VIII POTOP
atlantida

POTOP

potop

Predstave o zlatnom veku ljudskog roda, iščezlog pod naletom velikog potopa- kazne za ogrešenje o božije zapovesti, prisutne su u kulturnoj baštini mnogih naroda. I za Atlantidu se veruje da je razorena silnim potopom poslatim od Zevsa, pošto je skup  božanstava na Olimpu zaključio da su Atlantiđani izneverili ukazano poverenje. Tada su bogata zemlja, njeni gradovi, građevine  ljudi i njihovo kraljevstvo razoreni do temelja, potonuvši u duboko vodeno prostranstvo. Smatra se da je Platon iskazivao ''mitološki strah'' od velikih voda, izjednačavajući ih sa silama haosa, a na uverenju o neizbežnosti potopa zasniva se cela njegova filozofija civilizacije (193). Revolucija izazvana potopom, posle stadijuma rastakanja i dekadencije moralne svesti, podrazumeva ''ponovno oživljavanje i ponovno odgajanje ugašenih običaja pravne svesti i religije, u čemu upravo  obitava večito se vraćajući kružni tok istorije'' (194). Ovome bi trebalo da sledi prihvatanje kvalitetnije povezanosti vere i uma kroz približavanje idealu dobra odnosno svetlosti.

U poslednjih par stotina godina  pojavile su se pretpostavke da se iščezla  Atlantida nalazila na području današnje Grčke, Španije i južne Francuske, Apeninskog poluostrva, Britanije, severozapadne Afrike, Švedske, Kavkaza, SAD, Novog Zelanda, Antarktika, Rumunije omeđene Karpatima. Kao donekle  na naznačenim područjima, i u Đerdapskoj regiji možemo prepoznati tragove legendi o velikom potopu, naročito u  segmentima verovanja da su tom prilikom ljudi pretvoreni u ribe a da malobrojni preostali pripadnici ljudskog roda svoje spasenje duguju vodenim božanstvima. Sreten Stojković  još 1893. godine  pominje legendu o Đerdapskoj klisuri za koju podunavski narodi pričaju da su strahotni džinovi provalili Đerdap razdvajajući južne, Sibinjske Karpate od planina severoistočne Srbije i pustili da čitavo Belo more isteče kroz njega, ostavivši za sobom plodno dno na kome je danas život ljudski (195). D. Đokić zabeležila je verovanje rasprostranjeno u slivu reke Pek da je car Trojan, bog podzemnog sveta, probio Đerdap da bi isušio Panonsko more i omogućio ljudima da dopru do zlata iz nanosa reke Pek i njenih pritoka (196).

Na  tlu ophrvanom bujicom, što je u reči ''tekam'' sadržan starozavetni atribut boginje Tijamat, vavilonski bog sunca Marduk, ''onaj koji vraća život mrtvima'', pomešao je glinu sa svojom krvlju i stvorio sluge božije. U drevnom antičkom spisu ''Atrahasus'' zabeleženo je  da su ljudi nastali mešanjem ilovače i krvi ubijenog boga, kako bi mogli obavljati neophodne poslove na izgradnji i prokopavanju kanala- ''žile kucavice zemlje'' (197).U starim grčkim verovanjima, ljude je po božijem liku, od gline i vode kreirao Prometej, izumitelj kukastog krsta. Predindoevropska reč za blato je pon(i), u čemu smo skloni videti izgubljeni smisao izraza pon(t)ifeks maksimus za vrhovnog  sveštenika kod Rimljana. Upravo to bi moglo ukazivati i na razlog boravka  sveštenika iznad vode pri svetom činu, što je većinu  pisaca navodilo da u nekoj formi mosta vide koren zvanja rimskog verskog starešine, mada je drvena građevina bila tek u posrednoj funkciji stvaranja smese gline i vode- blata, pripremljene da magijskim radnjama poprimi život (198). Nova naučna otkrića mogla bi biti ozbiljan oslonac tezi   o presudnoj ulozi gline u nastanku života jer supstanca mešavine gline po imenu montmorilonit  značajno utiče na ubrzanje hemijskih reakcija neophodnih za ostvarenje ključnih životnih procesa (199).

