Ili: kratka priča o Planckovoj skali, kvantnoj carini i čoveku koji se malo raširio
|
Postoje veličine toliko ekstremne da ih ljudska intuicija praktično odbija da primi: Planckova dužina, Planckovo vreme, Planckova masa i Planckova temperatura. Pa sam pokušao drugačije. Umesto udžbenika — granica. Umesto profesora — carinik Mile. A umesto normalnog pasoša… stari jugoslovenski. |
Krenem ti ja na more.
Spakovao sve. Peškir, gaće, knjigu koju naravno neću otvoriti, dva punjača i tri puta više stvari nego što mi treba.
Dođem na granicu.
Carinik uzme moj stari YU pasoš, gleda mene, gleda pasoš, pa opet mene.
— Vi ovde imate upisano 1,42 × 10³² Kelvina.
— Imao sam težak period.
Pogleda me ispod oka.
— A masa?
— 2,2 × 10⁻⁸ kilograma.
— Gospodine, vi ste lakši od komarca.
— Jesam sad. Tad sam bio mlad.
Prevrće dalje pasoš.
— Vreme boravka?
— 5,4 × 10⁻⁴⁴ sekundi.
— Pa gde ste stigli za toliko?
— Svuda. Tada je svuda bilo mnogo bliže.
Sad već zove kolegu.
— Mile, dođi da vidiš ovo. Čovek ima dužinu 1,6 × 10⁻³⁵ metara.
Mile me odmeri od glave do pete.
— Ne deluje mi.
— Raširio sam se.
Tu nastade problem.
Jer na granici nekako mogu da oproste staru fotografiju, promenu adrese, čak i istekli pasoš…
Ali kad im kažeš da si se od izdavanja dokumenta proširio za nekih deset na šezdeseti puta, odmah postanu sumnjičavi.
— A svrha putovanja?
— More. Malo da se sažmem, osvežim.
Ćuti čovek.
Onda udari pečat i vrati mi pasoš.
— Prođite. Ali ako vas na povratku bude više nego kad ste izašli, prijavljujete na carini.
I tako sam shvatio da je Planckova skala možda jedino mesto u svemiru gde čovek još može da putuje sa starim jugoslovenskim pasošem.
Povratak
Posle deset dana vratim se na granicu.
Opet Mile.
— E, gospodina sa Planckovim vrednostima. Ha! Pasoš.
Pogleda dokument, pa mene.
— Sve isto?
— Otprilike. Malo sam se sažeo, malo raširio. More.
— Moramo da vas izmerimo. Nova EU procedura. Građani Unije ovamo, ostali tamo.
— A ja?
Mile pogleda stari YU pasoš.
— Vi ste… komplikovani.
Stanem pred skener.
Mašina zapišti:
GREŠKA: PUTNIK VAN DOZVOLJENOG OPSEGA.
Mile pritisne opet.
NEDOVOLJNA PROSTORNA REZOLUCIJA.
— Rekoh vam — Planckova dužina.
— A državljanstvo?
— Trenutno makroskopsko.
Mile uzdahne.
— Masa?
— Malo veća. Jeo sam giros. Mali, 4,50 evra.
— To ćemo morati da prijavimo kao uvoz.
Na kraju sistem izbaci:
STATUS: NEODREĐEN.
Mile me pogleda.
— Je l’ vi ulazite ili izlazite?
— Zavisi ko meri.
Ćuti sekund, udari pečat i mahne:
— Ajde, prolazite. Pre nego što nam uvedu kvantnu carinu.
Krenem, a on dobaci:
— Gospodine! Jedini ste čovek koji je otišao na more da se sažme, a vratio se sa talasnom dužinom.
I tako sam shvatio:
Planckova skala je granica fizike.
Carina je granica strpljenja.
Pametnom dosta.
https://www.astronomija.org.rs/0a9f1a5a-a7f4-4509-8ae7-636cc4cd82d3" alt="unknown.png">
Šta smo upravo prošvercovali preko granice?
Brojevi iz pasoša nisu izmišljeni.
Planckova dužina je približno
1,616 × 10⁻³⁵ m.
Planckovo vreme približno
5,391 × 10⁻⁴⁴ s.
Planckova masa približno
2,176 × 10⁻⁸ kg.
Planckova temperatura približno
1,417 × 10³² K.
To su takozvane Planckove jedinice, prirodne skale koje se dobijaju kombinovanjem fundamentalnih konstanti prirode.
Njihova važnost nije u tome što znamo da svemir na Planckovoj dužini ima nekakve male kvadratne pločice ili da vreme doslovno „skače“ u Planckovim intervalima. To ne znamo.
Važnost je u tome što se oko tih ekstremnih skala susreću dve velike teorije koje izvanredno rade svaka na svom terenu — opšta relativnost i kvantna fizika — ali još nemamo potvrđenu teoriju kvantne gravitacije koja ih potpuno ujedinjuje.
Drugim rečima:
Na običnoj granici carinik ne zna gde da svrsta moj pasoš.
Na Planckovoj granici fizika još ne zna kako da svrsta prostor i vreme.
Mile je, dakle, oslobođen odgovornosti.
Quark Mark
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
