VIII POTOP

atlantida

HERKULOVI STUBOVI

ornament5

U današnjici preovlađuje mišljenje da se Herkulovi stubovi nalaze u reonu Gibraltara, ali oni obitavaju i u đerdapskom tesnacu, nazvanom Kazan, gde su deo premošćenja rečnog dna blizu ostrva Ada Kale. U okviru tog mesta sa padina Karpata, predanje kazuje, iz Ahilovog izvora ističe treći deo Dunava, nazvan Istar po božanstvu voda, vladarki nad ljudima, ali i gospodarici generativne ljubavi. Sumeri, narod kome se pripisuje pronalazak prvog pisma, po ovoj boginji imenovali su svoj kodeks vladanja iz 1930. godine pre nove ere. Zakonik Lipit-Ištar proklamovao je pravo roba da sam povede spor o svojoj slobodi, te da će se tužilac koji ne uspe u postupku za deljenje pravde kazniti sankcijom na koju bi bio osuđen njegov protivnik da je optužba bila osnovana. Jedna koptska priča kazuje da su u stubu koji je kralju Solomonu doneo ''krilati duh'' bile pohranjene sve mudrosti ovog sveta.

Sumersko ime Ištarinog brata Šamaša, boga sunca i pravde -Babar- prepoznatljivo je u današnjem nazivu gorostasne stene na ulazu u regiju Gvozdenih vrata- Baba kaj, Babarov kamen. Tako nešto uočljivo je utoliko pre što je Šamaš plovio kroz Vode smrti zabijajući grede u njihovo dno i oslanjajući se na njih savladavo rečne brzake i virove, a isti problem imali su stolećima brodari počev od Babarovog kamena, ploveći kroz Gvozdena vrata.

Iz legendi o Herkulu saznajemo da ga je Istar progutala, kako bi se ovaj u njenoj utrobi tri dana borio dok nije uspeo da se spasi. Deo područja kojim prolazi prastara reka, kod Ada Kala upravo nosi naziv Ždrelo - Gura Vaii, što po našem mišljenju sugestivno kazuje da bi baš u tom detalju trebalo tražiti podlogu sećanju na mit o Herkulovom izbavljenju iz utrobe goropadnog božanstva voda. U tom slučaju bismo dva ogromna stuba nazvana njegovim imenom, što ne mora značiti da oni čine most ili ostrvo, imali smatrati instrumentom zaprečenja ždrela boginje Istar, nebi li se predupredilo ponovno Herkulovo proždiranje prilikom pokušaja izbavljenja. Ostrvo Ada Kale u davnim vremenima imalo je i ime koje su Turci kasnije izgovarali Saan. Ako je reč orijentalnog porekla, očuvana kroz daleka sećanja na pohode Avara, Huna, ili Prabugara-naroda turskog porekla, kao izvedenica od ''Sagan'', ona je turski sinonim za lastavicu - egipatski i vavilonski simbol života posle smrti i uskrsnuća.

U antici je ždrelo bilo jedno od obeležja boga vidljivog sveta Janusa, onog od njegovih lica okrenutog prema izlazu iz carstva podzemnih sila, dok je drugo, nepce, obeležavalo nebeski svod. Zato je njegov mesec u godini prvi, jer on beše vladar početaka. Nalazeći da su njihova imena i funkcije u suštini i poreklu identični, Frejzer zaključuje da, ako je Dijana uopšte imala supruga, to bi mogao biti Janus (25). On je smatran bogom početka, ustanoviteljem civilnog poretka, podučavaocem ljudi zakonima i zemljoradnji, božanstvom starog i mladog meseca, pa prema tome začetnikom događaja i stvari.

Za razliku od Sunčeve, uloga Mesečeva u stvaranju života na Zemlji dugo vremena nije razmatrana na naučni način. Pre četiri milijarde godina, kada je Mesec bio znatno bliži našoj planeti, a ona se brže okretala no što je to danas slučaj, upravo su morske mene izazvane njegovim delovanjem na Zemlju dale energiju neophodnu za spajanje i razdvajanje sićušnih preteča molekula polimerizovanih u duge nizove, rodonačelnika života (26). Kao što je poznato, Eurinoma je Atlanta postavila da skupa sa titankom Fojbom upravlja ovom stvaralačkom silom.

Prema pripovesti upamćenoj posredstvom Platonovih spisa, pojmom ždrela opredeljuje se rubni predeo carstva podzemnih sila: ''Jedno od zemaljskih ždrela prevazilazi sve druge veličinom i prolazeći kroz svu zemlju od kraja do kraja''- najdublji ponor bez dna-Tartar (27). U starih Grka Ždrelo- Stomion, kao raselina na tlu, mesto je nalaženja žrtvenika posvećenog Temidi, majci godišnjih doba-Hora i Suđaja. To je kćer Neba i Zemlje, boginja zakonitog poretka u svetu i božijeg prava, skupa sa Zevsom roditelj boginje Pravde.

O koincidentnosti stanja đerdapskog dela Dunava u okruženju Sipa, sa stanjem posle uništavajućeg potopa, daje se zaključivati i pozivom na Platovon spis ''Kritija''. Govoreći o nestanku Atlantide u vodenim talasima, Kritija izveštava da je more na tom području postalo neprolazno, brodovi tuda ne mogu ploviti. Nije teško složiti se da izdignuti đerdapski stenoviti masiv koji je sve do skorašnjih vremena činio teško ili nikako premostivu barijeru prolasku brodova, jeste makar isto toliko ozbiljan trag priči, koliko i uvreženo shvatanje da se zapravo radi o preprekama u Sargaskom moru, izazvanim mnoštvom algi. Prelaz iz prepotopskog sveta u novi život morao je biti premošćen nekim impresivnim svodom, poput onog koji su činili Herkulovi stubovi, nazvani po pobediocu strasti i poroka.

Na sličan način, rumunski istoričari, među kojima i Nikolae Densusianu, zastupaju tezu da tzv. Trajanov most kod Kladova- Drobeta Turnu Severin, prelaz preko Dunava dug 1133,90 metara, počivajući na dvadeset i osam velikih stubova, od kojih dvadest u reci, nije delo Rimljana već, u najboljem slučaju po njih, rekonstrukcija još od davnina ovde situiranog mosta, na nosačima po grandioznosti dostojnim da ponesu atribuciju Herkulovih stubova. Ovaj broj, inače i izraz za mesečev ciklus, u prastarim obredima obuhvatao je 27 Agrivaca i Herkula, na koje je daleko sećanje sačuvano kod Rimljana preuzimanjem tradicije žrtvovanja 27 slamenih lutaka u vreme majskih Ida, bacanjem u vode Tibra od strane pontifeksa- sledbenika arhaičnog božanstva ili žreca (28).

Među meštanima Male Vrbice, situirane u blizini antičkog dunavskog mosta, kao i na drugoj, rumunskoj obali, kruži priča o žrtvovanju device božanskim silama Mesečeve svetlosti, koja je navodno uzidana u temelje mosta, obzirom da je to bio uslov uspeha poduhvata, te da je uspomeni na nju posvećen 28. stub (29).

Eugen Delča smatra da je most kod Drobete stvoren mnogo vremena pre Trajana i njegovog inženjera Apolodorusa Damaškog. On nudi sledeće argumente: Rimljani nisu imali potrebu izgraditi most na ovom mestu budući da su već imali druge prilaze Dakiji, uključujući one preko Banata; Dačani sigurno nisu dozvoljavali Rimljanima izgradnju mosta; prelaz preko vode je navodno konstruisan između 103. i 105. godine, što bi u današnjnim prilikama, posle 1900 godina sazrevanja građevinske tehnike, činilo rekordni rok; uz ondašnju rimsku tehniku nije bilo izvodljivo postaviti u rečno dno tako veliki broj nosećih stubova (30).