Osobito uvažavanje značaja  zemnog materijala među Rimljanima možemo sagledati i kroz okolnost da u oblasti začetka takvog svešteničkog zvanja postoji desna pritoka Tibra, Palija, čije se ime izvodi od latinske reči palus- blato. Zato nalazimo verovatnim da  rimski sveštenik pontifeks- posrednik između ljudi i bogova- zemlje i odraza neba u vodi,  svoju titulu duguje uspomeni na stvaranje živog sveta od blata oplemenjenog sunčevom energijom, čiji je sublimirajući znak svastika sa okrenutim kracima udesno. Najzad, pošto su bogovi na Atlantidu poslali potop,  luke i hramovi zatrpani su blatom, kada ono nanovo ima ulogu gradivnog tkiva u stasavanju novih civilizacija. Prilikom sledujuće Atlantove pobune protiv Zevsa na strani Krona i Titana, njegov razboriti brat Prometej svrstao se na Zevsovu stranu, ali pošto je sa Olimpa, mimo volje vrhovnog božanstva, ukrao vatru, ljudima prethodno oduzetu za kaznu Prometeju izrečenu zbog prevare bogova, Zevs je od ilovače, uz pomoć vetrova i Hefesta, stvorio najlepšu ženu na svetu Pandoru, koja će ljudski rod ''darivati'' starošću, tegobama, radom, porocima, ludilom i strašću. Zato čovek, kako pominje razboriti indijanski poglavica u odgovoru na ponudu američkog predsednika, pripada zemlji, a ne zemlja čoveku; čovek nije izatkao mrežu života, već je samo jedna njegova spona (200).

Kod  baštinika nasleđa starih kultura u mlavskom selu Kobilje, još se u narodnom sećanju održava predstava o nebeskoj  trpezi ''gore ukraj neba,/ na izlasku Sunca,/ u središtu mulja,/ispod grana Tise'', za kojom sede Luna, Mars, Jupiter, Merkur, Venera, kako se pamti kroz stihove Svetačke pesme (201). Boravak bogova ''u središtu mulja'', ispod grana drveta života, mogao bi biti izraz vrednosti kreativne energije  u ''svetom mulju'' pohranjene.

Život na Zemlji nastao je iz gline: iz debelih naslaga ilovače otpuštene su velike količine kiseonika od kojih je potom uobličen vazdušni omotač planete. Tzv. ''kambrijska eksplozija''- nastanak i ubrzani razvoj mnoštva  životnih formi, uključujući životinjske vrste, pre 530 miliona godina počiva na nagomilanim rezervama kiseonika iz  organskih ugljenika zarobljenih  u debelim slojevima ilovače, stvorene  ''uz asistenciju'' prostih biljnih vrsta (202).

Dimenzije pošasti upućene po presudi ljudskom rodu, plastično su opisane u asirsko-vavilonskom epu Gilgameš /XIX - XVIII vek p.n.e./: svetlost se pretvorila u tamu, planine su se sručile na sve ljude, da brat brata više nije prepoznavao, ''I sami se bogovi uplašiše potopa,/ pobegoše i popeše se na Anuov Breg bogova./ Šćućureni kao psi gurahu se među sobom./ Istar viče kao žena u teškom porođaju,/ zavija lepi glas divne boginje:/ 'Lepa zemlja prošlih vremena postala je /blato, jer sam ja rđavo savetovala/ u Skupštini bogova!'/ Kako sam samo mogla u Skupštini bogova/ da dam tako rđavu zapovest?/ Kako sam samo mogla da uništim/ sve svoje ljude?/ Kao u metežu bitke odnela ih je poplava./ Zar sam zato dala da se ljudi rađaju/ da sada kao riblje leglo ispunjavaju more?''/ (203).

