Šta je normalno u beskraju svemira

Zamislite naš solarni sistem: Merkur, Venera, Zemlja i Mars, čvrsti i stenoviti, nalaze se najbliže Suncu. Dalje, u hladnijim i mračnijim predelima, krstare gasni džinovi poput Jupitera i Saturna. Decenijama je ova arhitektura bila zlatni standard astrofizike. Tradicionalna teorija formiranja planeta objašnjava da snažno zračenje mlade zvezde "oduvava" lake gasove iz unutrašnjih delova sistema, ostavljajući iza sebe samo ogoljena, čvrsta stenovita jezgra od kojih nastaju stenovite planete. Gasni džinovi, s druge strane, nastaju tamo gde je dovoljno hladno da privuku i zadrže masivne gasne omotače.

Ali, šta se dešava kada u dubinama galaksije pronađemo sistem koji funkcioniše po potpuno suprotnim pravilima? Otkriće sistema koji izgleda kao da je postavljen "naopako" primorava nas da se zapitamo: da li smo mi zapravo ti koji su neobični u beskraju svemira?

Naš solarni sistem je možda izuzetak, a ne pravilo

Od sredine devedesetih godina prošlog veka, astronomi su potvrdili postojanje preko 6.000 egzoplaneta. Što više učimo o ovim udaljenim svetovima, to jasnije uviđamo koliko je naš kutak svemira zapravo specifičan.

Na primer, planete kategorisane kao "super-Zemlje" ili "mini-Neptuni" izuzetno su česte širom galaksije, ali u našem Solarnom sistemu ne postoji nijedna takva planeta. Svako novo otkriće služi kao podsetnik da nas podaci uče poniznosti – naš sistem nije univerzalni šablon, već možda samo jedna od mnogih devijacija u kosmičkom poretku.

Sistem LHS 1903 – Arhitektura koja prkosi logici

Tim astronoma, predvođen dr Thomasom Wilsonom sa Univerziteta u Vorviku, usmerio je pažnju na zvezdu LHS 1903. Reč je o hladnom i bledom crvenom patuljku koji je značajno stariji od našeg Sunca. Upravo ova starost zvezde pruža ključni kontekst za razumevanje neobičnog puta kojim je ovaj sistem evoluirao.

Na prvi pogled, raspored je delovao uobičajeno: jedna stenovita planeta blizu zvezde i dva gasna džina u daljini. Međutim, precizna merenja satelita CHEOPS (CHaracterising ExOPlanet Satellite) Evropske svemirske agencije otkrila su četvrtu planetu na samom rubu sistema. Ono što je zaprepastilo naučnu zajednicu jeste činjenica da je ova najudaljenija planeta – stenovita. Umesto očekivanog gasnog džina na periferiji, pronađen je čvrst, mali svet, čime je LHS 1903 postao prvi poznati "inside-out" (naopaki) planetarni sistem koji direktno prkosi konvenciji o rasporedu masa.

Teorija "iznutra-ka-spolja" (Inside-out formation)

Kako je ovakva arhitektura uopšte moguća? Naučnici pretpostavljaju da se planete oko LHS 1903 nisu formirale istovremeno u jednom burnom "klasteru", kako predviđaju tradicionalni modeli, već sukcesivno – u svojevrsnom redu za čekanje.

U ovom scenariju "iznutra-ka-spolja", planete nastaju jedna za drugom. Svaka novonastala planeta "čisti" preostalu prašinu i gas u svom neposrednom okruženju, pre nego što proces formiranja sledeće uopšte počne. Ovaj proces nudi tragove o tome kako sistemi nastaju oko zvezda koje su imale mnogo više vremena za evoluciju od našeg Sunca. Profesor Andrew Cameron sa Univerziteta St Andrews ističe:

"Razlike između bratskih planeta u ovoj tesno spakovanoj četvoročlanoj porodici nude važne nove tragove o njihovom rodnom okruženju oko male zvezde koja je mnogo starija od Sunca."

Život u "osiromašenom" okruženju

Najrevolucionarniji aspekt sistema LHS 1903 je poreklo te četvrte, udaljene planete. Dr Thomas Wilson objašnjava da je ova planeta verovatno nastala mnogo kasnije od svojih unutrašnjih suseda, u trenutku kada je u sistemu već ponestalo gasa – materijala koji se smatra vitalnim "gorivom" za rast planeta.

Zbog toga što je nastala u "osiromašenom" okruženju, ova planeta nije imala materijala da postane gasni džin; ostala je mali, stenoviti svet jer gasa jednostavno više nije bilo. Ovo saznanje je fundamentalno za astrofiziku jer dokazuje da planete mogu nastati čak i kada su glavni sastojci potrošeni, što dramatično menja naše razumevanje minimalnih uslova potrebnih za rađanje novih svetova.

Ponovno pisanje udžbenika astrofizike

Ovo otkriće razbija "teorijsku ludačku košulju" u kojoj se astrofizika nalazila decenijama. Naše teorije o formiranju planeta bile su duboko pristrasne jer su se zasnivale isključivo na onome što vidimo u sopstvenom dvorištu. Isabel Rebollido, naučna saradnica u Evropskoj svemirskoj agenciji, upozorava na važnost preispitivanja ovih modela:

"Istorijski gledano, naše teorije o formiranju planeta zasnovane su na onome što vidimo i znamo o našem Solarnom sistemu. Kako vidimo sve više različitih sistema egzoplaneta, počinjemo ponovo da razmatramo ove teorije."

Gomilanje podataka o egzoplanetama prisiljava nas da napustimo stari antropocentrični model i priznamo da je kosmos daleko inventivniji nego što smo se usuđivali da zamislimo.

Zaključak: Pogled u dubinu svemira

Sistem LHS 1903 nije samo astronomska anomalija; on je prvi opipljiv dokaz da planete mogu nastati u uslovima potpune oskudice gasa i u rasporedima koji vređaju našu dosadašnju logiku. Ako je ovakav "naopaki" sistem moguć, on nam šalje provokativnu poruku: naš Solarni sistem, sa svojim urednim rasporedom stenovitih i gasnih svetova, možda je zapravo kosmički "čudak", a ne model po kojem je univerzum krojen.

Dok posmatramo zvezde koje smatramo "običnim", moramo se zapitati koliko još fundamentalnih zakona svemira čeka da bude oboreno. Svemir nam je još jednom dokazao da su pravila koja smo sami napisali tu samo da bi bila prekršena.

https://www.skyatnightmagazine.com/news/