okreći i mešaj!
Znate onu Balaševićevu: „...Al’ se nekad dobro jelo, baš“? E, nekad se kod nas svašta radilo – često i jako dobro. Bili smo „respektabilna sila u regionu“, kako bi se to savremenim rečnikom reklo. Ne samo naši sportisti, već i lekari, inženjeri i naučnici, bili su stvarno poznati u svetu. Recimo, naš slavni naučnik i akademik, jedno vreme čak i potencijalni kandidat za Nobela iz fizike (sa g-đom Kiri), dr Pavle Savić, objavio je (sa dr R. Kašaninom) 1964. studiju o „Ponašanju materijala pod visokim pritiscima“. Kontroverzna teorija koju su u toj studiji postavili danas se u nauci zove „Teorija Savić–Kašanin“. Pomoću nje je bilo moguće dobiti izvanredno mnogo podataka o nebeskim telima, kao na primer, o gustini materijala, zapremini, akumuliranoj energiji, broju slojeva, njihove poluprečnike, pritiske, rotaciju, hemijski sastav, i sl.
U saopštenju pred Srpskim geološkim društvom, Savić je 1968. izneo podatak da naš Mesec ima dva geološka sloja, prvi debeo 1.400 km, a drugi 338 km. Nasin program „Apolo“, koji je odneo astronaute na Mesec, dobio je 1973. zadatak da (između ostalog) utvrdi eventualnu slojevitost Meseca i potvrdi Savićevu postavku. Nakon seizmičkih ispitivanja, na nevidljivoj strani Meseca stvarno su registrovana dva sloja: prvi na 1.500 km, a drugi između 300 i 400 km.
U svojim ranijim radovima, Savić je tvrdio da Mesec, kao telo bez sopstvene rotacije oko ose, nema magnetni momenat, što je u tadašnjem naučnom svetu odjeknulo kao senzacija. Sovjetska kosmička sonda „Луна2“, lansirana 1959, planski se sudarila sa Mesecom i merenjem potvrdila teoriju, a „Apolo“ program, kasnije, takođe. Naime, prema teoriji Savića i Kašanina, Mesec nema dovoljno veliku masu (1,23% Zemljine mase) da bi gravitacionom silom izbacivao elektrone iz atoma jezgra, pa ne može imati ni magnetno polje, a time ni njegovu rotaciju.
Kada je prilikom svoje turneje po svetu posada „Apola 16“[1] posetila Beograd (da, da ... rekoh ja, al’ se nekad dobro jelo, baš!), sâmi su izrazili želju da se vide sa profesorom Savićem i razgovaraju sa njim. Tom prilikom su mu rekli da su o njegovoj teoriji o poreklu rotacije mnogo učili i diskutovali, jer ih je interesovala njegova tvrdnja da Mesec ne poseduje magnetno polje, od čega je zavisilo kakve će merne instrumente nositi gore.
A onda su počeli da pristižu i drugi rezultati. Kada su se 1969. astronauti sa misije „Apollo 11“ vratili na Zemlju sa skoro 22 kg kamenja i prašine, naučnici su bili zaprepašćeni otkrićem da su neki uzorci namagnetisani. Pošto Mesec nema magetno polje, to je samo moglo da znači da ima neku nama nepoznatu magnetnu prošlost.
Neki naučnici su tada bili skloni da taj magnetizam povezuju sa davnim periodima asteroidnih bombardovanja, ali analize Mesečevog kamenja sprovedene 2009. potvrdile da je slabi magnetizam mogao da se formira jedino u toku sporog hlađenja tla i pod uticajem postojane magnetne sile. To je značilo samo jedno – nekada davno, Mesec je imao magnetno polje slično Zemljinom.
Ali kako? „Da je Zemlja Mesečeve veličine,“ smatra Kristina Dvajer, planetolog sa kalifornijskog univeziteta Santa Kruz, „ne bi imala nikakvo magnetno polje.“ Razlike u unutrašnjoj temperaturi ne bi bile dovoljne da uzburkaju tečno spoljnje jezgro i pokrenu magnetni dinamo.
Dve nove studije, objavljene nedavno u časopisu „NATURE“, sugerišu šta se možda dogodilo: Ako se Mesečev silikatni plašt okreće suprotno njegovom spoljnjem jezgru[2] (koje je nekad bilo, a možda je i danas tečno), to izaziva talasanja u spoljnjem jezgru, slično kao kada odjednom počnete da, umesto sa jedne, mešate kafu u suprotnom smeru.
Prva teorija o tome šta je moglo da izazove okretanje u suprotnom pravcu, koju je predložio dr Dvajerkin tim, kaže da je Zemljina jaka privlačna sila tako uticala na mlad Mesec (koji je tada bio bliži) da je ubrzala okretanje plašta u odnosu na jezgro. Tako je pre nekih 400 miliona godina nastalo drevno Mesečevo magnetno polje. Druga teorija, koju je predložio Mišel Le Bars, sa Istraživačkog instituta za neravnotežne fenomene u Marselju (Francuska), smatra da su možda učestali udari asteroida možda zavrteli plašt kao kakvu loptu, pre nekih 10.000 godina.
Da je Zemlja veličine Meseca, ovaj sport ne bi ni postojao. [Eno je loptica u gornjem desnom uglu.]
[1] Lansiran je sredinom aprila 1972. i vratio se nakon 11 dana. Posadu su činili: Dž. Jang, T. Metingli i Č. Djuk. Mesečev modul "Orion" sleteo je u Dekartov region na Mesecu i odatle doneo oko 96 kg materijala.
Bila je to pretposlednja misija "Apolo" programa.
[2] Npr. Zemljino jezgro je podeljeno na čvrsto unutrašnje (prečnik 1.220 km) i tečno spoljnje (prečnik 3.480 km). Spoljnje jezgro se uvećava po stopi od 0,5 mm/godišnje.
Mesečevo unutrašnje jezgro i ima prečnik od oko 160 km, a tečno spoljnje oko 340 km. Jezgro zauzima petinu Mesečeve veličine.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