Izuzev kažnjavanja, potop je imao značenje kolevke ljudske civilizacije, obzirom da je prema mnoštvu mitova ljudski život začet mešavinom blata, vode   i svetlosti duha gospodnjeg. Upravo takav  smisao ima prikaz klečećeg božanstva uz veliku Trajanovu tablu na Đerdapu s početka drugog veka nove ere, obzirom da je to česta predstava njegovog položaja prilikom stvaranja prvih ljudskih bića, a u konkretnom slučaju sugeriše nam  nadljudske dimenzije Trajanovog poduhvata okončanja radova na izgradnji ili možda obnovi u steni usečenog puta za izvlačenje brodova prilikom uzvodne plovidbe Đerdapom, zatim plovidbenog kanala kraj Sipa i impozantnog mosta, par kilometara nizvodno od Kladova. Sličan klečeći stav upražnjavan je stotinama godina na Đerdapu prilikom obreda ''privođenja'' duše pokojnika nebeskoj svetlosti. Pošto bi otkopali leš koji je 40 dana proveo u zemlji, u klečećem položaju pristupajući obredu očišćenja, ''čuvari predanja'' umili bi njegovo lice vodom- izrazom  svetoga duha i izložili ga jutarnjoj sunčevoj svetlosti, da bi posle toga telo pokojnika bilo vraćeno u grob (204).

Geolozi  razložno ukazuju da je područje današnje Srbije i Rumunije u praistoriji bilo potopljeno velikim morem. Izdizanjem morskog dna ovo tle postaje plodno zemljište, da bi u drugom geološkom periodu  preraslo u oblast povezivanja voda dvaju velikih mora, spojenih na zapadu sa Pontijskim. Naknadnim izdizanjem tla stvoreno je područje plodnih nizija, išpartanih rekama koje Dunavom nalaze utok u Crno more. Đerdap se od moreuza preobrazio u klisuru. Iz novijih vremena do nas dopire priča o potopu koji je na  ovaj kraj pustio Srebrni car, zaštitnik podzemnog sveta i rudnog blaga. Kada su rudari tragajući za zlatom  otkrili Srebrnog cara, uprkos njegovom protivljenju, hteli su da ga otkopaju. Za kaznu, pozvane su okolne reke Dunav, Sava, Pek, Mlava i Dagudin da načine potop (205).

Najstariji tragovi ljudskog života na Lepenskom Viru dopuštaju nam upoznati se sa verovanjima u vodena božanstva, predstavljena u vidu ribolikih stvorenja sa telom ribe i ljudskom glavom. Bog sa istim odlikama, poznat u Vavilonu i na Balkanu pod imenom Dagon, bio je  slavljen među stanovništvom obe dunavske obale na Đerdapu. Njegovo ime vezuje se za semitsku reč ''dag''-mala riba, ali i hebrejsku reč ''dagon'' za žito. Ž. Andrejić, uz rezultate svojih istraživanja daleke prošlosti Srbije, objavio je ilustracije dva eksponata iz srpskog Podunavlja- jednu čine modeli žita od pečene gline, pronađeni u neolitskim naseljima, a drugu statua ribolikog boga iz 300. godine pre nove ere, poreklom iz Kladova (206). Telo božanstva prekriveno je ribljim krljuštima i asocira na mit o potopu koji je na ljudski rod pustila boginja Istar, da bi se iz njega izbavili tek ljudi koji su dobili odlike  stanovnika vodenih prostranstava.

U odnosu na drugi kvalifikativ Dagona, pored toga što je gospodar rečnih dubina, on je i simbol plodnosti i sunčevog ciklusa, izuzetno nam se zanimljivim čine antropomorfne figure  otkrivene 1982. godine na lokalitetu Konopljište, kod sela Mihajlovac, na ušću reke Zamne u Dunav, u okviru naselja starčevačke kulturne grupe. Umesto očiju, glave starog božanstva imaju zrnevlje žita, a zašiljeni vrhovi lobanja ukazuju na klijanje i rast svete biljke (207). Teško je običnim ljudima ukazati na uspešniju transformaciju sunčeve svetlosti nego što je to žitni plod. Na praistorijskom bronzanom torkvesu pronađenom u Šetonju, ugraviran je dvostruki motiv pšeničkog klasa, da bi predmet potom bio polomljen i ukopan u zemlju, radi umilostivljenja rodilačkih sila (208). Deluje doista fascinantno da dvadeset stoleća po Hristovom rođenju, stanovništvo u slivu srednjeg toka reke Pek u periodu uskršnjeg ciklusa namenjuje za svoje mrtve hleb Papuša- Lutka, u obliku stilizovane čovečije figure sa naznačenim očima od zrna kukuruza ili pasulja (209). U njima kao da su sjedinjeni Platonovo mišljenje da pravi učitelj treba da postupa kao sejač koji u duše svojih slušalaca želi posejati reči istine koje će opet, ako budu dobro primljene uroditi plodom /Fedar 277a/, i  nauk iz  Evanđelja po Mateju /13,37-43/: ''Koji seje dobro seme ono je sin čovečiji, a njiva je svet; a dobro seme sinovi su carstva, a kukolj sinovi su zla...Poslaće sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva njegova sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu...Tada će se pravednici zasijati kao sunce u carstvu oca svojega. Ko ima uši da čuje neka čuje''.