Među istraživačima antičke prošlosti nije mali broj onih koji će reći: ''Ako je iko mogao da sagradi tako nešto, to su bili Rimljani.'' Ali, priča o njihovoj izuzetnoj disciplini i organizacionim sposobnostima prilikom realizacije velikih projekata ima i svoje naličje. Tek par decenija ranije zabeležena su dva katastrofalna promašaja rimskog graditeljstva. Klaudijev /41-54.g./ pokušaj isušivanja Fusinskog jezera u podnožju Apenina, blizu izvora Tibra, počivao je na ideji iskopa odvodnog kanala koji je trebalo da se delom sastoji od dubokog prokopa, a delom od tunela (31). Desetina hiljada ljudi bili su svedoci Klaudijevog neuspeha, kada se na svečanom otvaranju ispostavilo ''da voda neće da teče'' (32). Usledio je još jedna pokušaj produbljivanjem kanala, sa krajnjim rezultatom: velika poplava koja je nosila sve pred sobom. Sledeći rimski vladar Neron /54-68/ veštinu rimskog graditeljstva želeo je da promoviše u Grčkoj: prosecanje Korintske prevlake radi povezivanja Jonskog i Egejskog mora (33). Rezultat je bio poražavajući.

Skepsi po pitanju rimskog autorstva gignatskog prelaza preko Dunava doprinosi okolnost da je izgradnja mosta nizvodno od Kladova podrazumevala izmeštanje rečnog toka prokopavanjem kanala, što je iziskivalo ogromno vreme i znanje, a koje Rimljani najverovatnije nisu imali na raspolaganju. Primera radi, 1.400 godina kasnije propao je pokušaj Leonarda Da Vinčija da izmesti tok reke Arno, imenom podsećajućim na majku Posejdonovih blizanaca Ajola i Bojota-rođenu u liku ždrebice od Tetide, Artemidine pratilje u lovu- daleko manji izazov od izmeštanja toka Dunava kod Đerdapa (34). No zato nam je od velikog renesansnog uma ostala uspomena na podvig graditelja đerdapskog prelaza na Dunavu u formi nacrta i makete kladovskog mosta, i danas izložene u Muzeju rimske civilizacije u Rimu. Najzad, Rimljani su u svojim pohodima na Dakiju prelazili Dunav pontonskim ili privremenim drvenim mostovima na drugim lokacijama u Đerdapu, što pristupanje jednom izuzetno složenom poduhvatu izgradnje mosta sa osnovom od kamena i cigala, čini izlišnim.

Zla sudbina građevine, posle dvadesetak godina most je razoren, da bi sledeća dva stoleća potpuno bio van funkcije, ukazuje na određenu nezainteresovanost Rimljana za njega, nesvojstvenu situacijama kada se radi o arhitektonskim podvizima njihovog genija. Indikativnom za ovakav stav se može pokazati i neobična kompozicija scene sa Trajanovog stuba u Rimu iz 113. godine koja prikazuje Apolodora iz Damaska kako rimskom imperatoru predaje plan mosta čiji se obrisi vide u pozadini: grupa Rimljana stojeći u poslednjem redu prizora, skrenula je svoje poglede sa imperatora i arhitekte, usmerivši ih iza carevih leđa u pravcu Dakije. Ukoliko pak scena urezana na stubu ovekovečuje prinošenje žrtve bogovima za uspeh poduhvata osvojenja Dakije, kako je tumači Milutin Garašanin, skretanje pogleda sa središne radnje toga čina još upečatljivije govori o prekodunavskoj sili.

