Članak  sa engleskog preveo Dragan Tanskoski


Napisala sam ovu priču večeras... pre odlaska kući za vikend. Nadam se da ćete uživati!

Mislim da je svako koga astronomija dotakne već pomalo 'dirnut'. Ne preterano, ali dovoljno da bude lud i da pređe prepreke koje bi možda zaustavile druge ljude.

prostor detalj

Planirala sam astronomski izlet do obližnje opservatorije amaterskog astronomskog kluba pre oko mesec dana. Nema problema sa vremenskim uslovima, nema problema sa teleskopom, fakultet je mogao da iznajmi kombi sa vozačem, većina studenata u razredu je podigla ruke radujući se zbog prilike da odu. Sve je kako treba, za moje prvo putovanje kao novog profesora astronomije

Na zakazani dan vremenski uslovi su bili katastrofalni i morala sam da donesem odluku. Može li se školski autobus otkazati i pomeriti za neki drugi dan? Mogu li da pronađem broj telefona Italijana koji upravlja teleskopom i da vidim da li ima slobodan termin za sledeću nedelju? I kako mogu da razgovaram na italijanskom sa mojim lošim znanjem jezika? Dok telefoniram i pišem mejl, sa italijanskim rečnikom ispred mene ("da vidimo... Želim da otkažem autobus večeras... vorrei annullare l'autobus stasera... ali da zakažem za sledeću nedelju... prokletstvo") kako da kažem 'pomeriti'...) i do 10:30 sam imala ogromnu glavobolju. U međuvremenu direktor astronomske opservatorije pokušava da stupi u kontakt sa mnom, na kraju uspeva, da kaže da je: "teleskop pokvaren...", i "usput da dodam, vreme je loše".

Tako čekamo nedelju dana. Gubim nekoliko studenata koji su mislili da ćemo ići na izlet, kada sam, umesto izleta, držala predavanje u uobičajeno vreme. Izvinite zbog toga! Preostali studenti su i dalje želeli (zaista!) da idu sledeće nedelje.

Ujutro na novo zakazani dan izleta, probudim se u prelepom danu. Nema problema sa vremenom. Međutim, na poslu me čeka mejl: "Ancora problemi per la visita all'Osservatorio F. Fuligni!" još reči, "La nuova strumentazione, infatti, ci sta dando dei problemi e dobbiamo metterla a punto." Izvadim rečnik... "Desolato" kaže. Obavim neke telefonske pozive. Saznajem da se teleskop ponovo montira sa novim nosačem koji još nije završen... "Ali mogu li moji studenti videtiteleskop, i to unutar kupole? Da li postoje neki astronomski plakati, mesto gde bih mogla govoriti i objasniti neke astronomske teme..." I to je nešto… “O da!” Javlja se predsednik Italijanskog amaterskog astronomskog društva, Emilio, koji priskače u pomoć. Živi u blizini i ima prenosivi teleskop (Celestron 8 Cassegrain). Nudi da svoj prenosivi teleskop postavi na travnjak opservatorije, kako bi studenti mogli bar nešto da vide. "Bene!" Dogovaramo sastanak na centralnom trgu u Frascatiju, tako da on može biti vodič vozaču autobusa uz planinu do opservatorije.

Približno jedan sat kasnije gledam nebo ispunjeno oblacima.

U redu, šta da radim? Već je podne, prekasno je za ponovno otkazivanje školskog autobusa. Stižem na fakultet i otkrivam da je predsednik pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, autobus je već stigao. (Pola sata ranije... ko je vozaču javio pogrešno vreme?). Počinjem da okupljam svoje studente.

Gde su otišli? Jednom je došao prijatelja u poseti, izvan grada, pa mora da ode. Jedna studentkinja morala je da radi tokom noći da završi seminarski rad, pa je odustala. Drugi student ne može da stigne jer su mu rođaci u gradu... I tako dalje. Na kraju, ukupno studenata spremnih za polazak... ŠEST upornih, koje su, iskreno, samo umorni od fakulteta, i samo žele negde da odu, nije važno gde. Ah, takođe i predsednik fakulteta koji bi zaista voleo da vidi nešto kroz teleskop.

Stižemo do autobusa, a vozač nestrpljivo čeka. Uf. Autobus je prilično loš opis našeg vozila za izlet. To je u stvari klimatizovano vozilo za 40 putnika, sa televizorima, za međugradska putovanja, turističkog preduzeća. Vrsta vozilo za međunarodna putovanja. To je vozilo sa kojim treba da se vozimo po nekim planinskim putevima.

"Rocca di Papa?!", skoro da je vrištao vozač autobusa. Zašto nije znao odredište putovanja? Moja pisma su bila vrlo jasna. Sada je siguran da autobus ne može proći uskim ulicama Rocca di Papa. Pozivam Emilija da razgovara o situaciji sa vozačem autobusa.

"Ne brini, ne brini". Emilio uverava vozača da postoji samo jedno oštro skretanje, koje autobus može da savlada. Na kraju gde parkiramo autobus, može se lako okrenuti. "Ali, Amara, nebo je puno oblaka! Da li si siguran?" Sada pokušava da me ubedi da nije baš pametno odovesti grupu učenika tamo, ako je nebo oblačno. Sada moram da anketiram razred da li oni zaista žele da idu, pošto imam nervoznog vozača autobusa i preduzimljivog astronoma amatera koji postavlja tegove na drugu stranu vage.

Čini se da su učenici umorni kao i ja, ali verovatno uporniji od mene. "Samo DA KRENEMO", kažu. „Andiamo“ vozaču autobusa i Emilu. Tako krenusmo na planinu ispunjenu oblacima.

Obilaznica koji okružuje Rim šarmantan je autoput za vožnju u vreme najveće gužve, posebno kada je vozilo u plamenu pored puta. Uspevamo to da prođemo i bezbedno izlazimo na put Tuscolana koji vodi do našeg sastajališta sa Emiliom. Spreman je i čeka, još uvek u svom elegantnom sivom odelu i kravati, svež sa svog dnevnog posla u korporaciji. On uskače u svoj mali zeleni automobil, pali sva četri žmigavca i vodi nas do našeg teleskopskog odredišta.

Sada zamislite, ako možete, mali zeleni automobil sa žmigavcima koji vodi veliki turistički autobus sa klimom i televizorima uz mali planinski put. To je poput malog tegljača koji vodi baržu, ili možda miša sa svetlima koje vodi slona. To smo mi, poseban prizor na planinskom putu u ponedeljak uveče.

Na pola planine usporavamo autobus, dok Emilio menja auto. Njegov prenosivi teleskop nalazi se na zadnjem sedištu njegovog drugog automobila, koji je član porodice parkirao pored planinskog puta. Za manje od 20 sekundi, Emilio daje zeleni automobil svom sinu, a sada je u sivom automobilu sa teleskopom. Uključuje žmigavce i nastavlja uz planinski put. On je zaista jedan Italijan sa stilom.

Dvadeset minuta kasnije stižemo na zemljano parkiralište, gdje 200 metara dugačka pešačka staza vodi do opservatorije. Gledamo gore... mrvice vedrog neba! Sada Emilio prelazi u režim instruktora astronomije, pokazujući nam veliki teleskop sa slomljenim nosačem, vodeći nas do javne izložbene površine na kojoj se nalaze plakati, i nastavlja da postavlja svoj prenosivi teleskop na travnjak.

Sledećih sat vremena oblaci su jurili nebom ostavljajući velike rupe na pravim mestima: oko Meseca, oko Saturna, oko Jupitera, oko Oriona i Velikog medveda. Videli smo kratere na Mesecu, na najboljem mestu na terminatoru gde je kontrast između noći i dana najveći. Videli smo trake na Jupiteru i četiri Galilejeva satelita. Videli smo minijaturni Saturn sa širom otvorenim prstenovima. Videli smo Mizar i dvostruke zvezde u rudi Velikog medeveda.

Tokom tog sata, najčešće što sam čula od učenika bile je: "Ovo je tako KUL". Takođe i: "Želim da provedem SVE VREME gledajući kroz teleskop." "Ovo je MNOGO BOLJE od slika u udžbeniku." Lagala bih ako ne bih rekla da sam imala osmeh razvučen od uveta do uveta. Nisam očekivala takvu njihovu reakciju.

Pa vidite, i moje studente dodiruje astronomija. Ako možete učiniti bilo šta da, nekom drugom, primerima iz stvarnog života pokažete kako je svet oko vas izvanredan, kažem: 'Idem po to'. Čak i u oblačnoj noći u stranoj zemlji kada je izgledalo da će to biti katastrofa. Jednostavno, nikada se ne zna....

Dr Amara Graps, april 2004.

 


Dodaj komentar