Plavljenje i plodnost kao dve strane božijeg proviđenja,  plastično su izražene  u verovanju i materijalnim tragovima jedne gotovo zaboravljene kulture. Ako su obilja plodova atlantidske zemlje i voda bili  njena dragocenost, onda su pripadnici jedne takve civilizacije morali posebno poštovanje ukazivati božanstvu sa atributima kakve kasnije susrećemo kod Dagona. Moguće je da su i pripadnici kulture Lepenskog Vira svoje hramove gradili uz samu dunavsku obalu ne bi li božanstvima vetra i vode, svetlosti i senki, pružili dokaze svoje spremnosti da periodično plavljenje kultnih mesta prihvate kao priliku za novi ciklus življenja, pošto su  njihova ogrešenja i žrtve odnešeni potopom. Na kraju, kako to Luis Spens primećuje, za samog Posejdona su Grci verovali da je pelaško ili azijatsko božanstvo koje u nečemu podseća na asirskog Ea ili Dagona (210).

Na pitanje šta se dalje moglo zbiti sa dušama smrtnih ljudi nestalih pod naletom atlantidskog potopa, ''preminulim iz zlatnog doba'', Platonovoj tezi bio bi blizak  odgovor ponuđen od Jakova Burkharta, kroz komentar Hesiodovih ''Dela i dana'': postali su armija 30.000 branitelja od zla- čuvara smrtnih ljudi koji, skriveni izmaglicom, koračaju po zemlji i daruju bogatstvo raspolažući kraljevskim pravom na deljenje  pravde (211). Ovo iz razloga što je veliki potop upravo bio usmeren na saobražavanje nestalne ljudske prirode božanskim zakonima, te bi duše dotada nastanjene u telima stanovnika Atlantide takođe bilo logično usredsrediti na delanje zarad  elimisanja pretpostavki dalje degradacije ljudskog roda. Baš zato Hesiod ih kao nevidljive  sile  čini prisutnim na svakom putu i stazi, na reci i izvoru, pri svakoj radnji, tako da ''noći pripadaju blaženima'' (212). Nalazeći ih oličene u  Dunavu, savremeni pesnik slika njihova iskušenja pred Gvozdenim vratima: ''Hoćeš li alkom teškom udariti/ Gurnuti tu kapiju međ stenje ući/ Il' ćeš opet krenuti kroz noć i maglu/ Il' će ti srce puno vode tmaste pući / Pa da te galije teške gaze /Da gacaju preko neba kano preko polja/Dok ti đerdapske litice jezik plaže/ Hoće  li ti budućnost u mraku biti bolja/ Stegnuće te međ hladne brdine/ Kad ti teška otvori nebo vrata/ Krenućeš nag u Crno sama koža i kosti/ U novu smrt pun zvezda pun svetlosti'' (213).

U  tzv.''Hermesovim smaragdnim tablicama'' bogu Totu, ''sinu Atlantide'', pripisuje se stvaranje gorostasnih vrata u predvorju utrobe Zemlje : ''Visoko iznad ulaza podigao sam kapiju, prolaz koji vodi prema Amenti. Malo je onih koji bi se usudili da prođu kroz portal''. Upućujući se  ka  ''Gvozdenim vratima'', Tot ostavlja poruku ljudskom rodu: ''Pazi i čuvaj zapovesti Gospoda. Neka ti je pogled uvek uprt prema svetlu. Drži se zapovesti i budi one, i ja ću biti sa tobom, da ti pomažem i da te vodim svetlu. Sada se predamnom otvaraju vrata. Silazim dole u tamu noći'' (214).

Kažnjavanje nije privilegija samo ljudskog roda. U jevrejskom predanju o razlozima zašto Mesec, kao jedan od dva ''svećnjaka'' sija slabijom svetlošću, po  interpretaciji Hansa Bidermana, kada  mu je Tvorac objasnio  da postoje dva područja, ovaj i onaj svet, te da postojanje obe svetlosti ukazuje na polaritet, Mesec pošto mu je dato veće područje -onaj svet- izražava nezadovoljstvo što nema jaču svetlost od Sunca. Tada Gospod reče: ''Predamnom je sve jasno i otvoreno. Ti misliš da ću tebe načiniti velikim, a Sunce smanjiti. Kako si imao loše namere u vezi sa Suncem, ti si taj koji treba da bude manji, a tvoja svetlost ima  biti šezdeset puta slabija od svetlosti Sunca''. Tada Mesec kaza pred Gospodom: ''O, Gospodaru sveta! Bila je to samo jedna jedina loša reč koju sam izgovorio, a zbog nje treba da budem tako strogo kažnjen. Sledi odgovor: ''Jednog dana ponovo ćeš biti veliki kao Sunce a mesečeva Svetlost biće kao i Sunčeva'' (215). Sličan pristup u svojim verovanjima  imali su Prasloveni, preuzevši od Skita- Iranaca  kult ''saumirućih/ smerdi'', poznat u Rusiji u IX  veku, ali i široko rasprostranjen u severoistočnoj Srbiji (216). Vuk Karadžić je  svojevremeno značenje reči ''smrdipotok'' objasnio: ''kod Golupca u nahiji požarevačkoj potok, koji se, kao što se onuda pripoveda, tako prozvao od mnogih mrtvaca, koji su onde još pre Hrista negde izginuli'' (217). Radi se o reliktu običaja žrtovanja-odlaska u smrt elitnih saboraca plemenskog vođe, u pratnji  seni umrlog gospodara. Verovalo se da je ovaj specifični izraz ''potopa'' koji pogađa reprezentativni deo plemena ili roda, preduslov stasavanja novog kulta vođe u određenoj zajednici. Mesto činjenja takve žrtve u ataru podunavske Male Vrbice, u blizini Trajanovog mosta, kraj kladovskog rita, i danas se zove  Smrdan, a naročito je zanimljiv  istoimeni potes u reonu kladovskog sela Grabovica, situiran između potoka Mrtvica i Novakovog potoka (218). U poslednjem slučaju potok Mrtvica može se dovesti u vezu sa kolektivnim ''saumiranjem'', dok ime Novak slovi za oznaku mitskog junaka koji oslobađa društvenu zajednicu sila zla, kako je zabeleženo i po predanju o borbi sa alom u oblasti reke Černe.

Nezadovoljstvo bogova svojom tvorevinom iskazano velikim potopom, umesto nastojanjem postupnog dovođenja ljudskog društva do onog stepena istorijskog razvoja na kojem će opšti moralni principi biti primenjivi, u slučaju Atlantide, ipak ne negira tezu da najviše vrednosti minule epohe mogu biti oslonac pokušajima da se smisao života pronađe u prevladavanju egoizma kroz etičke norme. Sveti Jovan Damaskin u ''Tačnom izloženju pravoslavne vere'', pozivom na ''Postanje'' /7, 17-24/, uči nas da je prvo krštenje bio opšti potop radi istrebljenja greha (219).

Koncentrični krugovi  što nastaju prilikom utapanja  stvari, nose  simboliku uranjanja u vode smrti ali i  ''čudesnog izranjanja iz njih u duhu učenja o smrti i ponovnom rođenju, koje  izražavaju kružni ili prstenasti talasi'' (220). Krug inače označava i Sunce, simbol Dobra, ali i  simbiozu Boga i neba. Mnogo stoleća docnije u Jevanđelju po Luki /11,52/ biće zapisano: ''Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja''. Zato  su granice Atlantide definisane beskonačnim  mnoštvom  uzajamno dodirujućih kružnica.

ornament4

U nastavku:

DAN POSLE
Author: Ranko Jakovljević

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži