Sa razvojem tehnologije astronomi su u novije vreme konačno dobili mogućnost da vide najdalje objekte koje je uopšte moguće videti. To su pradavne galaksije koje šalju ka nama svoje svetlo još od početka vremena. Ali morate znati da svetlo ima određenu brzinu. Drugim rečima, gledajući u daljinu, gledamo u prošlost. Sunce vidimo kakvo je bilo pre 8,5 minuta, jer toliko treba svetlosnom zraku da od njega stigne do nas. Veliku galaksiju u Andromedi danas vidimo kako je izgledala pre 2,5 miliona godina, jer toliko je svetlo te galaksije putovalo do nas. Mereno brzinom svetla Sunce je od nas udaljeno 8,5 svetlosnih minuta, a galaksija u Andromedi 2,5 miliona svetlosnih godina. 

A koliko je do nas putovalo svetlo sa najdaljeg objekta koji možemo da vidimo? Naučnici su izračunali da je to svetlo putovalo 13,8 milijardi godina – jer toliko je star univerzum.

Ali!!! Ali pazite: taj objekat koji posmatramo NIJE dalek 13,8 milijardi svetlosnih godina već mnogo više. Kako je to moguće? 

Pa, svemir se širi pa se i taj, najdalji objekat (čije svetlo je ka nama krenulo pre 13,8 mlrd godina) u međuvremenu još više udaljio od nas. Za tih 13,8 mlrd godina on je prevalio neki put i sad se nalazi, računaju naučnici, daleko 46 milijardi svetlosnih godina. Dakle, u kom god pravcu da pogledamo možemo videti objekte koji su od nas udaljeni 46 milijardi svetlosnih godina. Tih 46 mlrd godina su poluprečnik univerzuma koji možemo da vidimo, a prečnik je prema tome 92 milijarde svetlosnih godina. Ovo pod pretpostavkom da se svemir sve vreme širio konstantnom brzinom.

Dakle, svuda oko sebe vidimo objekte koji su najviše 46 mlrd svetlosnih godina daleko. Iz ovog se lako može izvući pogrešan zaključak da smo mi u centru univerzuma. Nismo. Mi ne znamo gde su granice univerzuma jer vidimo samo deo ukupnog svemira, tj. onoliko koliko je najstarija svetlost do nas putovala - a mogla je da putuje najviše onoliko koliko je svemir star, tj. 13,8 milijardi godina. Međutim svemir je znatno veći. 

Po nekim računima svemir bi mogao da bude i 250 puta veći od onog što vidimo, tj. sedam triliona (7x10¹²) svetlosnih godina. I to je tako po vrlo umerenim procenama, jer sasvim je moguće da je on i mnogo, mnogo veći. Čak i nezamislivo veći (iako je već i ovih sedam triliona teško sebi predstaviti). 

E sad, na ovom mestu ulazimo u teške spekulacije, koje nije lako razumeti i koje je još teže objasniti. Koliko je zapravo velik svemir u velikoj meri zavisi od njegovog oblika. Naučnici raspravljaju o raznim mogućnostima: da je univerzum zatvoren kao sfera, neograničen i negativno zakrivljen poput sedla ili da je ravan i neograničen. A kakav je zavisi od odnosa brzine širenja, količine materije i tamne energije. U svakom slučaju postoji mogućnost da je svemir zapravo beskonačan. Večno će se širiti u beskonačno velikom prostoru.

Ako vas sve ovo zanima možete o nekim detaljima saznati više ovde (a reč je o knjizi Mičio Kakua), zatim ovde.

A o „vidljivom“ svemiru članak se nalazi ovde: Gde je centar univerzuma?

Izvori za ovaj članak: Space.com; Science