Kada pogledamo u noćno nebo učini nam se da je Sunčev sistem večan i nepromenljiv jer planete kruže oko Sunca sa predvidljivom preciznošću. Međutim, ova slika stabilnosti je samo iluzija stvorena našim kratkim ljudskim vekom. U stvarnosti, naš kosmički dom je dinamično mesto, u stanju stalne, mada izuzetno spore, promene.

Saturnovi prstenovi nestaju pred našim očima

Čuveni Saturnovi prstenovi, kojima se divimo još od vremena kada je Galileo prvi put uperio svoj teleskop ka njima 1610. godine, nisu trajni. Sačinjeni od milijardi komadića vodenog leda, čija veličina varira od zrna peska do planine, i debljine do jednog kilometra, oni se polako ali sigurno raspadaju. Ovaj proces, poznat kao „kiša prstenova“, uzrokuje da se svakog dana količina vode ekvivalentna olimpijskom bazenu sruči sa unutrašnjih prstenova na planetu.

Mehanizam iza ovog nestajanja je fascinantan. Svemirske stene i sunčevo zračenje neprestano udaraju u čestice leda u prstenovima, dajući im električni naboj. Ove naelektrisane čestice zatim bivaju uhvaćene Saturnovim magnetnim poljem i povučene ka planeti njegovom gravitacijom. Prema trenutnim procenama, prstenovi će potpuno nestati za 100 do 300 miliona godina. Ono što danas vidimo kao simbol postojanosti i lepote, zapravo je samo prolazni trenutak u kosmičkoj istoriji Saturna.

Naš Mesec se udaljava, a sa njim i totalna pomračenja Sunca

Od svog nastanka pre oko 4,5 milijardi godina, naš Mesec se polako udaljava od Zemlje. Kada je tek nastao, bio je 10 puta bliži, dan je trajao manje od 10 sati, a udaljavao se od Zemlje brzinom od 20 cm godišnje. Danas se udaljava brzinom od 3,8 cm godišnje. Uzrok leži u plimskim silama. Mesečeva gravitacija stvara plimu i oseku u Zemljinim okeanima, što usporava rotaciju naše planete. Gubitak ugaonog momenta Zemlje prenosi se na Mesec, koji ubrzava i time se pomera u višu, udaljeniju orbitu.

Najiznenađujuća posledica ovog udaljavanja je kraj totalnih pomračenja Sunca. Trenutno doživljavamo ovaj spektakl zahvaljujući savršenoj kosmičkoj slučajnosti: Sunce je 400 puta veće od Meseca, ali je i 400 puta dalje, zbog čega se na nebu čine iste veličine. Kako se Mesec bude udaljavao, na nebu će izgledati sve manji. Za otprilike 600 miliona godina, biće previše daleko da bi u potpunosti zaklonio Sunce. Čak i naš najverniji nebeski pratilac podleže neumoljivom zakonu kosmičke prolaznosti.

Mars bi mogao dobiti prsten

Veći od dva Marsova meseca, Fobos, nalazi se u „gravitacionoj spirali smrti“. On se spušta ka površini Marsa brzinom od 1,8 metara svakih sto godina. Znaci njegove neizbežne sudbine već su vidljivi na njegovoj površini u vidu paralelnih žlebova, odnosno strija. Nekada se smatralo da su to ožiljci od udara asteroida, ali novija istraživanja pokazuju da su to zapravo „strije“ nastale usled ogromnih plimskih sila Marsa koje bukvalno razvlače mesec.

Unutrašnjost Fobosa se smatra „slabom gomilom šuta“, jedva povezanom i obloženom slojem praškastog regolita debljine 100 metara, što ga čini podložnim deformacijama. Kako se približava Marsu, ove sile postaju sve jače. U narednih 50 miliona godina, Fobos će se ili srušiti na Mars ili će ga plimske sile rastrgnuti, formirajući prelep, prozračan prsten oko crvene planete. Zanimljivo je da ista sudbina možda čeka i Neptunov mesec Triton. Sudbina Fobosa je dramatičan podsetnik da su čak i meseci prolazni akteri na kosmičkoj pozornici.

