Još 12. avgusta 1864. godine, nemački astronom Hajnrih Luj d’Arest (Heinrich Louis d’Arrest) usmerio je svoj teleskop ka sazvežđu Pegaz i otkrio objekat koji i danas, vek i po kasnije, intrigira naučnu zajednicu. Reč je o galaksiji NGC 7722, smeštenoj na oko 187 miliona svetlosnih godina od Zemlje, čiji nam "hibridni" izgled otkriva dramatičnu priču o drevnom kosmičkom nasilju.

Šta je lentikularna galaksija?

NGC 7722 nije lako klasifikovati, što potvrđuju i njene brojne oznake u katalozima, poput IRAS 23361+1540, LEDA 71993 i UGC 12718. Ona pripada porodici lentikularnih (sočivastih) galaksija. Ovi objekti su svojevrsni autsajderi u astronomiji jer zauzimaju prostor direktno između spirala i elipsi, a njihov "dvosmislen izgled" često otežava preciznu definiciju.

Specifičnost NGC 7722 leži u njenoj anatomiji: njoj nedostaju definisani spiralni kraci, ali poseduje sjajno centralno ispupčenje (bulge) i prošireni, svetleći halo, što su karakteristike tipične za eliptične sisteme. Ipak, ono što je odvaja od čistih elipsi je jasno vidljiv disk u čijem jezgru "plešu" koncentrični prstenovi.

„Lentikularna (sočivasta) galaksija je tip koji se nalazi između poznatijih spiralnih i eliptičnih galaksija. Mnoge od poznatih lentikularnih galaksija krasi mešavina osobina oba tipa“, objasnili su astronomi koji analiziraju podatke sa teleskopa Hubble.

Crveni prstenovi: ožiljci drevnog spajanja

Najupečatljivija karakteristika ove galaksije, koju je Hubble-ova kamera Wide Field Camera 3 (WFC3) donela u oštar fokus, jesu duge trake tamnocrvene prašine koje se spiralno namotavaju oko diska i haloa. Ove trake nisu samo estetski detalj; one su ključni dokaz za razumevanje prošlosti ovog sistema.

Iako su lentikularne galaksije često "siromašne gasom" (što znači da nemaju dovoljno materijala za rađanje novih zvezda i deluju "mrtvo"), prisustvo ovolike količine prašine u NGC 7722 ukazuje na ironičan obrt. Naučnici veruju da je ova prašina zapravo "strano telo" – materijal donet iz spoljašnjosti tokom mergera (spajanja) sa drugom galaksijom u prošlosti. Ove tamne trake su, dakle, preživeli ožiljci kosmičkog sudara koji je zauvek promenio identitet ovog zvezdanog grada.

Recept za nastanak: Gravitacioni ples i iscrpljeni resursi

Kako tačno nastaju ovi kosmički hibridi? NGC 7722 nudi dragocene tragove u okviru svoje šire porodice, grupe NGC 7711, koju čini sedam velikih galaksija. U ovako gustom okruženju, gravitacione interakcije su pravilo, a ne izuzetak.

Kroz ovu složenu gravitacionu koreografiju, galaksije se preoblikuju. Sudari i bliski susreti troše zalihe gasa, zaustavljajući formiranje zvezda, dok istovremeno unose novu prašinu iz "žrtvovanih" manjih galaksija. Rezultat je sistem poput NGC 7722: galaksija koja ima disk, ali nema krake; koja je bogata prašinom, ali siromašna gasom; i koja uprkos svom mirnom izgledu nosi pečat nasilne evolucije.

Zaključak: Pogled ka budućnosti istraživanja

Proučavanje NGC 7722 omogućava nam da zavirimo u sudbinu galaksija koje prolaze kroz dramatične transformacije. Svaka nit tamne prašine u njenom halou je zapis o milijardama godina zvezdane istorije.

Ipak, prava revolucija u istraživanju ovakvih objekata tek sledi. Dok je Hubble bacio svetlo na vidljive ožiljke prašine, teleskopi nove generacije, poput James Webb-a, poseduju infracrvene instrumente sposobne da bukvalno "progledaju" kroz tu istu prašinu i otkriju šta se krije u samom srcu galaktičkog jezgra. Postavlja se provokativno pitanje: hoće li Webb otkriti da su ovi "hibridi" zapravo češći nego što smo mislili, i hoće li njihova sposobnost da "skrivaju" svoju prošlost unutar tamnih oblaka promeniti našu definiciju standardne galaktičke evolucije? Budućnost astronomije više ne gleda samo u zvezde, već i u tamu između njih.

https://www.sci.news/