Bogdan Bogdanović nalazi da su i Etrurci i Grci svoju hidrotehničku veštinu doneli iz dela sveta ''gde je bila svestranije upražnjavana, još u velikoj davnini'', bez znanja i pomoći Herkula. Primera radi, prilikom drenaže jezera Kopais u Beotiji sistemom bunara i podzemnih galerija kojima je vodi podzemno otvoren put do nivoa mora-postupak o kakvom docnija klasična grčka inženjerija nije mogla ni da sanja: ''Herkul je pre bio neprijatelj poduhvata no pomagač, jer je u besu zatvarao katavorte /bunare/; prema tome jedan sjajan poduhvat arhaične inženjerije Grcima /utoliko više i docnije Rimljanima/, uglavnom je bio stran i nerazumljiv'' (35).xxx
Sa tezom o mnogo ranijoj izgradnji mosta na Dunavu, spojiva je Hesiodova zabeleška da se Herkulovi stubovi nalaze uz planinu Atlas, u zemlji Hiperborejaca, pravednog i mudrog naroda do čije postojbine mogu da dođu samo bogovi, jer Pindar zapaža da su upravo Hiperborejci bili naseljeni oko Dunava. Pausanija, pošto je posetio Rim, a zatim i Olimpiju, gde zatiče Trajanovu statuu, nabrajajući njegove velike graditeljske poduhvate, ne nalazi shodnim pomenuti grandiozni most kod Kladova: ''Ovaj je car pripojio Gete, što prebivaju poviše Trakije, i ratovao je sa Osrojem, Arsakovim potomkom, i Parćanima; od svega što je dao da se sagradi, najglasovitije su terme sa njegovim imenom, a zatim veliko kružno pozorište, hipodrom dug cela dva stadija i Forum u Rimu koji vredi videti i zbog ostalih ukrasa a pogotovo zbog bronzanog krova'' (36). Savremenici dačkih Trajanovih ratova takođe su ostali nemi, pa ni ovi veliki vojni poduhvati nisu imali svog hroničara- prst sudbine ili želja da preovlada zaborav?

Naseobina uz Trajanov most kod Kladova zvala se Pontes- Mostovi još od 27. godine pre nove ere. Do tog trenutka, prema D.Tudoru ona je nosila naziv Egeta, a ime Pontes-Mostovi dobilo je od Rimljana prema rekognosciranim građevinama na terenu (37). Srodnom rečju Egerija zvao se duh u gaju boginje Dijane, zaštitnice puteva, a termin koji su Rimljani neznano otkud preuzeli- egerere, znači uzimati, izvlačiti vodu. Prema tome, mostovi su ovde zatečeni punih 130 godina pre Trajanovog prispeća. Drugi od njih, kako beleži Kosta Jovanović, nalazio se 15 kilometara dalje, kod sela Vajuga, mada bi racionalniji razlog za davanje imena Mostovi bila okolnost da je prelaz kod Kladova mogao biti sačinjen od dva kraća mosta, čiji su krajevi vodili do malog središnjeg ostrva, ili pak zbog postojanja drugog mosta koji je povezivao tlo preko izmeštenog dunavskog toka zbog izgradnje jednog velikog prelaza preko Dunava (38).

Pri proceni da je lokalitet Pontes vredan razmatranja kao mesto, takođe blizu Kazana- jedinog autentičnog prirodnog repera na ovom području u antici - postojbine mitova o prastaroj velikoj civilizaciji, između ostalog, polazimo od pretpostavke da razdrobljeno dno ostrva Ada Kale, što asocira da je veštačka tvorevina, i deo antičke brane preko Dunava, ima izrazito profano objašnjenje. Nastalo je usled tektonskih poremećaja prilikom kojih je dislocirana delta reke Černe, ''parnjaka'' grčke Crne reke- Etijopa. Kada pristade da Zevsovoj žrtvi Iji, ukazujući na podlost bogova, protumači tešku sudbinu, Prometej pominje vrelo Sunca kraj reke Etijop: xxx
''Kad pređeš vrata, dvaju kopna granicu,/ na istok žarki pođi, putu sunčevu, /i plivaj morskom penom, dok ne stigneš/ do Kistene, do onih Polja gorgonskih,/ gde borave Forkide, deve matore/ njih tri, u liku labudskom, jednooke,/ jednozube; nit sunce na njih ikada/ nit mesec ikad svojim sine zracima!/ A blizu njih tri sestre žive krilate,/ zmijokose Gorgone, ljudma dušmanke, kad čovek pogleda ih, prestaje mu dah./ To kažem ti da znadeš biti oprezna./ Još druge čuj za ljudske oči užase!/ Oštrokljunih se čuvaj pasa Divovih,/ arslana ljutih, i još vojske konjičke/ Arimaspa jednookih, što borave/ gde Pluton valja valove zlatoteke./ Ne idi njima! U daleku zemlju ćeš/ ka crnom stići narodu, što prebiva/ kraj vrela suncu, gde je reka Etijop./'' (39).

