VIII POTOP

atlantida

BIK - SVETA ŽIVOTINJA

BikSveta životinja Atlantiđana- bik, bio je predmet žrtvovanja Posejdonu od strane desetoro kraljeva svake šeste godine, budući da predstavlja simbol njegovog takmaca Zevsa. I u drugim sredinama ova životinja uživa veliki respekt. Tako su stari Egipćani smatrali da se Oziris, zaštitnik kulta žita-svete biljke koju je pronašla njegova sestra Izida- njeni su znameni mesečev srp i klas žita- preobratio u bika, a po predanju Oziris je vodio borbu sa svojim bratom Tifonom- Sip(onom), božanstvom zla i tame, sazdanim od spleta zmija, prisutnim i na figurama otkrivenim u Lepenskom Viru i sa magarećom glavom, kakva je predstavljena na antičkom sakralnom predmetu sa lokaliteta Čezava- Đerdap. U imenu božanstva Asiraca i Feničana moglo bi biti skriveno poreklo naziva mesta Sip, smeštenog uz rečne kanale iz pradavnih vremena. Ovo pogotovo iz razloga koji N.Densusianua navode tvrditi da se mitski boj između Ozirisa i Tifona odigrao na obroncima Karpata, gde se inače nalazi i naseobina Sip (55).

Po bogu tame u antici se gvožđe nazivalo Tifonovom kosti, što bi moglo dati potpuniji smisao izrazu ''gvozdena vrata''. Njegovo ime bilo je sinonim za neko snažno i preventivno obuzdavanje, protivljenje ili menjanje. Ne čudi ni pominjanje boga Tota na jednom natpisu pronađenom kraj Karataša, budući da je njegov kult poznat po misterijama ''crnog obreda'', donekle sličnim obožavanju Kibele transformisane u crni kamen, predstavu prepreke na ulazu u podzemni svet, kakvim je prolaz dunavskih Gvozdenih vrata obilovao. Tot je kod Egipćana bio i božanstvo Meseca a njegovim imenom označavan je, poput Janusovog u Rimljana, početni mesec u godini. Utoliko je interesantnija koincidencija da dva boga iz velikih religijskih sistema sa istovetnim ulogama merilaca vremenskih početaka, egzistiraju na području Gvozdenih vrata.

Oziris je vladao svim zemljama od izvora Dunava do Indije, te se ne treba činiti iznenađujućim njegovo prisustvo na Đerdapu, naročito u vidu svete životinje- bika. S.Gacović na osnovu istraživanja običaja u kulturama Vlaha i Torlaka severoistočne Srbije, zaključuje o identičnosti postupanja Izide u mitu o gospodaru stvaranja Ozirisu i obrednih radnji, još uvek zastupljenih u ovom delu Srbije, kroz ''povojnice'' za dete ili mladog Boga, ili povijanje zaboravljenog božanstva oličenog u deblu badnjaka muškom košuljom- izvukavši Ozirisovo telo iz kovčega sraslog u veliko stablo (stub), obmotala je stub platnom, kako su to i Jevreji činili sa svojim Ašerama, nagoveštavajući uskrsnuće principa Dobra- Ozirisa (56).

Stotinak kilometara od Kladova udaljena rezidencija rimskog vladara Galerija, sagrađena na lokalitetu Gamzigrad početkom Četvrtog veka, u okviru poda sale za ručavanje sadrži prekrasan mozaički prikaz boga Dionisa. Zevsov sin sedi na gozbi sa peharom vina u podignutoj desnici, okružen ležećim leopardom i lozom. U predelu stomaka ocrtavaju se siluete glave jednog bika. Vladar sveta bogova Zevs, odnosno Zej, kako pravilnijim smatra Miloš Đurić- znači: Zej car-, za svog naslednika po orfičkom mitu odredio je upravo Dionisa. Isti mit mu, oličenom u belom biku, pridaje značenje Nove godine. Bežeći pred Titanima koji su ga darivanjem ogledala namamili sebi da bi ga uništili, kako je to Hera od njih zahtevala, Dionis se, ne bi li im umakao, pretvorio u bika. U ovom obliku Titani ga rastržu na komade i jedu, ali njegovo srce Atina spašava i predaje Zevsu-Zeju, koji gutajući ga stvara ''novog Dionisa''- uvoditelja zakonitosti i pravnog poretka među ljudima. Zbog svog zločina Titani su gromom pretvoreni u pepeo iz kojeg je iznikao ljudski rod, delimično sa dobrim osobinama nasleđenim od Dionisa, a delom sa lošim, poreklom od Titana. Otud dualizam duše i tela (57).

Na sličan način i Tračani su iskazivali privrženost veri u besmrtnost duhovne energije koju su oslobađali komadanjem čovečijeg tela. Takav slučaj zebeležen je u sadržaju groba otkrivenog u blizini bugarskog grada Kazanlika . U njegovoj unutrašnjosti pohranjeni su ostaci čoveka koji je, tačno kao u orfičim mitovima, bio raskomadan na delove, tako da su pronađene samo noga, ruke i donja vilica, a pokraj njih 682,5 grama teška maska tračanskog vladara iz Petog veka pre Nove ere Seutusa III, izlivena od 23,5 karatnog zlata, korišćena kao posuda za ispijanje vina, simbola božanske energije (58). Poznato je da su Hiksi božanstvo vatre, sunca i konja slavili pod imenom Seut.

Mesto nalaženja izraza obožavanja Dionisa kao rodonačelnika poretka i pravednosti, gravitirajuće regiji reke Timok, u antička vremena nazivane Timak, sa imenom izvedenim od ''thymos'' - ''celovitost svih čovekovih svojstava i njegove čvrstine'', lokalizovana u srcu i dijafragmi, moglo bi ukazivati na jedan pokušaj ostvarenja pravednog društva, vezan za kult Posejdonovog sina Timalka /''snaga poštovana od čoveka''/. Pausanija pripoveda da su, kada je Agamenonov sin Hiperion, kralj Megare, zbog svoje pohlepe i osionosti poginuo od Sandionove ruke, građani odlučili da njima više ne vlada pojedinac, već da zavedu izbornu upravu i da se redom jedni drugima pokoravaju. Na njihovo pitanje Delfijskom proročištu kako Megarani mogu ostvariti napredak i blagostanje, odgovreno je da će im biti dobro ako budu donosili odluke ''većinom''- ''pleiones''- što je i eufemizam za pokojnike. Shvatajući suštinu poruke kao potrebu za zaštitničkim moćima zemnih ostataka Tima(l)kovih, podigli su Većnicu nad njegovim grobom. Iz takvog verovanja proističu učestala predanja o traganju za grobovima heroja i njihovom premeštanju sa jednog mesta na drugo, kako bi se obezbedio željeni uspeh ili prosperitet zajednice (59). Na sličan način Atlantiđani u svojim procesijama prilikom ritualnog žrtvovanja bikova, specifičnim obrednim radnjama u odnosu na srce i krv svete životinje, odaju privrženost načelima poštovanja zakona i pravnog poretka počivajućeg na božijoj promisli.

Jedan Dionisov gest da se tumačiti kao ''pretvaranje nagrade u kaznu''. Njegov nekadašnji učitelj, satir Silen, u vreme sukoba sa kraljem Midom, bio je zarobljen i doveden pred vladara Brigijaca/ Frigijaca. Život je sačuvao pričajući mu čudesne priče o Atlantidi '' na kojoj ima sjajnih gradova naseljenih srećnim stanovnicima džinovskog stasa, koji dugo žive i imaju izvanredno društveno i pravno uređenje''. Pošto je, za nagradu, pušten da se vrati svojima, Dionis u želji da zahvali za dobar odnos prema Silenu, na pitanje kakvu bi nagradu voleo, od Mide dobi odgovor- ''Učini da se sve čega se dotaknem pretvori u zlato''. A.Gams misli kako je na ovaj način Dionis kaznio ljudsku gordost i poroke, odakle verovatno i znamenita jevrejska sentenca da Bog često kažnjava ljude ispunjavajući njihove želje, za razliku od hrišćanskog pravoslavlja koje smatra da Bog ne kažnjava ljude, već to oni sami čine, doduše uz njegovo dopuštenje (60).

Sličan detalj prepoznatljiv je u anegdoti za kojom je lokalni hroničar posegao ne bi li oslikao mentalitet stanovnika Kladova s početka Dvadesetog veka. Kada je Aleksandar Makedonski ''na vrhuncu svog zemaljskog sjaja'' zaželeo pred jednim filozofom pokazati svoju veličinu, ponudivši Diogenu da zadovolji svaki njegov prohtev, usledilo je po vladarev autoritet poražavajuće traženje, da mu svojom senkom ne zaklanja Sunce: ''I zaista narod iz ovog kraja kao da je svakoga dana slušao predavanje o Aleksandru i Diogenu, o kojima nije nikad čuo niti će čuti, iz tog predavanja prihvatio je za sebe Diogenov način života'' (61).

