersdorfu u postrojenja u Peenemündeu. Oba tima nisu oskudevala u sredstvima. Verovatno da bi podržao Bekera, maršal Gering je poslao čak 8 miliona Rajhsmaraka u Zengerov projekat 'Silberfogel', bombarder s krilima[5].

es4
Dornberger i Fon Braun tokom rata.

Zengerove i Fon Braunove letilice su s naučne tačke bile potpuno različite: prvi se zalagao za tip koji bi jedrio i bio sa pilotom, a drugi za balističkuletilicu bez posade. Ali obojica su imali i zajedničke ideje, poput tečnog pogona i hipersoničnih letnih putanja. Uz takva poklapanja, bilo je neizbežno da dvojica inženjera i naučnika ukrste puteve. Sredinom 1940, Fon Braun je posetio Zengerovu laboratoriju u Trauenu, i tom prilikom pozvao Zengera da mu uzvrati posetu i pogleda njegove radionice. Obojica raketaša su prisustvovala istoj hipersoničnoj konferenciji koja je u oktobru održana u Penemindeu[6].

Ali Fon Braunova osećanja prema Zengeru su bila prilično hladna. Zenger nije bio Nemac, no njegovi radovi su bili ništa manje napredni od fon Braunovih, ali je ipak interesovanje Vermahta za 'skip-glajd' jetilice bio u najboljen slučaju mlak. Fon Braun je prekinuo bilo kakav interes i preporučio ministarstvu za vazduhoplovstvo da ne zapošljava Zengera. Neki istoričari smatraju da je sigurno Braun u Zengeru gledao konkurenciju... 

Laboratorija u Trauenuzatvorena je u martu 1943, zvanično zbog nacionalne štednje goriva i konstantnog neslaganja Zengera sa svojim nadređenima[7]. Ipak, pre će biti da je Gering prekinuo da šalje marke za raketne projekte jer mu se nisu dopali slabi rezultati penemundaške grupe.

38-godišnji Zenger se nije dao, već je 1944. napisao opširni raport u kome je opisao svoj 'skip-glajd' bombarderski sistem nazvavši ga 'Dalekometni bombarder na raketni pogon'. Raport je poslao na sve strane nadajući se da će negde probuditi interes, ali je bilo već prekasno. Nemačka je bila u ruševinama i nije imala para za velike istraživačke programe koji nisu obećavali brzo oružje koje bi moglo da preokrene ratnu sreću.

Ali dve kopije Zengerovog izveštaja dospela su do stolova dva jako važna čoveka: Valtera Dornbergera i Josifa Visarijonoviča Staljina. Obojica su odmah uočila značaj 'skip-glajd' sistema i obojica su reagovala potpuno različito...

Kako se rat bližio kraju, saradnja između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država sve više je pucala, stvorivši novo rivalstvo. Staljin, opčinjen idejom da bi neki ubojiti sistem mogao precizno da bombarduje američke gradove po izboru, šalje svog sina Vasilija i raketne stručnjake da nagovore Zengera da pređe kod njih ali bezuspešno; Staljin je čak došao na ideju i da kidnapuje Zengera ali ga nije uspevao da pronađe. Zenger je sa saradnicom, a kasnije suprugom, Irenom Bredt[8]pobegao za Francusku, a odatle za Egipat, da bi se na kraju vratio u Nemačku, sve vreme krijući se od sovjetskih obaveštajaca NKVD-a.

es5
Na slici je Zengerov koncept dvostepenog kosmoplana 'Sänger II'iy 1980.
Posle zatvaranja laboratorije pred kraj rata, bacio se na teorijske radove i usavršavanje nabojne ('ramjet') tehnologije. Do kraja rata je radio na projektu presretača 'Škoda-Kauba Sk P.14'.

es6
'
Šk P.14'je trebalo da bude avion napravljen oko 'ramjet'motora koji bi se palio nakon što specijalna kolica dostignu brzinu oko 300 km/h. Koga interesuje, neka pogleda još neke Zengerove predloge.

es7
Predlog Zengerovog orbitnog bombardera. Mogao je da obleti čitav svet.

es8
Nije Sloba nego Zenger...

Dornberger je bio manje impulsivan. On je emigrirao u SAD i postepeno zauzimao pozicije u kompaniji 'Bell Aircraft'[9]. Još uvek sa Zengerovim sistemom u glavi, počeo je da 1952. lobira kod Ratnog vazduhoplovstva Amerike za 'skip-glajd' sistem. Projekat je konačno dobio zeleno svetlo 1957, pretvorivši se u kratkotrajni i nesrećni vojni projekat X-20 'DynaSoar'[10].

Posle rata, Zengerovi su radili za francusku državu a 1949. formirali Aeronautičku federaciju (Fédération Astronautique), da bi 1951. postao njen prvi predsednik.