Sunčev sistem bi mogao da postane kosmički bilijarski sto

Iako se Sunčev sistem sada čini stabilnim, gravitaciona povlačenja između planeta bi u dalekoj budućnosti mogla da poremete njihove orbite. Posebno značajnu ulogu igra Jupiterova gravitacija, koja ima malu, ali realnu šansu da u narednih 5 milijardi godina značajno izduži Merkurovu orbitu. Ako ekscentričnost Merkurove orbite pređe 0,6, on bi mogao da pređe orbitu Venere, što bi destabilizovalo čitav unutrašnji Sunčev sistem. Merkur i Mars, sa samo 6% i 11% Zemljine mase, bili bi najlakše „razbacani“.

Simulacije pokazuju nekoliko mogućih katastrofalnih ishoda. Mars bi mogao biti izbačen iz Sunčevog sistema. Merkur bi se mogao sudariti sa Venerom ili čak biti bačen direktno u Sunce. U slučaju sudara sa Zemljom, naša planeta bi se užarila i sijala bi hiljadu godina. Ova daleka, ali moguća budućnost pokazuje da je čak i prividni red našeg sistema samo privremeno stanje mira.

Velika crvena pega na Jupiteru nestaje pred našim očima

Legendarna Velika crvena pega na Jupiteru – ogromna anticiklonska oluja koja možda besni još od 17. veka – smanjuje se pred našim očima. Nekada je bila toliko velika da su u nju mogle stati četiri planete veličine Zemlje; danas se njen prečnik smanjio na oko 1,3 puta veći od Zemljinog.

Pritisnuta između dve snažne mlazne struje koje se kreću u suprotnim smerovima, pega je nestabilna i menja se svakodnevno. Naučnici opisuju kako se pega trese poput činije želatina i kako je stisnuta između mlaznih struja, nalik nadevu u prebogatom sendviču. Iako je njena sudbina da se na kraju rasprši i nestane, trenutno nam nudi spektakularan prizor, sa promenama u obliku, veličini i intenzitetu boje koje astronomi pažljivo prate.

Smrt Sunca će stvoriti novu šansu za život

Za otprilike pet milijardi godina, naše Sunce će potrošiti svoje vodonično gorivo. Nakon toga, počeće da se nadima u crvenog džina, gutajući Merkur, Veneru, a vrlo verovatno i našu Zemlju. Dok bude umiralo, Sunce će izgubiti skoro polovinu svoje mase, a njegovo gravitaciono privlačenje će oslabiti. To će omogućiti spoljnim planetama da se udalje na orbite koje su dvostruko dalje nego danas.

Iako ovo zvuči kao konačni kraj, u ovoj kataklizmi se krije iznenađujuća mogućnost. Saturnov mesec Titan, sa svojom gustom atmosferom i okeanima tečne vode i amonijaka ispod ledene kore, mogao bi se naći u novoj nastanjivoj zoni. Toplota umirućeg Sunca mogla bi da otopi njegovu površinu i stvori uslove za život koji bi mogli potrajati nekoliko stotina miliona godina. To je neverovatan podsetnik da čak i u smrti zvezde može nastati nova prilika za život na nekom drugom mestu.

Spektakl za vekove

Od nestajućih prstenova do meseca koji se udaljavaju i planeta na putu ka sudaru, jasno je da Sunčev sistem nije statična pozornica, već dinamično i evoluirajuće mesto. Ove promene, koje se odvijaju na vremenskim skalama koje prevazilaze ljudsko poimanje, podsećaju nas na prolaznu prirodu svega što postoji.

Ostavlja nas sa jednim dubokim pitanjem: koliko smo samo srećni što možemo da razumemo, a ponekad i da svedočimo njihovom prolasku u svom zadivljujućem sjaju?

Više o ovoj temi