Da li ste se ikada zapitali zašto je naš univerzum tako savršeno uređen za postojanje života? Čini se da su fundamentalne konstante fizike neverovatno precizno "naštimovane". Ova zapanjujuća preciznost, poznata kao "problem finog podešavanja", često se navodi kao najjači dokaz za postojanje inteligentnog dizajnera.

Zanimljivo je da se ovaj problem proteže i na fenomene koji nemaju nikakve veze sa životom. Na primer, električni dipolni moment neutrona je 10 milijardi puta manji nego što bismo očekivali, što ga čini sumnjivo bliskim nuli bez ikakvog očiglednog razloga. Ali kada se vratimo na život, problem postaje još dramatičniji. Razlika u masi između neutrona i protona je svega 0.14%. Da je ta razlika samo malo veća, svi atomi osim vodonika bi se raspali. Da je obrnuto, ne bi bilo atoma uopšte. U oba slučaja: nema zvezda, nema hemije, nema života.

Međutim, moderna kosmologija nudi nekoliko iznenađujućih i kontraintuitivnih argumenata koji ovu ideju dovode u pitanje. U nastavku istražujemo četiri ideje koje će vam promeniti perspektivu o našem mestu u kosmosu.

Većina nastanjivih univerzuma je jedva pogodna za život

Legendarni kosmolog Denis Sciama ponudio je genijalan način razmišljanja o problemu finog podešavanja. Zamislite jedan ogroman, 26-dimenzionalni "prostor parametara", gde svaka dimenzija predstavlja jednu od fundamentalnih konstanti fizike. Unutar ovog prostora, samo malo "ostrvo" predstavlja kombinacije parametara koje dozvoljavaju život. Univerzumi na "obali" ovog ostrva su jedva nastanjivi, dok su oni u samom jezgru optimalni za život.

Pobornici inteligentnog dizajna tvrde da bismo trebali očekivati da se nalazimo u centru, u savršeno optimizovanom univerzumu. Međutim, Sciama je iskoristio matematički "princip koncentracije mere" da bi pokazao suprotno. Ovaj princip otkriva jednu čudnu osobinu višedimenzionalnih objekata: poput pomorandže, gde se ogromna većina volumena nalazi u kori, a ne u sočnom mesu, tako i u višedimenzionalnom prostoru, većina tačaka se gomila blizu granice.

U 26-dimenzionalnom prostoru, zapanjujućih 93.5% svih mogućih nastanjivih univerzuma nalazilo bi se na samoj "obali" – bili bi jedva pogodni za život. Ovo je prelep i elegantan argument, čija se puna snaga otkriva tek nakon pažljivog razmatranja. Njegove posledice su duboke:

1. Pruža naturalističko predviđanje da bismo trebali da se nađemo u jedva nastanjivom univerzumu, što je u direktnoj suprotnosti sa idejom o optimalno dizajniranom kosmosu.
2. Nudi potencijalno objašnjenje za Fermijev paradoks. Zašto ne vidimo vanzemaljce? Možda zato što je većina univerzuma, uključujući i naš, suviše negostoljubiva da bi se život masovno razvio.

Naš univerzum je možda samo projekcija, što menja sve

Taman kada se Sciamina ideja o "kori od pomorandže" čini kao elegantno rešenje, novija analiza preti da čitavu sliku okrene naglavačke. Ažuriranje koje su predložili Wang i Bronstein polazi od jednostavne pretpostavke: šta ako je 26 fundamentalnih parametara koje mi posmatramo (m) samo "projekcija" mnogo većeg broja stvarnih parametara (n) koje ne možemo da vidimo?

Zamislite da je stvarni univerzum objekat sa n dimenzija. Mi ne vidimo taj objekat, već samo njegovu m-dimenzionalnu senku. Geometrija nalaže da čak i tačke sa ivice originalnog objekta u senci izgledaju kao da su blizu centra. To znači da, čak i ako se naš univerzum u stvarnosti nalazi na samoj "obali" nastanjivosti, kao što Sciama predviđa, nama bi se u našoj 26-dimenzionalnoj "senci" činilo da se nalazimo tačno u centru, u optimalnoj zoni.

Implikacija je zapanjujuća: to što se nalazimo u naizgled savršeno podešenom univerzumu ne mora biti dokaz dizajna. To može biti samo "efekat geometrije". Važno je napomenuti da ovaj efekat nije univerzalan i zavisi od geometrije "ostrva nastanjivosti". Radi za hiper-loptu, ali ne i za hiper-kocku, što pokazuje da je ovo aktivno polje istraživanja, a ne rešena zagonetka.

Da li bi trebalo da očekujemo da budemo tamo gde ima najviše života?

Do sada smo razmatrali problem iz ugla fizike i geometrije. Međutim, postoji i dublji, filozofski prigovor koji ne napada matematiku, već samu premisu našeg uzorkovanja. Poznat kao "pretpostavka samoindikacije" (self-indication assumption) filozofa Nicka Bostroma, ovaj argument menja pravila igre. Sciamin argument pretpostavlja da smo mi nasumični uzorak iz skupa svih mogućih univerzuma.

Pretpostavka samoindikacije sugeriše da bi trebalo da se smatramo nasumičnim uzorkom iz skupa svih mogućih posmatrača. Univerzumi blizu jezgra "ostrva nastanjivosti", iako ređi, trebali bi biti daleko plodniji i sadržati neuporedivo više civilizacija i svesnih posmatrača od jedva nastanjivih univerzuma na "obali". Po toj logici, zar nije mnogo veća verovatnoća da ćemo se naći u jednom od tih bogato naseljenih univerzuma u centru?

Ovaj prigovor je toliko suptilan da i sami istraživači o njemu raspravljaju. Autor originalnog videa napominje da je o ovome razgovarao sa Semom Bronštajnom, koji smatra da je za argument dovoljno da svaki univerzum ima bar jednog posmatrača. To pretvara suvu teoriju u živu naučnu debatu.

Beskonačnost uništava našu sposobnost da računamo verovatnoću

I na kraju, dolazimo do problema koji muči svakog kosmologa: beskonačnost. Čak i oni "jedva nastanjivi" univerzumi na samoj obali su, pretpostavlja se, beskonačni u prostoru. Logična posledica je da čak i beskonačan prostor sa retkim životom i dalje sadrži beskonačan broj posmatrača.

Ovde nastaje problem. Kada imate beskonačan broj posmatrača u svim tipovima univerzuma – onim jedva nastanjivim i onim optimalnim – gubite mogućnost da donosite smislene probabilističke zaključke o tome u kojem je verovatnije da se nalazite. Jednostavno rečeno, "matematika pada" kada pokušate da uporedite različite vrste beskonačnosti. Ovo pitanje naglašava fundamentalno ograničenje naše sposobnosti da na problem finog podešavanja odgovorimo alatima koje trenutno posedujemo.

Zaključak: Pitanje je možda važnije od odgovora

Naše intelektualno putovanje počelo je jednostavnim zapažanjem o univerzumu koji izgleda kao da je dizajniran, a završilo se složenim i slojevitim argumentima o pomorandžama, senkama viših dimenzija i matematičkim paradoksima beskonačnosti. Svaki od ovih argumenata osporava naš početni utisak i otkriva dubinu zagonetke pred kojom se nalazimo. Odgovor možda nije jednostavan, a možda ga nikada nećemo ni saznati.

Šta mislite, da li je naš univerzum zaista samo "jedva nastanjiv"? I da li problemi poput beskonačnosti znače da na pitanje o "dizajnu" nikada nećemo moći da odgovorimo naučnom metodom?

Izvor: Cool Worlds