1954. se vraća u Nemačku i 3 godine kasnije biva postavljen na čelo istraživačkog instituta u Štutgartu za mlazni pogon. Do 1963. radi kao konsultant u 'Junkersu'na dizajniranju fenomenalnih kosmoplana koji nikad nisu poleteli. Sve vreme je maštao o međuplanetnim i međuzvezdanim letilicama na fotonski pogon, dajući ideje za laserski pogon i solarna jedra.

Zenger nikad nije video koliko je njegova letilica uznapredovala od koncepta do hardvera. Dornberger je tokom 50-ih pozivao Zengera i Bredtovu da ga posete u Americi, nudeći im da s njim rade u 'Bellu'na projektu 'DynaSoar', ali par je uporno odbijao. Ojgen Zenger je umro od srčanog udara 1964. u Nemačkoj, samo dve godine pošto je program 'DynaSoar'i definitivno otkazan[11].

 

[1]Ovo je zapravo alegorijska latinska fraza za univerzitet ili koledž. Često se prevodi kao 'majka dojilja' i sl. sugerišući da se dotična škola brine za intelektualno dojenje studenata. Nekada je stari Rim bio pun statua Alma Mater, a danas ih je puna Amerika.

[2]Velika ličnost pred rat, prvi general koji je postao član Pruske akademije nauka. Bio je profesor na dva tehnička univerziteta u Berlinu. Jedan od prvih pobornikabalističkih raketa kao oružja. Zalagao se i za nemački nuklearni program 'Uranverein'. Pošto ga je Hitler oštro kritikovao zbog kašnjenja u proizvodnji municije, ovaj je 1940. u prisustvu Gestapoa izvršio samoubistvo i bio sahranjen uz najviše počasti.

[3]Opasna njuška! Dotorirao pre rata. Otac raketa 'Fau-2'. Posle rata je sa stotinama kolega prebačen u SAD, gde je odnah počeo da radi na navođenim projektilima. Do 1965. je radio u 'Bell Aircraft Co.', gde je postao podpredsednik. Bio je glavni za prijekte X-15X-20 'DynaSoar', a jedan je od idejnih tvoraca spejs-šatlova. Napravio je za 'Bell'ASM-A-2, prvu supersoničnu stratešku nuklearni raketu vazduh-zemlja na svetu, i do smrti bio savetnik Nemačke u Evropskom kosmičkom programu. Tokom 50-ih se posvađao sa Braunom oko prelazaka nekih inženjera na vojne projekte. Najznačajniji od njih je bio Krafft Ehricke, tvorac raketnog stepena 'Centaur'... Posle penzionisanja se vratio u Nemačku gde je i umro 1980.

[4]Zona na severu Nemačke kraj Hanovera. Danas taj teren pripada nekim NATO trening-potrebama...

[5]Setio sam da sam o tom fenomenalnom projektu nekad davno već pisao.

[6]Čuvena baltička lokacija za testiranje letećih projektila 'Fau-1 i 2'. Kasnije, saveznici su ih tako žestoko bombardovali, da su Nemci bili prinuđeni da čitave fabrike ukopavaju u bunkere... Posle rata, baza je pripala SSSR-u, a 1952. su je vratili Istočnoj Nemačkoj.

[7]Ne treba ni sumnjati da laboratorija i danas radi i nastavlja ideje dr Zengera... Jedna od njegovih inovacija koja se i danas koristi kod gotovo svih raketnih motora je njihovo hlađenje gorivom. Prva posleratna čisto evropska raketa razvijena je baš u Nemačkoj.

[8]Poznata nemačka matematičarka i inovator. Doktorirala 1936.a oblasti su joj bili termodinamika i kinetički problemi gasova. Posle rata je radila u Parizu u vojnoj avioindustriji, a bila je i konsultant Indusima. U Nemačkoj je mogla da radi gde je i šta je htela, jer je bila jedini ženski član Međunarodne akademije za Aeronautiku. Umrla je u Nemačkoj 20 godina posle muža...

[9]Proizveli su X-1, prvi supersonični avion na svetu, pravilikontrolne sisteme za kosmičke brodove 'Mercury', motore za lunarne module, i sl.

[10]Zimus sam napisao na sajtu priču 'BUDUĆNOST KOJA NIKAD NIJE DOŠLA'u kojoj sam napisao ponešto o raznoju američkih specijalnih aviona pod uticajem nacističkih inženjera i naučnika koji su pobegli u demokratsku Ameriku i dali joj kosmičko ubrzanje o kome ona nije ni sanjala…

[11]Za prve letove već su obučavani i probni piloti – jedan od njih je bio mlađani Nil Armstrong.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar