Walter Baade je upotrebio 48-inčni reflektujući teleskop opservatorije Palomar na jugu Kalifornije da bi 26. juna 1949. prvi put slikao asteroid (1566) Ikar. Ubrzo je utvrđeno da se radi o neobičnom telu čija ga eliptična orbita nosi s jedne strane do samih ivica asteridnog pojasa a s druge bliže Suncu od Merkura. Ikaru treba 1,12 godina (409 dana) da obiđe jednom oko Sunca. Svakih 19 godina, uvek u junu, Ikaru i Zemlja proleću jedan pored drugog relativnom brzinom od oko 105.000 km/h. Baade je otkrio Ikara baš prilikom jednog od takvih susreta.

m1

Asteroid Ikar ima ekscentricitet orbite 0,83 a njen nagib prema ekliptici je 22,8°. Zemlji prilazi na minimalnu udaljenost od 0,0352 AJ (5.270.000 km), odn. 13,7 lunarnih rastojanja, u intervalima od 9, 19 ili 28 godina. Ovde je dat najbolji prikaz kretanja Ikara.

U proleće 1967, profesor Paul Sandorff je radio na katedri za Sistemski inženjering na Masačusetskom Tehnološkom fakultetu (MIT[1]) na jednom studentskom projektu. Uočio je da će Ikar i Zemlja 19. juna 1968. proći jedan pored drugog na oko 6,3 mil. km (16 rastojanja Zemlja-Mesec). Od svojih studenata je zatražio da pretpostave da će, umesto da proleti pored Zemlje, Ikar udariti u Atlanski okean istočno od Bermuda snagom od 500.000 megatona TNT-a. Podići će se toliko dima i prašine da će Sunce nestati a Zemlja se ohladiti, dok će ogromni talas visine 30 metara zbrisati MIT. Sandorff je studentima dao rok da do 27. maja 1967. pronađu rešenje za plan kako izbeći katastrofu.

m2
Prof. Paul Sandorff
na predavanju.

1967. se vrlo malo znalo o fizičkim karakteristikama Ikara. Za potrebe svog rada, Sandorffovi studenti su pretpostavili da asteroid ima 1,3 km u prečniku[2], gustinu od 3,5 gr/cm3 i ukupnu masu od 4,4 milijarde tona. Radi poređenja, Zemlja ima prosečnu gustinu od 5,5 gr/cm3. Međutim, utvrđeno je da je obzirom na orbitu, koja liči na kometu kratkog perioda, Ikar možda i mrtvo kometno jezgro. U tom slučaju, njegova gustina i masa bi trebali da budu značajno manji. Studenti su takođe pretpostavili da se radi o kompaktnom čvrstom telu; što znači da nije nastalo od manjih komada koje zajedno drži slaba uzejamna gravitaciona sila.

U martu 1967, studenti sa MIT-a su posetili Floridu i Cape Canaveral, da bi shvatili američke kosmičke mogućnosti. U to vreme, prvi let sa posadom 'Apollovog' Komandnog i Servisnog Modula (CSM) je bio odložen na neodređeno zbog požara na 'Apollu 1' (27. januara 1967.), ali je Mesečeva raketa 'Saturn V' bila spremna da poleti. ('Apollo 4', prvi uspešni probni let 'Saturna V', nije se očekivao pre novembra 1967.). Ipak, studenti su napisali da im je 'zastrašujuća realnost' hale za vertikalnu montažu rakete (VAB), gde su se 'Saturn V' i brodovi 'Apollo' pripremati, kao i dve lansirne rampe (39A i 39B) sa kojih će biti lansirani, 'potpuno izbrisali' svaku sumnju da bi tehnologiju 'Apollo/Saturn' trebali da iskoriste u svom projektu.

m3

m5m3
'Apollo 11'
je poleteo 16. jula 1969. Da je 'Projekat Ikarus' postao aktuelan, 'Saturn V' bi poneo bespilotni 'Saturn-Icarus 3 Interceptor', a ne prve ljude na Mesec! ᶺ

Studenti profesora Sandorffa su predložili da preotmu 'Projekat Apollo', i odlože sletanje prvog čoveka na Mesec za tri godine. Oni bi preuzeli prvih devet raketa 'Saturna V' namenjenih programu za Mesec, i u aprilu 1967. započeli konstrukciju treće lansirne rampe (39C). Tri od devet 'Saturna V' bi bilo iskorišćeno za probne bespilotne letove. Preostale bi ka Ikaru ponele po jedan od modifikovanih bespilotnih 'Apollo' CSM sa nuklearnim glavama teškim po 20.000 kilograma destruktivne snage od 100 miliona tona TNT-a.

