Kada govorimo o Sunčevom sistemu, najčešće pažnju usmeravamo na osam planeta, Sunce, asteroide i komete. Međutim, oko planeta, patuljastih planeta, pa čak i pojedinih asteroida, kruži čitava populacija manjih nebeskih tela – prirodnih satelita, odnosno meseca.

Neki od njih su mali, nepravilni komadi stena, široki svega nekoliko stotina metara, dok su drugi pravi svetovi, sa atmosferom, okeanima ispod ledene kore, vulkanskom aktivnošću, planinama i složenom geološkom istorijom. Pojedini sateliti su čak veći od planeta Merkura, a neki predstavljaju među najzanimljivijim mestima za potragu za mogućim vanzemaljskim životom.

Prirodni sateliti su zato mnogo više od pratilaca planeta. Oni su zasebni svetovi koji nam pružaju dragocene podatke o nastanku i razvoju Sunčevog sistema.

Šta je prirodni satelit?

Prirodni satelit je nebesko telo koje se pod dejstvom gravitacije kreće po orbiti oko nekog drugog, većeg tela. Za razliku od veštačkih satelita koje je napravio čovek, prirodni sateliti nastali su prirodnim procesima tokom formiranja i evolucije Sunčevog sistema.

U svakodnevnom govoru za prirodne satelite planeta koristimo naziv meseci. Zemljin Mesec je najpoznatiji primer, ali daleko od toga da je jedini.

Prirodni sateliti mogu biti:

• stenovita tela, slična asteroidima;
• ledena tela, sastavljena pretežno od vode i drugih zaleđenih jedinjenja;
• tela građena od mešavine stena i leda;
• velika i geološki aktivna tela sa atmosferom, unutrašnjim okeanima i sopstvenim izvorima toplote.

Važno je naglasiti da ne postoji stroga donja granica veličine prirodnog satelita. Ako neko prirodno telo stabilno kruži oko planete ili drugog nebeskog tela, može se smatrati njegovim satelitom.

Pluton i Haron

Koliko prirodnih satelita ima u Sunčevom sistemu?

Odgovor na ovo pitanje menja se gotovo svake godine, jer astronomi neprestano otkrivaju nove, uglavnom veoma male satelite oko džinovskih planeta.

Prema podacima NASA-e i laboratorije JPL (Jet Propulsion Laboratory), na dan 1. oktobra 2026. godine bilo je evidentirano 461 prirodno telo koja kruže oko planeta, uključujući Pluton. Pored toga, poznato je još nekoliko stotina satelita koji kruže oko asteroida, patuljastih planeta i drugih malih tela Sunčevog sistema. 

To znači da već sada poznajemo više od 900 prirodnih satelita, a stvaran broj je sigurno veći.

Koliko satelita ima svaka planeta?

Raspored poznatih satelita među planetama veoma je neujednačen. Dok neke planete nemaju nijedan prirodni satelit, druge imaju čitave porodice desetina ili stotina meseca.

	Planeta	Broj poznatih satelita
	Merkur	0
	Venera	0
	Zemlja	1
	Mars	2
	Jupiter	115
	Saturn	293
	Uran	29
	Neptun	16
	Ukupno planete	456

Pluton, koji je svrstan u patuljaste planete, ima još pet satelita, pa se tako dolazi do ukupno 461 satelita u ovoj kategoriji. Brojevi su preuzeti iz evidencije JPL-a i NASA-inih podataka dostupnih u oktobru 2026. godine. 

Zanimljivo je da Merkur i Venera, dve planete najbliže Suncu, nemaju nijedan pravi prirodni satelit. Nasuprot tome, četiri džinovske planete u spoljašnjem delu Sunčevog sistema imaju ogromne porodice meseca.

Saturn je trenutno rekorder sa 293 poznata satelita. Veliki deo njegovih novih satelita otkriven je zahvaljujući dugotrajnim fotografskim posmatranjima i naprednim metodama obrade snimaka. Mnogi su veoma mali i nepravilnog oblika. 

Kako se dele prirodni sateliti?

Prirodni sateliti mogu se klasifikovati na nekoliko načina: prema načinu nastanka, karakteristikama orbite, veličini, sastavu i geološkoj aktivnosti.

1. Prema načinu nastanka

Astronomi razlikuju tri osnovna načina nastanka prirodnih satelita.

Sateliti nastali zajedno sa planetom

Ovi sateliti formirali su se od materijala koji je kružio oko mlade planete u obliku diska gasa i prašine. Gravitacija je postepeno okupljala čestice, koje su se spajale u veća tela.

Smatra se da su na ovaj način nastali mnogi veliki sateliti džinovskih planeta.

Zarobljeni sateliti

Neka tela nastala su nezavisno od planete, ali su se kasnije našla u njenom gravitacionom polju. Ako su u odgovarajućim okolnostima izgubila deo orbitalne energije, planeta ih je mogla zarobiti i zadržati u svojoj orbiti.

Ovakvi sateliti često imaju veoma izdužene i nagnute orbite, a ponekad se kreću i retrogradno, odnosno u smeru suprotnom od rotacije planete.

Sateliti nastali velikim sudarima

Kada se dva velika nebeska tela sudare, materijal izbačen u svemir može se okupiti i formirati novi satelit.

Najpoznatiji primer je naš Mesec. Prema vodećoj teoriji, nastao je pre oko 4,5 milijardi godina nakon sudara mlade Zemlje sa telom približno veličine Marsa, koje je dobilo ime Teja.

2. Prema karakteristikama orbite

Ova podela posebno je važna za razumevanje nastanka satelita.

Pravilni (regularni) sateliti najčešće se kreću po gotovo kružnim orbitama, blizu ekvatorijalne ravni svoje planete i u istom smeru u kojem se planeta okreće oko svoje ose. Mnogi od njih nastali su zajedno sa planetom.

Nepravilni (iregularni) sateliti uglavnom imaju udaljenije, izdužene i često veoma nagnute orbite. Neki se kreću i retrogradno. Smatra se da su mnogi od njih zarobljena tela koja su nekada bila nezavisni asteroidi ili druga mala tela Sunčevog sistema.

3. Prema veličini i građi

Sateliti se veoma razlikuju po dimenzijama i fizičkim osobinama.

• Veliki sateliti imaju dovoljno mase da im gravitacija oblikuje približno sferičan oblik. Neki imaju atmosferu, unutrašnju geološku aktivnost ili čak okeane.
• Mali sateliti često imaju nepravilne oblike, nalik krompirima ili stenama. Mnogi su samo nekoliko kilometara, pa čak i manje, u prečniku.
• Ledeni sateliti sadrže velike količine vode u čvrstom stanju, a mogu sadržati i amonijak, metan i druga zaleđena jedinjenja.
• Stenoviti sateliti pretežno su građeni od silikatnih stena i metala.

Ove kategorije nisu međusobno isključive. Na primer, veliki satelit može istovremeno biti leden i geološki aktivan.