Svemir može da iznenadi čak i one koji mu posvete svoje živote proučavajući ga. Ljudi često misle o našem solarnom sistemu kao o skupu planeta okruženom praznim prostorom. Međutim, nova zapažanja ukazuju na to da živimo unutar vrućeg regiona niže gustine, i da možda postoji čudan „kosmički međuzvezdani kanal“ ili tunel koji nas povezuje sa udaljenim zvezdama.
Međuzvezdana kometa 3I/ATLAS dostigla je perihel—svoju najbližu tačku Suncu—30. oktobra 2025. godine. Ovaj događaj označava kulminaciju njenog kratkog putovanja kroz naš Solarni sistem pre nego što trajno nastavi dalje. Kometa se kreće hiperboličkom putanjom, što znači da nije gravitaciono vezana za naše Sunce i samo prolazi kroz sistem. S obzirom na to da će se uputiti nazad u međuzvezdani prostor i nikada se neće vratiti, ključno je prikupiti što više informacija o ovom jedinstvenom posetiocu.
Pred nama je nedelja puna nebeskih zadovoljstava, uključujući posmatranje otvorenih jata zvanih "nebeski duhovi", tranzite meseca Jupitera i Saturna, kao i spektakularni puni puper dabrovi Mesec.
Još od školskih dana učimo o neumoljivom zakonu univerzuma: sve teži neredu. Drugi zakon termodinamike, poznat i kao zakon entropije, kaže da se sistemi vremenom kreću od reda ka haosu. Svaka organizovana struktura, od kule peska do zvezde, na kraju se raspada i rasipa svoju energiju.
Međutim, nova i kontraintuitivna teorija predlaže da napredne civilizacije možda ne putuju kroz svemir na način na koji mi to zamišljamo. Umesto toga, one su možda pronašle genijalno rešenje koristeći najekstremnije objekte u univerzumu kao svoje saveznike.
Kada pogledamo u noćno nebo, Mesec nam se čini kao večan i nepromenljiv prizor – tiha, beživotna stena koja mirno kruži oko Zemlje. Njegova siva, kraterima prekrivena površina deluje kao spomenik drevnim kosmičkim događajima, zamrznutim u vremenu. Ova slika Meseca kao geološki „mrtvog“ sveta duboko je ukorenjena u našoj svesti.
Tamna materija predstavlja jednu od najvećih nerešenih misterija u univerzumu. Iako je nevidljiva za naše teleskope, njeno postojanje je od suštinskog značaja – ona je gravitacioni lepak koji drži galaksije na okupu i dominira kosmosom. Naučnici decenijama tragaju za direktnim dokazom njenog postojanja, a najnovija istraživanja ukazuju da bi se ključni trag mogao kriti u samom srcu naše galaksije.
Jedna od najvećih misterija moderne kosmologije je činjenica da se širenje našeg svemira ne usporava pod uticajem gravitacije, kako bismo očekivali, već se, naprotiv, ubrzava. Standardno objašnjenje za ovu zagonetnu pojavu je postojanje „tamne energije“, hipotetičke sile koja deluje suprotno od gravitacije i gura galaksije sve brže jedne od drugih. Međutim, „tamna energija“ je više oznaka za nešto što fundamentalno ne razumemo nego konačan odgovor. To je dodatak našim jednačinama koji čini da se račun poklapa sa posmatranjima.
Ovoga puta otišao sam do prvih farmi severno od Toronta. Nebo se uveče malo razvedrilo, ali kasno za moje potrebe. Arkturus je davno zašao, a kometa je već bila blizu horizonta i opet sam je jedva našao. Zbog snimanja na brzinu, na sred slike su bandere i kablovi. ...
Jupiter nije bio samo masivna planeta u nasem Sunčevom sistemu — prema novoj studiji, on je mogao imati presudnu ulogu u tome da Zemlja uopšte nastane i opstane. Bez njega, prašina i gas u ranoj fazi formiranja sistema verovatno bi se usmerile ka Suncu, sprečavajući formiranje ili stabilnost unutrašnjih stena.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