Mada studentima MIT-a to niko nije objasnio, 100-megatonska bojeva glava nikada nije postojala u američkom nuklearnom arsenalu. Zahvaljujući tajnovitosti koja je okruživala nuklearno oružje u fazi Hladnog rata, oni verovatno nisu ni znali da 100-megatonska glava nikada nije bila ni testirana.

Najjača ikad bačena atomska bomba, sovjetska vodonična 58-megaronska 'Car-bomba' (rus. 'Царь-бомба'[3]), bačena u bespuća Novaje Zemlje 30. oktobra 1961, pokrenula je tada sve seizmičke senzore na planeti. Pedeset megatona je bilo otprilike polovina njene teorijske snage. Sovjetski Savez je napravio samo jednog 'Cara' a SAD se nikada nisu usudile da odgovore na taj sovjetski korak.

Čak i da je super-bomba 'Car' bila na raspolaganju, bila bi preteška da bi je 'Saturn V' mogao da lansira ka Ikaru. Njena težina je bila ~27.000 kg.

m5
Raketa 'Saturn V'
sa 'Apollom 14' izlazi iz džinovskog VAB-a Kenedijevog kosmičkog centra. Da je 'Projekat Ikarus' zahtevao, raketa bi ponela bespilotni 'Saturn-Icarus 6 Interceptor'.

m6
'Car' se ne bi tako zvao da u glavama moćnika nije postojala ovakva slika!
Levo su prikazane prve dve nuklearne bombe koje u bačene na japanskog cara (obrati pažnju na smešni Everest u pozadini!). 'Licorne' je najveća francuska termokuklearna bomba, dok je 'Bravo' bila velika litijum-deuteridna termonuklearna bomba iz 1954. Ova bomba je bačena na jedan mali atol u vukojebini a ostala je zapamćena što Amerikanci NISU OBAVESTILI stanovnike okolnih ostrva o testu, kao ni japanske ribarske brodove u okolini. 'Pečurka' je za manje od 10 min. dostigla visinu od 40 km i 100 km u prečniku. Kontaminirano je preko 18.000 km2! Svi ozračeni su dobili po današnjih \(50.000 i šut u dupe, a lekari su zauzvrat dobili prvoklasne laboratorijske kuniće...
A onda je došla 'Pokazaćemo vam vašeg boga!', ili tako nešto... i tu se stalo.

m7

Ikarov CSM – koji su studenti MIT-a nazvali 'Interceptor' – sastojao bi se iz tri modula: valjkastog pogonskog modula koji bi odgovarao 'Apollovom' servisnom modulu (SM), sa trasterima za kontrolu položaja i glavnim motorima (SPS); valjkastog teretnog modula baziranog na SM, ali koji bi nosio 100-megatonski nuklearni uređaj; i ogoljenog konusnog komandnog modula (CM) koji bi nosio senzore za detektovanje Ikara i računar za navođenje (AGC) koji bi konstruisali studenti, a koji bi obezbeđivao automatizovane operacije. Za razliku od trodelnog 'Apollovog' CSM, sva tri modula 'Interceptora' bi ostajala spojena tokom čitave misije.

Prvi 'Saturn V' iz 'Projekta Ikarus' ('Saturn-Icarus 1') trebalo je da uzleti sa Kejp Kanaverala 7. aprila 1968, 73 dana pre nego što bi asteroid udario u Zemlju. Njegov teret, 'Interceptor 1', stigao bi do Ikara 60 dana kasnije, kada bi asteroid bio 13 dana i 32,2 miliona kilometara od Zemlje. Otprilike kada 'Interceptor 1' bude stigao do cilja, radar 'Haystack' Linkolnove laboratorije u MIT-u prvi put će detektovati Ikara.

