Srbija je opterećena brojnim nasleđenim i stečenim problemima. Srbija se nalazi u periodu krupnih društvenih, ekonomskih i političkih promena. Zbog svega toga Srbiji je više nego ikad potrebna popularizacija nauke.

Razvijena društva

Popularizacija nauke je svojstvena razvijenim, demokratskim i tržišno orijentisanim društvima. Takva društva ulažu u nauku zbog daljeg razvoja, a i zbog toga što je ulaganje u nauku ekonomski isplativo. Novac uložen u nauku vraća se uvećan. Ali, da bi jedno takvo društvo izdvojilo novac (i bilo šta drugo) za nauku potrebno je da to ulaganje opravda - jer to su demokratska društva u kojima vlade, upravni odbori, direktori itd. na kraju nekog perioda polažu račun o svom radu. Naravno da će se izdvajanja i ulaganja lakše objasniti onima koji razumeju nego onima koji ne razumeju. Zbog toga je nužno da se projekti za koje se izdvajaju sredstva, a koji nisu dovoljno poznati i popularni - popularizuju. Ovo lepo ilustruje nedavno objavljena vest (oktobra 2007) da Slovenija namerava da lansira veštački satelit zbog, kako se u vesti kaže, popularizacije astronomskih letova. Slovenija ima nameru da se priključi Evropskoj svemirskoj agenciji, a članstvo u Agenciji košta. U pitanju su milioni evra i slovenačkoj vladi je potrebna široka podrška da bi iz kase izdvojila taj novac.

S druge strane, oni koji očekuju da dobiju sredstva za svoj projekat moraju taj projekat da popularizuju kako bi uverili potencijalne sponzore da su ulaganja korisna, potrebna ili slično. Ponekad je dovoljna podrška užeg kruga ljudi (recimo nekog upravnog odbora), a ponekad celokupne javnosti (recimo kad se radi o velikim i skupim projektima). Popularizacija je potreba i zato što ideja i projekata, po pravilu, uvek ima više nego raspoloživih sredstava, pa projekti moraju da se takmiče za sredstva - a odobrena sredstva, kako rekosmo, moraju da se opravdaju.

Primeri

Upravno zbog te konkurencije i borbe za neka sredstva (koja, da dodam, ne moraju da budu novčana) u razvijenim društvima postoje razni, često maštoviti oblici popularizacije. Tako kad posetite, na primer, neki Nasin sajt na Internetu vidite odeljke for kids, for teachers, press release itd. Ti odeljci su napravljeni da bi se popularizovalo ono što Nasa radi i za čega ona očekuje sredstva od američkog Kongresa. Kongres će lakše odobriti sredstva ako je sa tim saglasno javno mnjenje.

U knjizi Liona Ledermana, Božja čestica, koja je inače i napisana zarad popularizacije fizike, tj. bila je usmerena na prikupljanje sredstava za izgradnju superkolajdera, dakle u toj knjizi vidite da Fermilab ima poseban program namenjen deci od 10 godina koja povremeno posećuju taj akcelerator. Samo po sebi se razume da postoje i programi za sve ostale kategorije posetilaca.
Postoje i instituti, fakulteti itd. koji periodično otvaraju vrata svojih laboratorija za javne posete - opet zarad popularizacije onog što se u tim laboratorijama radi.

Ovo su samo neki od brojnih primera i načina popularizacije.

Srbija

Srbija još nije stupila u red demokratskih, razvijenih i tržišno orijentisanih zemalja. Ona je tek na putu da se uključi u taj red.

U Srbiji prosečan nivo obrazovanja je nizak (velik broj nepismenih i još veći polupismenih). Sem toga, obrazovanje obrazovanih počiva na školovanju koje je danas baš zbog svojih rezultata predmet velikih reformi.
U Srbiji su sistemi vrednosti u znatnoj meri degradirani i o tome smo svedoci svakog dana ne samo na ulici već i kod kuće, recimo kada gledamo neki popularan televizijski program.
Srbija je opterećena socijalističkim mentalitetom i navikama koje koče njen dalji razvoj. Oni koju su "ustoličeni" na nekom mestu, svesno ili nesvesno, donose odluke koje čuvaju to mesto i opiru se promenama. To jeste ljudski, ali je štetno.