Vergilije nam u četvrtom pevanju Eneide, kroz obraćanje kartaginjanske princeze Didone svojoj sestri, kazuje da postoji mesto na kraju Etiopa gde Atlas okreće svod posut zvezdama, blizu voda kuda zalazi Sunce.xxx
Ukoliko se ovim putem ide ka jednom antičkom mostu, naročito se čini značajnim da reč Drubetis- Drobeta, dačkog porekla, označavajući mesto Trajanovog mosta na levoj obali Dunava, izvorno znači razdvajanje. Prema jednoj verziji, Herkul je razdvojio kopno, a prema drugoj spojio obale Okeana Potamos. Razdvajanje voda reke na dva dela ostrvom Šimijan, kod tzv. Trajanovog mosta, kako bi se premošćenje pre moglo izvesti, uklopivo je u mit o Herkulovom podvigu. Bilo kako bilo, u rubnom predelu između carstva svetlosti i tame, kakvim se u mitskom pamćenju predstavlja Đerdap sa svojom Gvozdenim vratima, pojam mosta obuhvatao je i model premošćenja barijera na putu duša smrtnika do večnih staništa. Trag toj priči možemo nazretii i u verovanju stanovništva današnjeg Ključa- Kladovo o bradatom starcu- Mošu- vodiocu duša umrlih. Prepreka na njihovom putu u vidu velike vode premošćuje se uskim brvnom, takozvanim Rajskim /Jelisejskim/ mostom. Ukoliko se radi o pravedniku most, inače uzan kao dlaka, iz koraka u korak se širi, ali većinom to nije slučaj, te duša pada u vodu ''Jad''- čistilište, gde provodi najviše sedam ili devet godina, da bi potom nastavila put. S.Zečević beležeći ovo verovanje, ističe paralelu sa staroiranskim predanjem da se do sveta mrtvih dolazi uz pomoć vodioca duša Sraoša, preko provalije iza kavkaskog vrha Elbrusa, premošćenog dlakom, tako da su grešnici padali s mosta da bi bili podvrgnuti očišćenju.

U drugoj verziji, praktikovanoj među Timočnima do današnjih dana, kako je zapisao D.Krstić, na ulazu u Raj nalaze se Rajska vrata, a posle njih je most uzan kao slamka. Dušu pokojnika na putu pročišćenja vodi osoba čiji štap sija kao sunce. Ispod mosta nalaze se kazani u kojima kipti voda, u njih upadaju grešnici (40). Stanovništvo istočne Srbije i sa vlaškog i srpskog govornog područja čuva verovanje da su Rajska vrata otvorena ''od Velikog Četvrtka do Trojičinog dana, i dalje do prvog utornika po Duhovima'', kada su duše umrlih slobodne, te mogu videti svoje podušje i vratiti se radosne u raj ili na svetlost, ako su dotle bile u tami. U Homolju se još uvek mogu zapaziti brvna obmotana šarenim trakama, postavljena preko potočića, kako bi duše pokojnika lakše savladale put pročišćenja.

Prema Masperu, kod Persijanaca duše umrlih morale su preći preko Sitastog mosta- dobra duša bi dospela do druge strane gde bi živela u sreći sa Ahura Mazdom do kraja vremena, a zla duša ne bi uspela da pređe i padala bi do one dubine koja je odgovarala stepenu njene zlobe; to je bio ambis tame i strahote u kojoj bi osuđena duša trpela muke do kraja sveta (41). Ovakva predanja i danas žive među stanovništvom Kladova i okolnih sela a tvrđavu sa persijskim nazivom Suzijana Prokopije je zatekao početkom VI veka na Dunavu, verovatno u ataru današnjeg sela Korbovo. Đorđe Janković smatra da je naziv tvrđave u vezi s persijskim gradom i pokrajinom sličnog imena, te da su stanovnici podunavske naseobine poreklom iz nekog mesta istog naziva sa granice Jermenije i Persije (42). Na sedamdesetak kilometara daleko od ovog mesta, na drugoj obali Dunava, u blizini sela Baia de Arama, postoji jedno veličanstveno delo prirode koje i danas, kao i mnogo stoleća pre, ljudi nazivaju Božiji most u Ponoru- simbol nade u božiji oprost i spasenje.

