Voja Antoni Da li postoje stvari koje ne postoje

Iz knjige 

Da li postoje stvari koje ne postoje,  Voje Antonića  

 

Ko je ko

Skeptici 1
M. Krstić

Kada se govori o paranormalnim ili neobjašnjenim pojavama, sagovornici se obično podele u dva tabora: na jednoj strani su oni koji bez rezerve veruju da “tu ima nečega”, a na drugoj oni koji pokušavaju da ih uvere da su u zabludi. Ipak, ovakvo grupisanje u samo dva klana uglavnom je rezultat međusobnog povlađivanja koje u društvu uvek postoji; umesto ličnih stavova, brane se stavovi grupe u koju se diskutatnt svojevoljno svrstava. 

U stvarnosti, situacija je složenija. Zato ćemo u svakoj od ove dve grupe načiniti još po jedan rez, kojim ćemo odvojiti “umerene” od “ekstremnih” zagovornika. Ovakvom podelom dobijamo četiri zanimljive i prepoznatljive grupacije, koje će nam pomoći da odmerimo mesto na kome se nalazi nauka, bar što se tiče stava prema paranormalnim pojavama: 

  1. “Tvrdi” skeptici. Oni su neizlečivo hladni i matematički proračunati. Njihov odgovor je uvek: sve su to gluposti, nedokazane tvrdnje i diletantska naklapanja na čiju proveru ne treba gubiti vreme
  2. NaučniciOni su spremni da saslušaju svaku razumnu teoriju, ali ne zato da bi je automatski prihvatili, nego da bi je podvrgli naučnoj proveri (o kojoj je upravo bilo reči); pa ako prođe test biće prihvaćena, a ako ne - odbija se bez emocija. Slično važi i za grupu analitičkih skeptika, koji za razliku od “tvrdih” skeptika ne odbacuju stav dok ga ne podvrgnu logičkoj ili eksperimentalnoj proveri; oni koriste naučni metod u razmišljanju, mada toga često nisu ni svesni. 

Ovde se opredeljujemo za nazive “tvrdi” “analitički” skeptici, jer se time bolje odslikavaju njihove metode. U zapadnoj literaturi, prvi su dobili epitet “suvi” (dry) a drugi “mokri” (wet) skeptici. 

Podela o kojoj govorimo nije obavljena po profesionalnoj orijentaciji, pa zato u naučnike nećemo ubrojati samo ljude koji se u svakodnevnom poslu bave naukom, nego i one kojima je, bez obzira što možda nemaju formalno naučno obrazovanje, blizak naučni način delanja i zaključivanja. 

  1. PseudonaučniciOvo je zanimljiva grupacija, koja se od prethodne razlikuje jedino po tome što se teško rastaje od svoje omiljene teorije čak i ako ispitivanje pokaže da je treba odbaciti. Pseudonauka se često koristi naučnim metodama, sve do samog kraja kada treba izvesti zaključak, tako da se stiče utisak da je cilj ispitivanja da se teorija dokaže, a ne da se podvrgne proveri. Osim toga, glavni cilj pseudonaučnih eksperimenata uglavnom je priređivanje predstave za posmatrače, pa je eksperimentatorima važnije da sakriju nedostatke testova nego da ih otklone. 
  2. Ljudi koji bez rezerve veruju u sve u šta veruje grupacija i klasa ljudi kojima pripadaju. Njima je dovoljan dokaz to da “eto toliko ljudi isto tako misli” i često kao potvrde svojih verovanja iznose anegdotske događaje koje nikada nije moguće proveriti ili dokazati. 

Evo primera koji će zgodno odslikati svaku od nabrojanih grupa. U narodu postoji verovanje (naučnici bi rekli: hipoteza) da voda koja teče kroz podzemne kanale proizvodi električno i magnetno polje koji negativno utiču na ljudsko zdravlje. O tome je bilo više reči u poglavlju Tehnike obmanjivanja / Rašljari, ali sada nas interesuje samo kako bi tipičan predstavnik svake od nabrojanih grupacija odgovorio na pitanje da li je ova tvrdnja istinita. 

Tvrdi skeptik preterano veruje u “čuda” koja stvara nauka ali mu nedostaje poznavanje naučnih metoda, pa će zato pokazati preterani skepticizam čak i tamo gde nauka ostavlja otvorena pitanja. Po pitanju magnetizma podzemnih voda on će reći: “za to nema dokaza i ja nikad u životu nisam osetio nikakvo električno niti magnetno polje izazvano vodotokovima. Zato zaključujem da je to glupost.” 

Analitički skeptik unapred je prikupio podatke o oblasti čijoj kritici pristupa pa tako već ima odgovor na pitanje da li rašljarstvo “radi” i pronaći će način da, makar i posredno, plasira taj odgovor. Povešće, recimo, razgovor sa rašljarem u kome će ga dovesti do toga da ga rašljar argumentima uveri u svoju teoriju ili da sam sebe demantuje, ili će pak osmisliti objektivan test kojim će pokazati osnovanost ili neosnovanost rašljarevih tvrdnji. 

Naučniku nije cilj da pruži odgovore na ovakva pitanja, a još manje da impresionira široku publiku, pa će zato njegov stav biti manje atraktivan od stavova prethodno pomenutih grupa. Ipak, rado će pružiti sve podatke koji imaju status naučnih činjenica. On će reći: “Joni koji se nalaze u vodi zaista mogu da stvore električno i magnetno polje, ali su ta polja toliko slaba da ih nije moguće ni izmeriti.” Treba obratiti pažnju na to da ovde nema odgovora; čak i ako neko insistira na njemu, pravi naučnik pre će reći “meni veza između podzemnih voda i zdravlja nije poznata”, nego što će mu savetovati da se mane gluposti (mada bi, što se njega lično tiče, verovatno radije skratio diskusiju takvim odgovorom). 

Pseudonaučnik uvek cilja na efekat kod publike i rado će se poslužiti rečnikom nauke da do tog cilja dođe. Znajući da kad neko već postavlja pitanje samim tim želi odgovor, on će ga i pružiti. I to, po pravilu, onaj za koji smatra da će ga najviše zadovoljiti ili da će ostaviti najbolji utisak: “Eto, nauka ne može da ga izmeri pa ni da ga do kraja objasni, ali ona priznaje da pomenuta polja postoje; prema tome, to je to što izaziva zdravstvene probleme.” Pseudonaučnik nikad ne primećuje kako ovakvim odgovorom grubo krši metod logičkog zaključivanja ali, srećom po njega, to često ne primećuju ni njegovi sagovornici. 

Čoveku koji veruje najlakše je jer on unapred zna odgovor, čak i pre ne- go što je razmislio: “Očigledno je da postoji dejstvo podzemnih vodotokova na ljudsko zdravlje, mnogi primeri to potvrđuju. Nepotrebno je dokazivati nešto što svi znaju.” 

Podela ljudi na četiri ili pet grupacija suviše je isključiva i nepotpuna; mi smo predstavili samo nekoliko stavova na relaciji između potpunog odbacivanja i pasivnog prihvatanja svega što nosi sa sobom prizvuk ezoterije. Pomenućemo samo još jednu, inače široko zastupljenu, grupu kojoj nije lako naći mesto na ovoj relaciji. Nju ćemo prozvati “skeptici ali”. Ovu kategoriju (u kojoj ima dosta ljudi iz tehničke sfere) najbolje ćemo objasniti primerom: “Ja sam skeptik, ali mora biti da postoji nešto...” ili “Ja sam skeptik, ali jednom je jedan moj prijatelj sanjao...” 

Inače, termin skeptik uglavnom se odnosi na osobu koja ništa određeno ne tvrdi, nego samo iskazuje svoje mišljenje, često uz ograde i dvoumljenje. To takođe može da bude neko čiji stav prema nepotvrđenim pojavama uglavnom počiva na neverovanju ili bar na odlaganju odluke dok se ne pribave dokazi koji će pomoći u njenom donošenju. Skepticizam je, takođe, filozofsko shvatanje po kome se apsolutno saznanje ili dolaženje do istine smatra isključenim i nemogućim. 

Robert Tod Kerol (Robert Todd Carroll), oslanjajući se na Ničeovo (Niet- zsche) učenje, podelio je skeptike na Apolonijske Dioniske. Prvi insistiraju na jasnoći misli i na razumskom rezonovanju. Za njih su sve natprirodne pojave rezultat obmane ili zablude ali to nije razlog što ih oni odbacuju - tačnije bi bilo reći da im takve pojave, prosto rečeno, ne idu “niz dlaku”. Dioniski skeptici više se oslanjaju na strast i na instinkt, tako da oni prihvataju religiju i veru, ne zato što veruju u stvari koje ona propoveda nego zato što to odgovara njihovim osećanjima, moralnim načelima i instinktima. Tako, apolonijski skeptik ne vidi ni jedan razlog da veruje u natprirodne pojave, dok dioniski ne vidi razlog da ne veruje

 

Voja Antoni Da li postoje stvari koje ne postoje
Spisak članaka iz knjige:
Voja Antonić Da li postoje stvari koje ne postoje
 

 


Komentari

  • Rapaic Rajko said More
    Brisaci? Neprakticno, tesko i glomazno.... 22 sati ranije
  • Baki said More
    Dobar napor. Inače, kosmički teleskop... 2 dana ranije
  • Duca said More
    Nemamo sreće, jedine dve bliske... 3 dana ranije
  • Baki said More
    Kada je reč o životu u Svemiru, ljudi... 4 dana ranije
  • Saša said More
    Radi se na popravci kvara foruma. 5 dana ranije

Foto...