'Saturn-Icarus 2' bi bio lansiran 22. aprila 1968, 58 dana pre proračunatog sudara. 'Interceptor 2' bi stigao do asteroida kada bi ovaj bio 25 mil. km i 10 dana udaljen od Zemlje.

'Saturn-Icarus 3' bi poleteo 6. maja 1968, 44 dana pre dolaska Ikara, a 'Interceptor 3' bi stigao do Ikara udaljenog jednu nedelju i 17,7 mil. km od Zemlje. 'Saturn-Icarus 4' bi bio lansiran 17. maja, 33 dana pre dolaska Ikara, a 'Interceptor 4' bi stigao do asteroida 28 dana kasnije, kada bi Zemlja i Ikad bili udaljeni samo 12,4 miliona km.

'Saturn-Icarus 5' je trebalo da napusti Istočnu obalu SAD 14. juna 1968, a 'Interceptor 5' bi stigao do asteroida posle 2,26 miliona kilometara, 22 sata pre udara. Do tada, asteroid bi na nebu izgledao kao prosečna zvezda u blizini sazvežđa Orion.

'Saturn.Icarus 6' bi poleteo samo nekoliko sati posle 'Saturn-Icarusa 5'. Kada bi 'Interceptor 6' stigao do cilja, Ikar bi bio oko 20 sati i 2 mil. km daleko od udara.

Kako bi koji 'Interceptor' ('Presretač') stizao na 400.000 km od Ikara, optički senzori bi registrovali asteroid. Modifikovani AGC bi tada uključio motore i trastere pogonskog modula da bi podesio kurs 'Interceptora' ka uspešnom presretanju.

m8
'Apollo'
astronauti su bili zavisni od jednostavnog ali sposobnog MIT-ovog digitalnog računara za navođenje (AGC). Za projekat Ikara, MIT je hteo da doda još jedan sloj automatizacije tako da bi AGC mogao da navede presretača ka meti.

m9
Displej i tastatura AGC-a u Komandnom modulu, sa indikatorom FDAI iznad. 'Apollov' računar je bio prvi letni računar koji je koristio integralna kola. Bio je težak 32 kg!

Kada 'Interceptor' priđe na daljinu manju od 170 metara od Ikara, radar bi registrovao asteroid i aktivirao nuklearni upaljač, koji bi izazvao eksploziju na udaljenosti od 15 do 30 metara. Prema studentskim procenama mase i gustine asteroida, svaka eksplozija bi na asteroidu stvarala kratere širine 300 metara. Naravno, niko ne može da kaže kakve bi posledice eksplozije izazvale na kurs asteroida; studenti su proračunali da bi svaka eksplozija promeniča brzinu objekta za 8 do 290 metara u sekundi.

MIT-ovi studenti su priznali da bi Ikar možda mogao odmah da se raspadne; u tom slučaju, sledeći 'Interceptori' bi gađali najveće fragmente. Podaci sa svakog 'Interceptora' koji bi tokom prilaska Ikaru pristizali i sa zemaljskih optičkih teleskopa i radara bili bi korišćeni za korigovanje svake sledeće rakete. Isto tako, ako bi bilo potrebno manje od šest eksplozija za skretanje ili razbijanje asteroida, onda bi preostale rakete 'Saturn V' ostale na Zemlji.

m10
Satelit za nadgledanje 'Projekta Ikarus' (IMS) mogao je da bude i prepravljeni Nasin brod za Veneru, 'Mariner 2'.

Svaki 'Interceptori' bi bio navođen ka Ikaru uz pomoć posebno lansiranih 'Intercept Monitoring Satellite' (IMS) teških po 245 kg, baziranih na konstrukciji satelita 'Mariner 2'. 'Mariner 2', prva uspešna međuplanetna robotska sonda uopšte, proletela je pored Venere još 14. decembra 1962.

Prvi IMS je trebalo da napusti Zemlju na raketi 'Atlas-Agena'[4] 27. februara 1968. Plan je bio da tokom prve nuklearne eksplozije proleti na 115-220 km od Ikara. To bi trebalo da se nalazi van zone velikih i brzih komada posle eksplozije, ali unutar zone plazme, prašine i manjih krhotina. IMS-1 bi analizirao manje fragmente i vrele gasove i tako utvrdio sastav asteroida. Specijalni 'branik' od pene težak 23 kg trebalo je da štiti IMS-1 tokom proletanja kroz oblak ostataka.

Studenti su procenili da bi 'Projekat Ikarus' koštao oko \)7,5 milijardi. Oni su proračunali da ima samo 1,5% šansi da se asteroid samo raskomada. U tom slučaju, Ikar bi napravio daleko veću štetu na Zemlji nego da ostane čitav. Verovatnoća da bi 'Projekat Ikarus' umanjio štetu kretala se oko 86%, dok je verovatnoća da bi bilo kakav komad asteroida stigao na kraju do Zemlje iznosila 71%.

Kada je u junu 1968. asteroid proleteo blizu Zemlje (0,042482 A.J., ili 16 udaljenosti Mesec-Zemlja), bio je to prvi asteroid koji je posmatran sa Zemlje pomoću radara. Tom prilikom je utvrđeno da je Ikar skoro loptast, da se brzo okreće (jednom na svaka 2,25 sata!), da se radi o svetlom objektu kamenog tipa, i da ima prečnik od oko 1.400 metara. Gustina mu je svega oko 2,5 gr/cm3.

Poslednji put Ikar nas je posetio 16. juna 2015, kada je proleteo da 8 miliona kilometara (22 udaljenosti Mesec-Zemlja). Prethodno proletanje 1996. bilo je na 15 mil. km i 40 udaljenosti… Sledeće 'opasno' približavanje našoj planeti biće 13. juna 2043. – tada će proleteti na 'samo' 8.770.001 km od Niša.

...Tako se razmišljalo o problemu odbrane planete pre pola veka. I danas se prave planovi za jedan takav scenario, ali iako sam pisao o njima svi mi izgledaju fantastični i neozbiljni. Ništa gori od predloga MIT apsolventa Sung Wook Peaka, koji je 2012. predložio da se sledeći put Ikar gađa rafalima 'paintbollsa' i tako skrene s puta!

m11
"Kažem ti da je SADA pravo vreme da razvijamo tefnologiju za izbegavanja opasnih asteroida'.

m13

 

[1] Univerzitet se nalazi u Kembridžu kraj Bostona i osnovan je pre 150 godina. Jedan od najprestižnijih tehničkih škola; pohađalo ju je: 88 Nobelovaca, 55 nosilaca Nacionalne medalje za nauku, 34 astronauta (Baz Oldrin je tu doktorirao '63.), i sl. Kada bi se sakupile sve kompanije koje finansira MIT (oko 35.000 sa skoro 5 mil. ljudi), dobili bi 11. ekonomiju na svetu!

[2] Danas se na osnovu albeda pretpostavlja da su dimenzije 1,61 × 1,60 × 1,17 km.

[3] Sovjeti su je nazivali i 'Kuzkina mat' (rus. 'Кузькина мать'), jer je Prvi sekretar partije SSSR-a, Nikita Hruščov, obećao Amerikancima 1960. u Ujedinjenim nacijama da će im pokazati Kuzkinu mat, što se otprilike može da prevede kao 'Dobićete vi svoje...'
  Imala je snagu 3.600 bombi bačenih na Nagasaki – udarni talas je triput obišao Zemlju, a pričalo se da se takva eksplozija nije dogodila na Zemlji od Čikšuluba i nestanka dinosaura!

[4] Jedna od najboljih raketa svog vremena. Kao i sve druge tada, i ova je nastala od nuklearnog balističkog projektila (SM-65 Atlas). Od 1960. do 1978. lansirano je ukupno 109 ovih 2½-stepenih vozila (13 neuspešno!), uglavnom u vojne svrhe, mada je ponešto odletelo i do Marsa, Venere i Meseca.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Miki said More
    Aha, ok, ovako se pojavljuje. Može se... 1 dan ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Hmmm, ovako treba da se vidi: settings... 1 dan ranije
  • Miki said More
    Zbog čega se kod mene ne pojavljuje... 1 dan ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Popularno rečeno... 2 dana ranije
  • Baki said More
    “Postoji jedna čudna kontradikcija: u... 2 dana ranije

Foto...