U Srbiji privatizacija još nije sprovedena do kraja i privreda zemlje je pod velikim uticajem političara.

To su samo neki problemi koji opterećuju našu zemlju.

U Srbiji danas ljudi mogu, više nego ikad ranije, da biraju. Ali kad biraju često ne biraju ono što je pametnije, nego ono što im izgleda lakše i razumljivije i zato lako izaberu pogrešno. Ne mislim samo na političke izbore. Recimo: mogu da biraju između nauke i ne-nauke. Mnogi izaberu nenauku. Kada biraju između umetnosti i kiča, mnogi izaberu ovo drugo.

Zbog svega toga, popularizacija nauke, ali i kulture uopšte, za Srbiju je važnija nego u razvijenim i stabilnim društvima. Kad u stabilnim demokratskim društvima na izborima pobedi jedna umesto neke druge stranke - ne dogodi se praktično ništa. Vrlo visok standard malo poraste ili malo opadne i to je manje - više sve. Nauka i kultura idu malo brže ili malo sporije, ali idu.

Ako na izborima u Srbiji, na osnovu niskog stupnja obrazovanja, i stupnja kulture uopšte, pobedi jedna umesto druge stranke - to onda može da izazove znatno teže posledice nego kada na izborima u stabilnim zemljama pobedi neka, bilo koja stranaka. Kao što smo već imali prilika de se osvedočimo, to u Srbiji može voditi izolaciji, nekulturi i nenauci. To onda dovodi do cvetanja i bujanja kvazinauke, kvazivrednosti i konačno do totalne propasti.

Primeri masovne degradacije iz perioda devedesetih godina prošlog veka su brojni, a navešću dva, danas gotovo neverovatna. Avgusta 1999. cela Evropa je u prazničnom raspoloženju i veselju dočekala pomračenje Sunca, kao najlepši nebeski događaj, događaj koji niko nije želeo da propusti. Istovremeno u Srbiji, i samo u Srbiji, to pomračenje je dočekano u podrumima, u zamračenim sobama, a fabrike, po preporuci nadležnog ministarstva, nisu radile. Da dodamo da svake godine Zemlja najmanje dva puta ulazi u senku Meseca tj. postoje najmanje dva pomračenja Sunca (ali se ne vide iz svih mesta na planeti) i da ih je u poslednjih 4000 godina bilo je oko 9500. Pomračenje Sunca je normalna i česta pojava. Slično ovom iz 1999. bilo je i pomračenje 1961. godine. Tada ga se u Srbiji ljudi nisu plašili.

Još neverovatnije deluje podatak da je u našoj vojsci devedesetih godina delovala, istina neformalno, tzv. Grupa 69 koja je navodno parapsihološkim metodama mogla da obara avione i ruši gradove .

U Srbiji danas nauka nema onaj značaj i ugled koji nauka ima u razvijenim društvima. U Srbiji se za nauku izdvaja minornih 0,38 % bruto društvenog proizvoda. Preporuka EU je 3%. Prema analizama EU, nauka počinje da daje svoj doprinos razvoju društva tek kada su ulaganja veća od 1% BDP. U intervjuu Astronomiji br. 28 ministarka nauke, dr Ana Pešikan, kaže da je "u Platformi ove Vlade RS zacrtano je da se do 2010. godine ulaganje u nauku poveća na tih graničnih 1%". Ako se predviđanja ministarke obistine to znači da blagodeti od domaće nauke možemo očekivati tek nakon te 2010. godine (u stvari tek sredinom sledeće decenije pošto se ulaganja u nauku vraćaju tek nakon više godina).

Zašto je potrebno da imamo svoju nauku?

Zemlja sa nerazvijenom naukom je osuđena na kupovinu znanja od naučno razvijenih zemalja, a time je osuđena i na zavisnost i gubitak identiteta. Zemlja koja nema svoju umetnost, svoju nauku i svoju kulturu uopšte, utapa se i vremenom nestaje. Ali, važno je imati svoju kulturu ne samo u okviru svojih državnih granica, već i van njih. Ako mi imamo npr. muziku i film koje samo mi razumemo i volimo, mi onda u muzici i filmu za ostatak sveta ne postojimo. Ako jednog dana uđemo u EU a nemamo razvijenu domaću nauku, za naučnu Evropu nećemo postojati. Ako svojom književnošću ne uspemo da steknemo mesto u EU, za književnu Evropu nećemo postojati itd. a to će značiti da će Srbija nakon određenog vremena postati samo geografsko obeležje u Evropi. Nacije koje nemaju svoj identitet gube se u istoriji.

Zbog svega napred iznesenog danas u Srbiji postoje velike rezerve prema nauci i mnogo je onih koji između nauke i nenauke biraju ovo drugo. Recimo na Internetu možete naći mnogo sajtova u kojima se osporava teorija evolucije. Šta više i u prethodnoj Vladi Srbije isticane su rezerve prema teoriji evolucije (ministar prosvete (!) i sporta u Vladi Srbije). Meni je posebnu pažnju privukao neobično velik broj (prema anketi koju je sproveo Astronomski magazin, istina na vrlo malom uzorku, to je blizu 50%) onih koji ne veruju da su ljudi bili na Mesecu.

Naravno, nije problem u tome što neki ljudi ne veruju u teoriju evolucije i što ne veruju da su ljudi bili na Mesecu. Problem je zapravo mnogo dublji i teži od prostog zauzimanja ovog ili onog stava. Problem leži u tome što ti ljudi imaju suštinski iskrivljenu predstavu o nauci. I ne samo to, oni imaju toliko iskrivljen sistem logičkog zaključivanja da sa njima na određene teme komunikacija nije ni moguća. Ako vam neko tvrdi da Amerikanci nisu bili na Mesecu zato što bi ih inače ubilo zračenje iz Van Alenovog pojasa, onda sa tim čovekom možete da raspravljate, možete da se pozivate na fiziku i biologiju itd. Ali ako vam taj kaže: "Glupi su svi oni koji veruju da su Amerikanci bili na Mesecu, jer, znam ja Amere, oni su prevaranti i samo obmanjuju i kradu" (ovaj i slični citati se mogu naći na više domaćih foruma) - e sa takvim čovekom zapravo i ne možete da diskutujete na temu da li su ljudi bili na Mesecu. Možete razgovarati možda o fudbalu, ali o nauci, ne! E sad, neko bi rekao da takvih svuda ima i da su to sporadične grupe. Ne, ti ljudi kod nas spadaju u vrlo moćnu kategoriju našeg stanovništva. Oni su pismeni, oni znaju da rade sa računarom, poznaju Internet, pozivaju se na strane sajtove, što znači da bar solidno vladaju engleskim jezikom, i ima ih relativno mnogo! Pravi problem je što i ti ljudi biraju. Kako će ti da gledaju npr. na predlog da Srbija uđe u Evropsku svemirsku agenciju, što inače košta nekoliko miliona evra, ako duboko veruju da je nauka zapravo prazno mudrovanje od pusta vremena, a Amerikanci lažu i obmanjuju ceo svet?

Nauku treba da popularizujemo!

Poseban problem, koji će se vremenom sigurno rešiti, jeste i nerazumevanje nekih, možda i većine naših naučnih institucija, državnih organa itd. za problem popularizacije. Svi će, naravno, reći da nauku treba popularizovati, ali vrlo često se to do sada svodilo samo na verbalnu podršku i tapšanje po leđima. Meni se čini da recimo fakulteti na kojima se izučava astronomija, ne shvataju da astronomska društva i svi koji se amaterski bave astronomijom, rade za njih, za te fakultete i njihove profesore. Naravno, oni će reći da podržavaju rad tih društava, ali to je često prazna priča, bez prave podrške.

A šta će se desiti kada se na jedan fakultet jedne godine ne upiše ni jedan student? Ili neka se upišu dva, svejedno. Da li će i sledeće godine postojati sredstva za rad tog fakulteta? A to se inače već događa. Broj studenata na nekim fakultetima na kojima se izučavaju prirodne nauke opada. Šta je rešenje? Pa jedno od rešenja jeste i popularizacija nauke.

Sa izvesnim zadovoljstvom moram pomenuti pozitivan pomak u uvažavanju našeg časopisa, "Astronomija", i mi danas imamo bolju saradnju sa nekim fakultetima, a i sa Astronomskom opservatorijom u Beogradu, nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Neću međutim reći da smo u Astronomiji sasvim zadovoljni - samo osećamo pozitivan pomak. Još uvek se naša saradnja sa fakultetima i AOB svodi samo na lična poznanstva, a ne na sistemska rešenja.

Da pomenem i ovo. U Kolarčevoj zadužbini se svake godine održava niz popularnih predavanja. Slušao sam mnoga i vidim da ima predavača koji smatraju da ako govore, za većinu ljudi razumljivim jezikom (što je inače osnov popularizacije), da je to ispod njihovog nivoa i da ne žele da se na njega spuštaju. Oni polaze od Heraklitove krilatice: "Meni je jedan kao 10 hiljada samo ako je najbolji". U određenom kontekstu to je vrlo mudra misao. Imate punu salu od 200 ljudi i razume vas jedan - ali vredan. Problem je međutim što u demokratskim društvima mogućnost biranja imaju i oni koji vas ne razumeju. Dešava se da će oni tapšati nakon predavanja i imati visoko mišljenje o predavaču, baš zato što ga nisu razumeli, jer "mora da je čovek jako pametan, ništa ga nisam shvatio", ali šta je posledica i kako će takvi da biraju. Ne radi se samo o političkim izborima, već svakodnevnim izborima koje svaki čovek stalno pravi. Recimo kad se nađe pred knjižarom, on pravi izbor da li će da uđe u nju ili neće, zatim da li će da kupi knjigu iz oblasti nauke, ili neće, ako hoće da li će kupiti knjigu koju je pisao neki domaći autor, ili će kupiti Hokinga. Za Hokinga zna, a za nekog našeg nije čuo. Ili ga nije razumeo.

Srbija je na putu izgradnje demokratije, okreće se logici tržišnog i drugog takmičenja, želi da po toj osnovi uđe u svet razvijenih. Upravo zbog toga popularizacija nauke nameće se kao nužnost.

Aleksandar Zorkić
Urednik časopisa Astronomija

NAPOMENA

Izlaganje je održano 19. oktobra 2007. na "Okruglom stolu" koji je organizovala Kolarčeva zadužbina u Beogradu na temu "Društvo znanja - popularizacija kulture, nauke i umetnosti".


Komentari  
Vladimir NS
+1 #1 Vladimir NS 14-03-2009 20:21
"nauka je zapravo prazno mudrovanje od pusta vremena, a Amerikanci lažu i obmanjuju ceo svet"-ovo je legendarna izjava i na prvi pogled deluje jako duhovito,ali ona je realnost u Srbiji,a to je stvarno trgicno.Clanak je inace fenomenalan.Mis lim da se treba maksimalno truditi da se dopre do ljudi i da im se izmeni tesko iskrivljena predstava o "globalnoj zaveri" usmerenoj protiv Srbije kao prvo.Kao drugo drzava najvise treba da se bavi popularizacijom nauke,ali to treba i svako od nas da radi kada god mu se ukaze prilika.To i sam cinim vec dobrih 10 godina.
Dodaj komentar