Čerečenje i proždiranje Dionisa preobraženog u bika, ali i razdavajanje sudbina njegovog srca i tela pred naletima Titana, ima još jedno simboličko značenje: Zevsovom sinu namenjena je uloga deljenja celina i razdvajanja oblika. Julijan /331-363./ u ''Himni kralju Heliju'' dajući za primer u čulnom svetu vazduh i vodu kao vezu između krajnosti vatre i zemlje, smatra da se krajnji uzroci, prethodeći telima i razdvojeni od njih, noseći začetak rađanja a da sami nisu rađanje, spajaju u kralju Heliju, sjedinjuju Zevsovu stvaralačku moć, Apolonovu skladnost energije i Dionisovu odeljenu stvaralačku funkciju (62). Ovaj rimski vladar iz roda Flavijevaca, upamćen između ostalog po tome što je sevši među senatore javno izjavio da će zakoni koje proglasi i rimskog cara obavezivati, nalazio je prirodnim da sliku drevne vrline, pored Grka, čuvaju i pripadnici drugih naroda- Sirijci, Arabljani, Kelti, Tračani, Peonci, ali i između Tračana i Peonaca situirani Misi ''koji žive na samim obalama Istra, odakle potiče baš i moj rod'' (63).
I u iranskim kultovima, praktikovanim takođe na đerdapskom delu Dunava, o čemu svedoče reljefi Mitre sa bikom, pronađeni u staroj Tekiji, ova životinja ima status svete. Poput Rimljana, potonji ali i pređašnji žitelji đerdapskog Podunavlja, uključujući Srbe, posebno poštuju sazvežđe Velikog Medveda, nazivano: Volovi, Volari, odnosno Voluari. Njegovih sedam zvezda pripada bogu Volosu, Velesu, gospodaru stada i ljudskih duša, čije ime nosi selo Velesnica, locirano uz Dunav desetak kilometara nizvodno od Kladova. Mesto kraj Sipa na Dunavu, gde su se po narodnim verovanjima očuvanim do sredine dvadesetog veka, sakupljale natprirodne sile, nosilo je naziv Volovska bara, u neposrednoj blizini antičkog Caput Bovis.

Okruženje Velesnice, prema Brzoj Palanci, bogato je nalazima kamenih ostataka antičkih prikaza goveda, bilo kao fragmenata reljefa ili monumentalnih mermernih figura. Iz novijih vremena, drugog i trećeg veka nove ere, datiraju statue sirijskog kulta Jupitera Dolihena na biku (64). Naročito je važno da su u ataru ovog sela pronađeni keramički amuleti u obliku stilizovane volovske glave i rogova iz perioda starijeg neolita, koji imaju paralele u Lepenskim viru (65). Na 29. Velesovoj tablici, otkrivenoj početkom dvadesetog veka na tlu Rusije, ugravirano je predanje o vladaru duša: ''A noću Veles hodi Svarogom /Nebo/ po mleku nebeskom do svojih zdanja, i zorom nam Vrata svoga hrama otvara''. U slovenskoj mitologiji, on je i bog Sunca i vegetacije, a pozniji izvori znaju ga kao gospodara podzemnog sveta.

Jedan stari persijski spis, opisujući način dosezanja prava pripadnika arijevske rase uz granična područja carstva, upravo biku pridaje atribute njihovog zaštitnika- Gospodara mudrosti- Ahura Mazde:

''Za vreme vladavine Kai Usa beše neki bik čije telo dobri duhovi-jazati- učiniše čudesnim. Svaki put kad bi izbio spor oko granica između Irana i Turana, poveli bi ovog bika i on bi pokazao tačnu liniju. Kako su Turanci zavideli Kai Usu što poseduje to čudesno blago, rešiše da unište bika. Vradžbinama i čaranjima oni uspeše da okrenu duh Kai Usa protiv bika. Kai Us zapovedi jednom ratniku po imenu Srit: ''Ubij tog bika!'' čovek pođe da to izvrši. Evo velikog čuda koje beše obelodanjeno o ovom biku, kako govori Religija-Bik mu kaza moćnim glasom: ''Ne ubijaj me, o Srite Sedmi! Ova stada će se za to osvetiti: Zaratustra, najpravedniji među živim bićima, doćiće i kazniće tvoj zločin prema Religiji... Mada misliš, o glupi Duše: ''Dobiću sve ubijajući'', nećeš ništa dobiti ubijajući, jer si ti nesposoban da učiniš da mi umremo u toj meri, da ne možemo da se vratimo u bića.'' (66).

Nedodirljive granice između Boga i čoveka determinisane su krivicom, kaznom i nagradom. Znameni ove kulture itekako su vidljivi u regiji Gvozdenih vrata kroz bogate arheološke iskopine a Zaratustrino učenje bilo je i Platonov uzor, te žrtvovanje svete životinje od pripadnika starog naroda moglo bi značiti oslobađanjr atributa pravednosti, pohranjenih u božanskom biku, tako neophodnih za prosperitet jedne civilizacije sa znamenima zlatnog doba razvoja ljudskog društva.

Persijanci su prirodu doživljavali kao hram, za šta je regija Gvozdenih vrata sigurno pogodno mesto, a upravo povodom pretećeg saveza Dačana sa dunavskog zaleđa i Parćana, Trajan se koncem prvog veka odlučio za ratni pohod na Dakiju. To je kao krajnju konsekvencu imalo naseljavanje pripadnika rimskih legija poreklom iz Azije, privrženika kultova Mitre i Ahura Mazde na području Đerdapa, čija su svetilišta identifikovana u Transdierni, Pontesu i Egeti. Takvi procesi odvijali su se i u vreme vladavine dinastije Severa, pa ne čudi da su, kako ukazuju arheološka istraživanja, među stanovnicima Podunavlja bili potomci Sirijaca izbeglih ovde posle pada Palmire i Dur Eutopasa 270. godine.

O Trajanovoj opčinjenosti zlatom, ali i o intenzivnim dačko-parćanskim vezama govori deo prepiske sa Gajom Plinijem Mlađim, putem koje ga ovaj izveštava da je pronašao izvesnog Kalidroma, rimskog roba, zarobljenog od Susaga u Misiji, da bi ga potom Decebal poslao na poklon parćanskom kralju Pakoru. Upućujući izbavljenog roba Trajanu, Gaj Plinije Mlađi šalje mu s njim na dar i grumenčić zlata za koji je ovaj tvrdio da ga je doneo iz rudnika u Partiji (67).

U blizini Sipskog kanala rimski istoričari uočili su postojanje vojne naseobine Kaput Bovis- Goveđa glava, što bi moglo ukazivati na postojanje pripovesti iz starih vremena, poput one o Gerionovom stadu, dognanom od strane Herkula na obalu sa ostrva Eritija-Saan-Ada Kale- Gad, ili pak o staroj populaciji koja je iskazivala još u daljoj prošlosti posebno poštovanje prema ovoj životinji. Naročitu znatiželju, ali i maštu poslednjih godina pospešuje činjenica da su upravo tu, na obali reke uz antički Kaput Bovis, pronađeni ogromni rogovi praistorijskog govečeta (68).

Poput božanstava, tako su i izrazi pojedinih njihovh svojstava u čulnom svetu, u datom slučaju bik kao sveta životinja, imali svoje parnjake. Kod Atlantiđana to je mogao biti slon- simbol ''staračke'', nasleđene mudrosti i nenasilne unutrašnje snage, usled okolnosti da se njegove kljove, odnosno rogovi- kako se misli u antici - spuštaju odozgo nadole, vezujući se za slavu podzemnog sveta bogova, za razliku od bika čije rožnate izrasline svoj rast usmeravaju ka nebeskim silama. Obe tvorevine periodično otpadaju, simbolizujući ciklični tok kretanja vremena, a pod dejstvom vatre, specifičnog energetskog izraza Svetlosti, mogu poprimiti drugačiji oblik. U neposrednoj blizini Trajanovog mosta kod Kladova, pronađen je veći broj bronzanih figuralnih predstava slonova, a to bi moglo biti znamen na izneti način poštovanja kulta cikličnih kretanja (69). Potpora našoj tezi o vezanosti rožnatih tvorevina usmerenih ka nebeskim sferama za božanstvo svetlosti, a onih koje rastu ka zemlji za božanstvo sveta senki, dala bi se naći i u verovanju Rimljana, ukoliko se ono stavi pod prizmu pitagorejske teorije o cikličnim tokovima života, da u sazvežću Kozoroga i Raka na nebu postoje dvoja vrata: ''Smatra se da kod njih duše umrlih s neba na ovaj svet dolaze i da se s ovog sveta na nebo vraćaju- zato se jedna zovu ljudska a druga božanska'' (70).

Vrstan poznavalac grčkih mitova Robert Grevs misli da se egipatska legenda o Atlantidi, takođe poznata i kao narodna priča, ne može svesti samo na običnu maštariju, te ukazujući kako se Platonova verzija Solonovih saznanja zasniva na poznijem predanju, nalazi dovoljnim za prihvatanje hipoteze o njenoj lokaciji na Kritu tek par podudarnosti: ''Nekoliko detalja u Platonovoj priči, kao što je žrtvovanje bikova na stubu i uređaji za toplu i hladnu vodu u dvorcu Atlanta, potpuno dokazuju da su opisani Krićani a ne neki drugi narod'' (71). Uz rezervu da su rodonačelnici Krićana, Pelazgi živeli na području Đerdapa, stoji činjenica da, izuzev što je i u neposrednoj blizini Ada Kala, na mestu Đevrin bilo izvora tople vode, zatim kod antičkog utvrđenja kraj ušća Boljetinske reke u Dunav, ali i ogromnih rezervi voda vrlo visokih temperatura ispod velikog područja podunavskih kladovskih naselja Milutinovac i Brza Palanka, i što u većem broju slučajeva u ovome kraju nailazimo na relikte posebnog značaja bikova, ima još obilje argumenata opredeljujućih da podudarnostima iz pripovesti o Atlantidi i daleke prošlosti Đerdapa, damo ravnopravno mesto, ako ne i prednost u odnosu na druge verzije rasprostiranja mita o zlatnom dobu ljudske prošlosti (72).

U Borhesovom viđenju stvari, sumrak Rimske imperije na obale Dunava doneo je sektu anulara ili histriona, koja je širila učenje da se ne može dogoditi u sadašnjosti ono što nije već bilo u prošlosti, ili neće biti u budućnosti, počivajuće na tvrdnji da nema razlike između gornjeg i donjeg sveta, odnosno da zemlja utiče na nebo, zašto i jeste Demosten propovedao pročišćenje blatom, praktikovano u orfičkim misterijama (73). Jesu su li vodeni nanosi ove goropadne reke jedan veliki mit iznova ulili u njene stenovite đerdapske obale?

ornament2

U nastavku:

ATLANTIDA - POSEJDON - GOSPODAR ATLANTIDE

Author: Ranko Jakovljević

Komentari   

Thor
+5 #2 Thor 16-11-2014 14:12
.....
Vulkan ispunjava lava” tecna vatra”.Rec Piramida znaci vatra u sredini.
Cotopaxi-vulkan u Ekvadoru,ime se prevodi kao prestolje Meseca,u Teotihuacanu-pi ramida meseca.
Prema legendi Bog je duvao u nebo Teotihuacana kada Sunce nije ustalo,a narod Hetita Anatolija,Tursk a,Boga Teshuba naziva onaj koji pusi vetrove.Tesub je kao i Zevs bog oluje,stoji na biku,drzi sekiru i trozubac(kao Posejdon)U sumerskom gradu Uru Bog meseca je Sin(Nanna) prestavljan kao bik.Jedno od imena babilonskog junaka Marduka je Nanna.Marduk-Me ri.dug(dug-dag na turskom planina) mozda znaci sveta planina Meru.U Tanzaniji nalazi se vulkanska planina Meru.Noa je zaustavio Arku na vulkanskoj planini Ararat.Tu je prineo zrtvu svom Bogu.To znaci kako je Ararat postao novo prebivaliste Noinog boga,a da je staro unistio potop.Ako je Noa preziveli sa Atlantide,onda je on kult bika-meseca doneo u Aziju.
ÇatalHöyük-Anadolija starost procenjena na 7000p.n.e prepuno je bikovih rogova i simbola...
Thor
+5 #1 Thor 16-11-2014 13:51
U Turskoj na planini Nemrut leze razbacane kamene glave Zevsa,Apolona,p ersijskih bogova.Sta ce oni u Turskoj?Zeus je Bog oluje,munje,gro mova.U nordijskoj kulturi to je Thor sin Odinov.Rec Thor,Tor,Toro,T aru asocira na Bika(tor,toro,t oreador).U Egiptu boginja neba je Hathor-krava.Im ena Thor i Hathor su vrlo slicna.Jedna od legendi o Zevsu kaze da se on pretvorio upravo u bika,kada je krao Evropu,a kasnije zavrsio u sazvezdju Taurus-bik.
Taurus se zove planina takodje u Turskoj,kuda proticu ni manje ni vise Tigris i Eufrat.Planinu Taurus kao i Olimp izdvajaju cetiri vrha.Postoji velika sansa da je grcki panteon bogova prenet iz Turske,sa Nemruta na Taurus,a zatim na Olimp.
Zevs kao i druga velika bozanstva uvek su imala svoja boravista-kuce na visokim planinama "na nebu"U Turskoj postoji jos jedna planina Nemrut u blizini jezera Van dobila ime po kralju Nimrodu,a u pitanju je ugaseni vulkan.Zevsov sin jeVulkan.Zevs je bacio na cudoviste Tifona vulkan Etnu.....

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži