Upadljivo odsustvo zvezda na fotografijama iz svemira godinama je podsticalo teorije zavere, naročito one koje tvrde da je sletanje na Mesec bilo lažirano. Međutim, istina nije skrivena u nekom tajnom studiju, već u jednostavnim i fascinantnim naučnim objašnjenjima. 

Problem nije u tami, već u prejakom svetlu

Bljesak Sunca nadjačava sve.

Da bismo razumeli zašto kamere ne hvataju zvezde, moramo znati osnove fotografije, pre svega koncept ekspozicije. Svaka kamera ima zatvarač, a brzina zatvarača (shutter speed) određuje koliko dugo senzor kamere ostaje otvoren i prikuplja svetlost. Što je zatvarač duže otvoren, slika je svetlija.

U svemiru, astronauti, svemirski brodovi i površina Meseca direktno su obasjani blještavom Sunčevom svetlošću. Ovi objekti su izuzetno svetli. Da bi se oni pravilno snimili i da slika ne bi bila potpuno "pregorela" (bela), kamera mora da koristi veoma veliku brzinu zatvarača. To znači da se senzor otvara na samo delić sekunde.

Taj delić sekunde je dovoljan da se uhvati jaka svetlost astronauta u belom odelu, ali je prekratak da bi se prikupila slabašna svetlost dalekih zvezda. Jednostavno rečeno, nemoguće je u jednoj fotografiji ispravno eksponirati i previše svetli prednji plan i blede zvezde u pozadini. Ili ćete dobiti jasnu sliku astronauta na crnoj pozadini, ili ćete dobiti sliku zvezda sa potpuno belom, neprepoznatljivom mrljom na mestu gde je astronaut.

Naše oči funkcionišu na isti način kao i kamera

Prilagođavanje na svetlost nas ostavlja "slepim" za zvezde.

Ne samo da kamere ne vide zvezde, već ih ni sami astronauti uglavnom ne vide golim okom. Razlog leži u tome što naše oči funkcionišu veoma slično kamerama – prirodno se prilagođavaju količini svetlosti u okruženju. Zenica, u suštini, deluje kao blenda (aperture) na kameri.

Kada se nalazite u veoma svetlom okruženju, kao što je astronaut na površini Meseca obasjanoj Suncem, vaše zenice se maksimalno sužavaju. Ovaj mehanizam štiti oko tako što blokira višak svetlosti. Zbog ovog prilagođavanja na blještavilo, oči astronauta postaju neosetljive na izuzetno slabu svetlost udaljenih zvezda – baš kao što bi fotograf koristio veliku brzinu zatvarača i zatvorenu blendu da snimi svetao objekat. Njihov pogled je fokusiran na blistavu okolinu, dok pozadina ostaje duboko crna.

Iskustva Apolo astronauta to najbolje potvrđuju:

“To je nedokučiva tama, sa teksturom za koju imate osećaj da biste mogli da gurnete ruku u nju. Nebo je duboko crno. [...] Nikada nismo mogli da vidimo zvezde sa lunarne površine ili sa dnevne strane Meseca golim okom.

Tajna za posmatranje zvezda krila se u senkama

U senci lunarnog modula, svemir se otkriva.

Postoji, međutim, jedan izuzetak. Apolo astronauti su otkrili da mogu da vide zvezde, ali samo pod jednim uslovom: morali su da se sklone od direktne Sunčeve svetlosti. Ako bi dovoljno dugo stajali u dubokoj senci svog lunarnog lendera, njihove oči bi imale vremena da se postepeno prilagode tami. Tek tada, kako su im se zenice širile, zvezdani svemir bi polako počeo da se otkriva pred njima.

Ovo saznanje je uzbudljivo kada razmišljamo o budućnosti. Astronauti iz programa Artemis sletaće na južni pol Meseca, region koji je mnogo tamniji od ekvatorijalnih oblasti koje su posećivale Apolo misije. Iako će bljesak okoline i dalje predstavljati izazov, ako provedu dovoljno vremena u dubokim, trajno zasenčenim kraterima (permanently shadowed craters), imaće priliku kakvu nijedan čovek pre nije imao: da vide svemir u punom sjaju, potpuno neometani svetlosnim zagađenjem ili atmosferom.

Dakle, odsustvo zvezda na slikama iz svemira nije dokaz zavere, već logična posledica fizike svetlosti i biologije ljudskog vida, podsetnik da je svemir istovremeno mesto zaslepljujuće svetlosti i nedokučive tame. Možete li zamisliti kakav će to biti osećaj za buduće astronaute kada, skriveni u senci kratera na Mesecu, prvi put ugledaju čitav svemir kako se prostire pred njima?

https://www.youtube.com/watch?v=H68KHvdMHiY