Slična verovanja vezana su za rimske kultove. Pozivajući se na Valerija Maksima, Aurelije Avgustin pripoveda nam o sporu povodom čednosti device vestalke, rešen time što je vodom iz Tibra nalila sito ne prolivši ni kapi, a mnogo stoleća kasnije na području Zaječara rasprostranjena je pripovest o starcu osuđenom da vodu sa izvora donosi u situ, kome će priteći u pomoć vojnik obloživši ''posudu'' voskom. Prava na sličnu asistenciju, kako svedoči Platon, nemaju bezbožni i nepravedni, primorani u Hadu da ''u situ nose vodu'' (43).

Hrišćanska vera ide korak dalje kada uči da u Had silazi obožena duša, da bi, ''kao što je onima koji su na zemlji zasijalo Sunce pravde, tako i one koji su pod zemljom i koji prebivaju u tami i seni smrti obasjala svetlost, te kao što je onima koji su na zemlji Gospod blagovestio mir, donoseći zarobljenima oslobođenje a slepima povratak vida, i kao što je onima koji su poverovali postao uzročnik večnoga spasenja, a nevernima izobličavanje njihovog neverja, tako je bilo i sa onima koj su bili u Hadu: Da se u Ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; i tako, pošto je razrešio one što su od veka bili okovani, ustao je opet iz mrtvih tvoreći nam put za spasenje'' (44).

Lokalitet Glamija, s početka Nove ere, par kilometara nizvodno od Trajanovog mosta, nalazište je velike maslinastozelene staklene čaše dekorisane reljefnim motivom voštanog pčelinjeg saća. Njena najverovatnije sakralna namena prinošenja dara božanskim silama, bliska je značenju motiva voštanog mosta u prastaroj pesmi Ženidba Sunca sa Mesecom, zabeleženoj u timočkoj regiji. ''Vreme nam je, možda je i prošlo'', reči su upućene Sunčevoj nevesti - Luni, koja ga uslovljava sledećim zadatkom:'' Da ideš, i kad do mora stigneš/ da napraviš most od voska/ sa devet stubova, a na kraju mosta/ gvozdene lestve sa prečagama od čelika/ i zakači ih na nebesa,/ po njima se popni do Gospoda Boga/ kod starca Adama i starice Eve,/njih da upitaš/ pa kako budu rekli, tako ćemo učiniti (45). Simbolizam kosmičke svadbe kao posvećenja, odnosno uzdizanja kroz imaginativnu- preobraženu lunarnu svest i inspirativnu- preobraženu sunčanu svest, pripoveda nam o ''putu sjedinjenja voska i gvožđa'' u intuitivnoj svesti, tako ''da bude Bog sve u svemu'' (46). Drugi slučaj ''sjedinjavanja'' metala i voska na području Gvozdenih vrata, znan je iz procesa izrade praistorijskih bronzanih sekira, čiji je voštani model oblagan glinom, da bi vosak, ulevanjem tečnog metala ustupio mesto budućem čvrstom sečivu.

U starosedelačkim seoskim porodicama iz dela đerdapske regije nazvanog Krepoljin- baštinicima kulture prenošene kroz verovanja Tračana, Dačana, Geta i Kelta- smatra se da duša umrlog odmah odlazi u Raj, bez moranja da se posle 60 godina ponovo zaodene plaštom telesnosti, ukoliko bude ispraćena posebnom obrednom pesmom- Petrekatura- koja sadrži opis rajskog mosta: ''Most je tanak kao konac,/Kao kolski trag je širok,/ Koliki je okov točka,/ Preko njega svi prolaze,/ I staklast je a i klizav,/ Četvrtasto je otesan,/Jaoj, Bože, opasan je'' (47). Na obrednim kolačima u vreme uskršnjeg ciklusa u Zviždu namenjuje se poseban hleb, spravljen da trakom testa prikazuje brvno preko koga duša prelazi u drugi svet (48).

O sličnosti takvih posmrtnih obreda sa običajima dalekih civilizacija, na upečatljiv način govori impresija E. Jovanović-Mason: ''Gledam fotografije starih, ali postojećih običaja u vlaškim selima istočne Srbije i shvatam da su isti takvi zapisani klinastim pismom u stenu petnaest vekova pre Hrista! Isto kao kod Hetita duša se čisti prolazeći ispod vatre, kroz prokop u zemlji i to kraj reke, jer su tu božanstva koja brinu o duši. Vidim staru Vlahinju kako je zabola štap u zemlju, pokrila ga platnom, platno zalila vodom i priziva dušu umrlog. Doslovce prepisano od Hetita.'' (49). Hetiti, poreklom sa prostora Anadolije, srušili su vavilonsku državu Hamurabijevih naslednika, dostigavši vrhunac moći u Trinaestom veku pre nove ere. Njihov zakonik iz toga doba u dve stotine odredaba znatno ublažava sistem sankcija ustanovljen od strane Hamurabija, što bi imalo značiti lakše premošćenje na stazi savladavanja grehova, do božijeg milosrđa.

Dante Aligijeri

Kako su i velike kosmičke sile putem stilizovanog prelaza preko vode putovale u svojim pohodima nebeskim i zemaljskim prostranstvima, lep primer daje pisac Milorad Pavić darujući nezaborav sentenci ''Vreme dolazi s juga i prelazi Dunav na mestu Trajanovog mosta'' (50), a izuzev u persijskom i rimskom mitu, sito je kao predmet u kome je ponikao ''po drugi put rođeni'' Dionis i u predanjima na području Grčke nosilo simboliku pročišćenja. Njegov otac Zevs dodelio je svoje ime dvema naseobinama na Dunavu, od kojih jednoj uz današnje Kladovo, otelovljeno u reči Zanes, što bi trebalo shvatiti kao sinonim za božansku svetlost i čistotu. Takav naziv pripadao je i bronzanim statuama sa likom Zevsa, najvećeg među bogovima, čiju su izradu kao zavetnih darova morali platiti takmičari na Olimpijskim igrama jer su, prekoračujući pravila nadmetanja, želeli da se nezasluženo primaknu nebeskim božanstvima, Platonovim učiteljima mudrosti (51). Podunavski Zanes nalazio se u neposrednoj blizini ostrva Ada Kale, zvanog i Saan /što može imati isti korena kao Zanes/, poznatog po tome što je smatrano mestom nastanka prve masline. Zato se u grčkim predanjima pominje da je Herkul iz zemlje Hiperborejaca preneo drvo masline na Olimp, da bi se od njegovog lišća pleo pobednički venac, polagan na glavu pobedniku igara, koji bi se za tu priliku peo na bronzani tronožac kakav je nađen i u blizini Zanesa, a danas se čuva u Arheološkom muzeju u Kladovu (52).

Dante Aligijeri uči nas da su Herkulovi stubovi označavali granicu između naseljenog sveta i pustih predela, opominjući brodare da dalje ne plove, što bi, kod shvatanja da i sam čovek za sebe čini jednu barku optočenu rebrima, trebalo nositi pouku da se upravo tu nalaze i granice ljudskog znanja. Kroz Odisejevo ždrelo, pesnik upućuje reči: ''...Braćo, što podneste dosta/ patnji, zapadu stigosmo do kraja./ Još malo dana kojih nam preosta,/ pođimo izvan svakog domašaja,/ zemlji bez ljudi pravo u sretanje,/ putanju prateć sunčevoga sjaja./ ceniti znajte vaše ljudsko stanje,/ sazdani niste k'o divljaci hudi,/ već da vrlinu steknete i znanje (53). Kod Ničeovog Zaratustre međutim, čovek je uže iznad bezdana pričvršćeno između životinje i natčoveka, ''ono što je veliko u čoveku je da je on most, a ne svrha; ono što se u njemu može voleti to je da je prelaz i silazak'' (54). Upravo je čovek simbol načetog vremena, kosmički stub carstva nebeskog, zemaljskog i podzemnog, sa misijom žrtvovanja prošlosti na oltar zaborava.

ornament6

U nastavku:

BIK - SVETA ŽIVOTINJA

Author: Ranko Jakovljević

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži